Vratite nam Kejnsa

Angloamerički ministri finansija i centralni bankari očajnički pokušavaju da zakrpe rupe u međunarodnom finansijskom sistemu. Otud američki sanacioni plan ministra finansija Hensa Polsona od 700 milijardi dolara. U Velikoj Britaniji vlada ne samo da pokušava da zakrpi rupe, već se potpuno oglušuje o sva uobičajena pravila konkurencije nastojeći da ohrabri monopolizaciju finansija. Ministar finansija Alister Darling suspendovao je pravila konkurencije kako bi omogućio Lojds banci da preuzme HBOS zbog krize. To je otprilike kao kad biste suspendovali zakone dok divlja uragan. Izmeštanje sektora štednje banke Bredford i Bingli u banku Santander dodatno monopolizuje finansijski sektor. Da li će svi ti “zapušači” i rešenja koja nudi privatni sektor uroditi plodom? Neće, zato što a) nije reč o sistemskim rešenjima i b) svi se oni temelje na istoj onoj pogrešnoj finansijskoj politici koja je i prouzrokovala krize. Neki aspekti takve politike koji se pripisuju Fridrihu Hajeku i Miltonu Fridmanu već su diskreditovani. Više nije prihvatljivo da ispoljavate prezir prema vladi, prema državi kao takvoj. Sada sve političke stranke odobravaju korišćenje fiskalne politike za sanaciju banaka. Ako bi se usudile da odbiju da pomoću fiskalne politike izvrše sanaciju pa poreski obveznici izgube penzije, kuće i posao, stranke bi jednostavno same sebi uskratile sve izglede na sledećim izborima. Postoje, međutim, i drugi aspekti dogmatske ekonomske politike koji su ostali netaknuti i koje još nijedna politička stranka nije dovela u pitanje. Najopasnija među njima je dogmatska monetarna politika. To se temelji na pretpostavci da je novac roba, kao i da “cena” te robe – kamatna stopa – mora biti utvrđena ponudom i tražnjom u privatnim bankama – isto onako kao što se cena nafte određuje ponudom i tražnjom. To je besmislica. Mi kapital ne kopamo, ne vadimo ga iz zemlje, niti on raste na drvetu. Novac je ljudska tvorevina. Kamatne stope su socijalna tvorevina. A pošto stvari tako stoje, onda, kako je tvrdio Kejns u Opštoj teoriji, za razliku od nafte ili soje, kod novca “ne postoje inherentni razlozi za nestašicu kapitala”. Kad nema razloga za nestašicu kapitala, onda nema ni razloga da cena kapitala bude toliko visoka. Ipak, privatni finansijski sektor uspeo je da izazove nestašicu kapitala, kreditnu krizu i – na vrhuncu dužničke krize – doveo do toga da cena kapitala samo još više skače. Kamatna stopa na kratkoročnom međubankarskom tržištu po kojoj banke jedna drugoj nude novac (Libor) i dalje raste, u meri u kojoj se kriza produbljuje. Privatni finansijski sektor takođe zahteva da centralne banke održavaju osnovne kamatne stope na postojećem nivou, čvrsto se držeći ekonomske politike koja ima vrlo ezoteričan naziv – “targetiranje inflacije”. U suštini, upravo su te visoke stope, time što su učinile da se dugovi ne mogu vratiti, dovele do brzog oslobađanja od zaduženja i imovine i sada imaju opasno deflatorno dejstvo; dovoljno je da pomislite na nesolventnost banaka i na pad cena nekretnina. Pogrešna monetarna politika pretvara krizu u katastrofu. Zato joj se mora stati na put. Još jednom moramo poslušati Kejnsov trezveni glas i prihvatiti njegov racionalni stav u monetarnoj teoriji i monetarnoj politici. Centralne banke moraju još jednom preuzeti kontrolu nad svim kamatnim stopama – bilo da je reč o kratkoročnim ili dugoročnim zajmovima, sasvim pouzdanim ili rizičnim transakcijama. Međutim, jedno pravo sistemsko rešenje moralo bi da ide i korak dalje. Ono bi moralo da ospori dogmatsko uverenje da upravo nezaposlenost pomaže u održavanju plata na niskom nivou te da je ona stoga dobra; tu je i ono drugo, podjednako pogrešno uverenje, da je povećanje plata uvek inflatorno. Baš nas je takva vrsta ekonomskog dogmatizma dovela u situaciju u kojoj plate i drugi vidovi naknada za rad u protekle tri decenije neprestano beleže pad, mereno proporcionalno u odnosu na BDP; to se dešava u svim zemljama OECD. Taj pad je ljude primorao da prihod nekako nadoknade kreditima. Otvaranje novih radnih mesta i povećanje prihoda – opet mereno proporcionalno u odnosu na BDP – od vitalnog je značaja ako želimo da ljudi stvarno vrate dugove, banke izađu na zelenu granu i poslovni život se ponovo normalizuje. Ako ne usvojimo takva sistemska rešenja već i dalje budemo uporni u svom ekonomskom dogmatizmu, sasvim je realna perspektiva dugog perioda globalnog ekonomskog propadanja. (The Guardian) Priredila i prevela LJiljana Nedeljković