Zlatni ljiljan mafije

Hapšenje Nasera Orića, ratnog komandanta muslimanske vojske u Srebrenici, dobilo je više medijske pažnje u regionu nego u samoj Bosni, delimično jer se dogodilo u samoj završnici oštre kampanje za lokalne izbore a još više jer se to već odavno očekivalo, čak i najavljivalo u liberalnijoj sarajevskoj štampi. Oriću, njegovoj bivšoj supruzi Zahidi i DŽerminu Kadriću određen je jednomesečni pritvor a sumnjiče se za krivična dela iznude i nelegalnog posedovanja oružja. Kada se razgrnu suvoparna saopštenja policije i tužilaštva, dolazi se do jedne tipične tranzicijske priče – lihvarenje i sve što uz to ide. Izgleda da se Orić posuđivanjem novca uz nesrazmerno visoku kamatu, a onda i iznuđivanjem da se naplati, bavio više od deceniju, praktično od završetka rata. Nije to bila nekakva tajna, čak je sarajevska štampa u više navrata pisala o „zlatnom ljiljanu (najviše ratno priznanje Armije BiH) mafije”. Skupoceni automobili, nekretnine, lična pratnja... Skorojevićki napadno demonstrirao je moć i „kobna greška” je bila samo pitanje vremena. Naime, po svoj prilici, Orićev „potez više” izgleda da je bilo to što je u svoju paukovu mrežu upleo porodicu čija glava kuće je ključni čovek „Koka–Kole” za BiH. Kada je stvar prešla meru, izgleda da su se u celu priču umešali američka ambasada i važni ljudi međunarodne uprave, a to je onda za policiju Federacije BiH i tužilaštvo praktično bio nalog za višemesečno praćenje i onda i hapšenje u trenutku kada je neka svota novca isplaćivana. Prilikom hapšenja Orića privedeno je još nekoliko prilično zanimljivih ljudi. Među njima je bio i Damir Fazlić, čovek koji je pre nekoliko godina viđan i u Beogradu, obično u društvu političkog i poslovnog establišmenta, u Sarajevu, ali i u Zagrebu. Uz njega su išle razne priče, od one da je reč o ekonomskom ekspertu sa jakim vezama u svetu, do toga da je čovek važnih zapadnih obaveštajnih službi. Za bosanskohercegovačke prilike veoma važno ime je i Nedim Šahimpašić, jer je sin Senada Šahimpašića, čoveka za kojeg se govori da je siva eminencija Stranke demokratske akcije, kako danas, tako i u vreme Alije Izetbegovića. Bio je jedan od najvažnijih logističara Armije BiH u vreme rata. Među privedenima je i Branislav Cvjetičanin iz Beograda, takođe čovek kontroverzne biografije. Drugi privedeni su manje poznati javnosti. Sada se čeka uobičajena procedura, a Orić je već angažovao Vasviju Vidović koja ga je branila i u Hagu. Reč je o ženi koja je u vreme Izetbegovića slovila kao poverljivi dvorski čovek za pravna pitanja, čak je jedno vreme bila i oficijelni oficir za vezu sa Tribunalom. Na haškom suđenju je, kažu njene kolege, pokazala zavidnu veštinu. Ipak, na fenomen Orić ovim verovatno neće biti stavljena tačka. Reč je o vrlo živopisnoj biografiji koja u potpunosti prati ritam ovdašnjih zbivanja u poslednje dve decenije. Seoski momak, iz Potočara kod Srebrenice, skromnog obrazovanja, u početku čak nenametljiv, ali se isticao sjajnim fizičkim predispozicijama. Počeo je šestomesečnim policijskim kursom u Zemunu 1988. godine, sledi pripravnički staž na Savskom vencu u Beogradu, a onda kao pripadnik jedinice za specijalne zadatke uspešno prolazi još neke kurseve. Tvrde da se može videti na snimku u obezbeđenju Slobodana Miloševića na Gazimestanu 1989, a godinu kasnije je kao pripadnik MUP-a Srbije takođe jedno vreme na Kosmetu. Dalje priča kaže da je bio u grupi policajaca koja je 9. marta 1991. godine hapsila Vuka Draškovića. Te godine i napušta Beograd. Prvo je policajac u Sarajevu, a ubrzo nakon toga sledi premeštaj u rodnu Srebrenicu. Još pre početka rata organizuje na tom području napad na jednu manju kolonu JNA i tako stiče lokalnu „slavu”. Bilo je od njega vojnički obrazovanijih pa, kažu, i sposobnijih među Muslimanima, ali on se jednostavno nametnuo drčnošću i veštinama koje je stekao u policiji. Tako će u ratu doći i do čina brigadira i komandovaće jedinicom od desetak hiljada ljudi. Srebrenica je, kao što se zna, vrlo rano proglašena za zaštićenu zonu. Ozbiljnijih napada od strane Vojske Republike Srpske na nju nije bilo, osim nekih lokalnih čarki. Ali je bilo stalnih zaletanja Orića i njegovih jedinica na srpska sela izvan ili na samoj granici zaštićene enklave UN. I tu su, nesumnjivo, počinjeni veliki zločini, pominje se više od tri hiljade stradalih Srba. Orić je u te tri i po ratne godine od Srebrenice i okoline napravio svoju privatnu ratnu teritoriju. Kasnije će se saznati da je vojna bezbednost Armije BiH sve vreme