Humor jači od svega

DŽez muzičari su poseban soj među umetnicima. Najmanje su skloni foliranju, najviše su spremni da pokažu zadovoljstvo kad je neko virtuoz na instrumentu. I njihova prijateljstva su po pravilu iskrena, gotovo lišena sujete. Dvojica velikana nekadašnje Jugoslavije, Beograđanin, saksofonista i kompozitor, Milivoje- Mića Marković (69) i Slovenac Mojmir Sepe (78), dugogodišnji vođa ansambla koji se zvao njegovim imenom, pijanista i kompozitor, upoznali su se pre gotovo četiri decenije i od tada prijateljuju. Krajem septembra Mojmir Sepe je došao u Beograd u posetu svom prijatelju i njegovoj supruzi Radmili Mikić- Marković, na intimnu proslavu ovog bračnog para. Bio je to njegov prvi dolazak u Beograd posle 20 godina. Imala sam zadovoljstvo da jedno sunčano popodne provedem na jezeru na Adi, u društvu ovih muzičkih legendi. Mojmir je pre dve godine ostao bez supruge Majde Sepe (1937). Aprila 2006. umrla je žena koju je zaprosio kada je imala 19 godina, a u 20-oj je postala majka njihove kćeri Polone. Na jednoj modnoj reviji, gde je svirao klavir, Mojmir Sepe je upoznao devojku Majdu koja je bila manekenka i imala je 16 godina. On je tada bio u jednom ansamblu, družio se sa Majdom, i kada je ona maturirala, njegov ansambl je dobio angažman u Parizu. Pevačica iz Beograda koja je bila angažovana, se razbolela: - Majda je imala veoma bogat repertoar pesama za ono vreme, znala je da peva na engleskom, i ja sam predložio da ide sa nama. I tako je njen pevački debi bio u Parizu. Svirali smo u klubovima za američku vojsku. Sledeće, 1956. godine su se njih dvoje venčali, a 1957. godine, dobili su jedinicu Polonu, koja će se mnogo godina kasnije udati za reditelja Karpo Aćimovića Godinu, sa kojim ima dvoje odrasle dece – Lanu (25) i Igora (24). Više nisu u braku. Polona je reditelj. U svetu jugoslovenske zabavne muzike šezdesetih i sedamdesetih godina, Majda Sepe bila je jedna od najboljih interpretatorki lakih nota i jedna od najšarmantnijih žena. Posle njene smrti, u Qubljani je održan koncert u znak sećanja na nju, sa kojeg je objavljen DVD, a zanimljivo je da je ista manifestacija održana i u Zagrebu na inicijativu tamošnjih muzičara. Najpoznatije Majdine kompozicije pevali su hrvatski pevači. Međutim, kada govori o položaju umetnika u Sloveniji danas, Mojmir je vrlo precizan: - Majda je prvi put dospela na kulturnu stranu Dela kada je umrla. Neki drugi mladi pevači, članovi hard i rok skupina, tu osvanu bez problema. A zna se da im je trajanje ograničeno na godinu–dve dana. Politika je uvek bila daleko od zanimanja ovog umetnika, mada nije mogao da izbegne političare koji su često tražili da im svira njegov Ansambl Mojmira Sepea: - Svirali smo za Tita i za njegove goste, za brojne državnike iz sveta, za monarhe i diktatore, a niko od nas nije bio član partije. Danas je, naravno, situacija znatno promenjena. Tokom poslednje predizborne kampanje slušao sam mnogo pevača koji su podržavali razne stranačke lidere. Na jednom bilbordu video sam i Ladu Leskovara kao kandidata neke od partija. A on danas peva bolje nego pre 20 godina. Nekad popularna pevačica Alenka Pintarič objavila je u Sloveniji nedavno knjigu Bitlsi, Tito i ja, i Mojmir kaže da je to njena istina o jednom vremenu. On svoju istinu nije zapisivao, niti namerava. Ali, jednom pričom to ilustruje: - Došao je u Skupštinu Qubljane premijer Austrije Jonas, nekadašnji gradonačelnik Beča. Tito nije bio tu, bio je Ivan Maček, tadašnji predsednik Skupštine Slovenije (njegova sestra je bila Pepca Kardelj, supruga najpoznatijeg slovenačkog komunističkog lidera Edvarda Kardelja i najbližeg Titovog saradnika, prim. R.S,) i ostali političari. Pored nas, muzičara, sedeo je književnik Josip Vidmar. Poslužena je supa i mi smo tiho zasvirali veoma poznatu kompoziciju (Beč, samo Beč), naravno, u čast gosta iz Austrije. Kada smo završili, predsednik austrijske vlade je zapljeskao, a naši političari su zapanjeno gledali šta se dogodilo. Čemu aplauz u sred ručka? Oni nisu ni primetili da smo nešto svirali. Samo je Vidmar znao o čemu je reč, i možda još dvojica, trojica prisutnih. Mojmir je Mići iz Slovenije doneo kranjske kobasice, upravo one koje su proglašene najboljima na ovogodišnjem takmičenju i čijem je ocenjivačkom žiriju bio, a Mića ih je spremio uz svoj čuveni dinstani kupus, ribanac, sa kimom. I to je bio glavni kulinarski hit na proslavi u njihovom domu, gde se Mojmir posle mnogo godina sreo i sa Biserom Veletanlić, upoznao kompozitora Sanju Ilića, slikarku Olju Ivanjicki, ekonomiste Borisa