upozoravala na njegovo ponašanje – od zloupotrebe humanitarne pomoći do samovolje u mnogim drugim stvarima. Najkontroverzniji detalj u celoj priči svakako je činjenica da je Orić sa grupom od dvadesetak svojih najodanijih i najviših oficira napustio ovo područje uoči završnih borbi u leto 1995. godine i preselio se u Tuzlu. U Sarajevu se, zavisno od opštih političkih prilika, puštaju različite priče kako je do toga došlo. Prvo je bilo da su oni, eto, spletom nesrećnih okolnosti neoprezno premešteni na doškolovanje i obuku, a onda je jedno vreme tumačeno kako su to oni izveli samovoljno. Ali, prilično korena je uhvatilo i objašnjenje da je završnica Srebrenice ipak negde i od nekog dogovorena i projektovana pa su se uoči raspleta komandant i njegovi saradnici morali povući. Ta teorija dalje kaže: Orić to zna i tako sebi kupuje poziciju nedodirljivog čoveka mada je svima jasno da se bavi poslovima s onu stranu zakona. I Orićevo suđenje u Hagu (u pritvoru proveo tri godine, tri meseca i dvadeset jedan dan) obeleženo je žestokim podelama u BiH i ostavilo je mnogo nedoumica. Optužen je bio po individualnoj i komandnoj odgovornosti za brojna zlodela. Već prvostepenom presudom, kada je osuđen na dve godine, oslobođen je optužbi, recimo, za masovna stradanja civila u Kravicama, Šiljkovcima, Bjelovcu, Fakovićima i Sikiriću. Zatim je oslobođen i za pljačku javne i privatne imovine Srba. U toj prvostepenoj presudi jedini mu je teret „nepreduzimanje preventivnih mera za sprečavanje okrutnog postupanja i ubistva nekoliko srpskih zarobljenika u Policijskoj stanici u Srebrenici”. U pravosnažnoj presudi, međutim, oslobođen je i od toga i konačno Hag je presudio – Naser Orić nije kriv ni za šta, slobodan je čovek. Zagovornici mišljenja da ga je u Hagu, između ostalog, spasilo to što zna neku tajnu vezanu za Srebrenicu, veruju da će mu to pomoći i ovoga puta kada je osumnjičen za organizovani kriminal. IZBORI Dodik ojačao poziciju Kao što se pretpostavljalo, Dodikov Savez nezavisnih socijaldemokrata na minulim lokalnim izborima prosto je pregazio svoje političke protivnike. U Republici Srpskoj, od 64 opštine, mesta načelnika su osvojili čak u dve trećine, a to su uspeli i u tri opštine u Federaciji BiH (Drvar, Glamoč i Grahovo) gde su Srbi većina. Mada ima apsolutnu vlast na nivou Republike, sve do sada SNSD je kontrolisao tek četvrtinu načelničkih mesta u opštinama. Sada su u tim sredinama ponovo izborili te pozicije i dodatno u skoro trideset opština. Praktično, nakon ovoga, SNSD gotovo sam preuzima odgovornost za Republiku Srpsku. U ovim uslovima je to veoma važno jer na opštem političkom planu slede, ozbiljnije nego dosad, razgovori o ustavnom uređenju BiH, a opšte siromaštvo, izazvano ratom i tranzicijom, zahteva još ofanzivniji ekonomski razvoj. Ojačan ovakvim poverenjem biračkog tela Dodik je i u noći izbornog slavlja, mada je reč samo o lokalnim izborima, morao govoriti i zaklinjati se kako će čuvati ustavnu poziciju Republike Srpske. Izgleda da on zna i više nego javnost kakav se novi koncept, uz snažno međunarodno medijatorstvo, nudi za unutrašnje uređenje BiH. Ovakav izborni rezultat važan je, prema ovdašnjem verovanju, i za njega lično, jer se u samoj završnici ove predizborne kampanje pojavila i SIPA (policijska agencija na nivou BiH zadužena za organizovani kriminal) sa zahtevom da pregleda dokumentaciju o izgradnji nove zgrade vlade i još nekih poslova koje radi Dodikov tim. Dodikove pristalice veruju da je sve to deo operacije koju kreira međunarodna uprava, a koja bi mogla nositi naziv „oslabiti Dodika” kako bi se lakše završili poslovi u preuređenju Bosne. Ali, svakako važan detalj jeste i činjenica da je Dodikova partija najjača u celoj BiH, ostvarivši bolji rezultat i od Stranke demokratske akcije. U Republici Srpskoj najveći gubitnik je svakako Srpska demokratska stranka, koja nikako da se oporavi od poraza na prethodnim parlamentarnim izborima. Oni se sada teše da su uspeli sačuvati dva važna grada, Bijeljinu i Doboj, ali to je nedovoljno za njihove ambicioznije članove. Nezvanično se saznaje da međunarodna uprava sprema „amnestiju” velikog broja starih esdeesovaca, kojima je ranije zabranjeno političko delovanje zbog, kako su ih optuživali, podrške haškim beguncima. Ta priča, nakon hapšenja Karadžića, više ne drži vodu, pa bi njihova amnestija, spekuliše se, mogla doneti i velike kadrovske promene u najvišem vrhu SDS-a. A to bi onda, procenjuje se, moglo dovesti i do kreiranja ozbiljnije opozicije Dodiku.