Begovića i Danu Popović, bračni par arhitekata Bakić... Za dva-tri dana, koliko je boravio u Beogradu, sreo je još brojne stare poznanike poput Predraga Ivanovića, Bubiše Simića, Vokija Kostića, Lale Kovačeva... Molim ga da se priseti vremena kada je upoznao Miću Markovića: - Najpre su nam se sprijateljile žene. Majda je bila zajedno sa Radmilom Mikić u Olimpiji, u Parizu, gde su obe pevale, a onda se sprijateljila i sa Mićom. Ja sam znao Miću kao muzičara, jer sam počeo u džez orkestru kao trubač, pa smo se nas dvojica poznavali kao džezisti. Znate, muzičari koji sviraju jedan stil, koji se nalaze u jednom muzičkom pravcu, već tu se zbliže po afinitetu, rekao bih mnogo više nego što se to događa među drugim umetnicima. Ovaj uvaženi i priznat slovenački umetnik, je imao šest godina kada je u Celju, gde su tada živeli, počeo da svira klavir. I da komponuje. Mama, jedna od prvih slovenačkih učiteljica toga vremena, bila je potpuno u šoku kada joj je sin u tom uzrastu odsvirao i otpevao svoju kompoziciju: - Mislila je da ću biti novi Mocart. Celu sam pesmicu odsvirao na crnim dirkama. Kasnije sam upisao Muzičku akademiju, ali je nisam završio. Vežbao sam klavir po osam sati, a istovremeno sam bio primljen i u veliki džez orkestar kao trubač. Treba znati da je džez u to vreme bio apsolutno na margini, praktično tabuiziran. Nije bio zabranjen, ali nije bio ni poželjan. Nekoliko godina kasnije Mojmir je počeo da komponuje i tu je postigao jugoslovensku slavu. Široka publika pamti kada je jedne godine Berta Ambrož na Evroviziji pevala njegovu kompoziciju Brez besed (Bez reči) i osvojila peto-šesto mesto. Sledeće godine, Španija je na Evroviziju poslala kompoziciju koja se zvala Eres tu, i koja je imala identična početna ključna četiri takta, kao i Mojmirova Brez besed. Bila je čista kopija. Savetovali su mu da tuži Špance, ali mu nije padalo na pamet. Do danas je napisao oko 500 kompozicija, instrumentalnih, vokalnih, za velike i male orkestre, za horove... Kada ga pitam šta je to što najviše ceni kod svog prijatelja Miće Markovića, šarmantni i duhoviti sagovornik precizira: - U onom vremenu, bio je neprevaziđeni solista na saksofonu i ja sam naprosto obožavao da ga slušam. Voleo sam njegovu izvanrednu sposobnost da improvizuje, za šta ja, recimo, uopšte nisam bio sposoban. Mića Marković na ovo uzvraća: - Danas mogu da kažem da mi je zaista žao što Mojmir i ja nikada nismo svirali zajedno. Možda je on bivao u orkestru kada sam ja bio solista, ali da smo nas dvojica bili zajedno, na bini, ne. Mojmir Sepe ne propušta da kaže kako dobro poznaje i Mićin kompozitorski rad, posebno muziku za televizijsku seriju Otpisani, koja je po dugovečnosti na ovim prostorima ravna temi iz Kuma. Prisećaju se kako je jedne godine na Filmskom festivalu u Puli Mića imao dva filma za koja je radio muziku – Otpisani i Qubavni život Budimira Trajkovića, reditelja Dejana Karaklajića. Kako je počelo prikazivanje ovog drugog filma, gde se javlja glavna muzička tema, cela Arena je aplaudirala u ritmu. Bio je to do tada neviđen prizor. Prosto fascinantno. Ali, kako je to bivalo u onim vremenima vrednovanja po ključu, Zlatnu arenu za muziku dobio je Boro Tamindžić, iz Crne Gore. Teško da se danas iko, osim autora, može setiti nagrađenih nota. Markovićeve obe muzike i žive. Mića Marković svoju bliskost sa Mojmirom opisuje kao srodstvo po afinitetu: - Nas dvojica smo u velikoj meri istomišljenici, pre svega kad je o humoru reč. Humorno slično mislimo. Naši razgovori su permanentna igra puna štosova, sprdnja sa glupošću, plasiranje dobrih viceva. On nikada neće direktno reći neku lošu reč o nečemu ili o nekome. On će upotrebiti fine reči, ali svejedno, kad ih izgovori, ubitačne su. Mojmir je bio i ostao veliki Jugosloven, kao i ja. Nama je bilo najvažnije kakav je ko čovek i kakav je muzičar, a ne koje je nacionalnosti. Uz sve to, on je Slovenac i ja sam njim vežbam svoj maternji slovenački jezik. Moja supruga i ja smo proteklih godina odlazili u Sloveniju i viđali se sa Mojmirom i Majdom, kasnije sa njim. Pamtim jedan divan trenutak, kada je u Radio Qubljani održano veče posvećeno njegovoj muzici. Tada je čak i pevao. Bona sera sinjorina, ako se ne varam. Dugo godina sam ga zvao da dođe kod nas, i konačno smo ga ugostili. Mislim da se dobro osećao. Mojmir to sa zadovoljstvom potvrđuje: - Nisam uopšte sumnjao da će mi biti lepo i prijatno. Sreo sam neke ljude koje nisam dugo video, neke sam upoznao, i sve mi je to dokazalo da je prijateljstvo između nas dvojice bilo i ostalo, da traje.