Smrt ljubavi i druge misterije

Bilo bi, nema sumnje, tačno ako bi se kazalo da se Priče iz Danske mogu čitati kao emigrantska književnost. Ali, verujem da bi to u izvesnom smislu “promašilo” ovu knjigu, jer tema izbeglištva i iseljeništva u uobičajenom značenju reči, ovde ipak nije u prvom planu. Iako u pozadini većine ovih priča stoje konkretni problemi nove ekonomske emigracije, iako su u nekima od njih naznačene, a u nekima i izdašno prikazane posledice najnovijih balkanskih ratova i stradanja, četvrta, dugo ispisivana pripovedna zbirka Đorđa Jakova (Posmatranje, 1989; Izvestan broj opisa, 1991; Smrt detinjstva i druge priče, 1995), dakle, možda ponajmanje tematizuje onu jedinstvenu egzilantsku nostalgiju koja proizlazi iz osećanja trajne izmeštenosti i koja stoga u potpunosti upravlja unutrašnjim životom junaka. Prožimajuća teskoba svih deset priča u knjizi samo je, moglo bi se reći, pojačana i potencirana nevoljama stranstvovanja koje neumitno ogoljuje dušu, ali ona je zapravo egzistencijalno neizbežna i po pravilu potiče od onoga što se ovde imenuje kao “misterija ljubavi”, a što se prevashodno ispoljava kroz naročit odnos prema jeziku. “U stranom gradu... reči mog sopstvenog jezika mogu da zazvuče kao pretnja”, veli pripovedač uvodne priče “Ponoćni metro”, ukazujući na ovo neotklonjivo otvaranje stranosti u njemu samome, i dodajući potom u melanholičnom tonu samotnjaka koji se priseća svog usuda: “Najfiniji jezik koji sam znao, upotrebio sam posežući za ljubavlju.” Između prefinjenosti i pretnje, koje se pomaljaju u samom jeziku, smeštena je psihološka dramatičnost i tragičnost ove proze. Preostale priče uobličene su kao razbacana, hronološki donekle ispreturana poglavlja jednog prikrivenog romana o smrti i priželjkivanom uskrsnuću ljubavi, koji ima unekoliko promenljive okolnosti i aktere, ali ne i tematsku opsesiju. Svejedno jesu li u središtu njene pripovedne pažnje domaćini sa severa (“Priča portira Toma”, “Međa”), došljaci s naših strana (“Pismo prijatelju u domovini”, “Rat i slepilo”), ili pak i jedni i drugi u kulturološkom spoju koji otkriva da se može samovati i u zajedništvu (“Tamo gde su nekad kopali kredu”, “Autoritet ljubavi”, “Kiša i suze”), proza Đorđa Jakova ispoveda, naime, posebnu, minimalističku metafiziku ljubavi koja počiva na uverenju da “radosti ljubavi su retke i dragocene” i da “ta jednostavna činjenica izoštrava kako samu ljubav, tako i strah od njenog gubitka”. Pomenuti minimalizam može se svesti na paradoksalnu formulu “što manje, to više”. Što je manje istinskih momenata ljubavnih radosti, veća je njihova vrednost za nas, kao da kazuju na različite načine uskraćeni junaci ovih priča, nadograđujući to spoznajom o istrošenosti i ispražnjenosti svakodnevnog jezika i dragocenosti onih zaturenih, retkih reči o kojima “kao o niti, visi svet”. Jedna od najuspelijih, ujedno i najkraćih priča u zbirci, “Progutaću sve tvoje reči”, dočarava sasvim običnu, reklo bi se rutinsku kućnu erotsku situaciju u kojoj čulna žudnja gotovo iznenada progovara ljubavnom lepotom u neprestanom lišavanju od oveštalosti samoga govora i osluškivanju onoga što se pojavljuje iza njega. Kao u prozi Davida Albaharija, čije ime diskretno promiče stranicama ovih u isti mah oporo-trivijalnih i sentimentalno-romantičnih priča, ili kao u poeziji Vojislava Karanovića, pesnika koji je generacijski i poetički, rekao bih, blizak Đorđu Jakovu, nedovoljnost i “ispražnjenost” jezika postaje zalog unutarnjeg obrta koji omogućava jednu posebnu stilizovanost i istančanost što priziva obnovu davno izgubljene lične, pa i epohalne osećajnosti. Nagoveštena negde između pripovedačeve sveprisutne vizije po kojoj “svaki pokušaj da se rečima da stara slava kažnjava se odlaskom i ćutanjem” i nezatomljivog zagrobnog glasa majčinske ljubavi u završnoj priči “Dok nas smrt ponovo ne sastavi”, ova osećajnost u Jakovljevim novim pričama dobija već i obrise svojevrsne spisateljsko-egzistencijalne katarze koja, ma kako je doživeli, ne ostavlja prostor za čitalačku ravnodušnost. Priče iz Danske sačinjavaju knjigu kakvih baš nema mnogo u domaćoj produkciji poslednjih godina. Poput, recimo, “emigrantskih” ostvarenja Albaharija ili Vladimira Tasića, one stilski, poetički, zaokruženim viđenjem sveta i smelošću senzibiliteta svoga autora svrstavaju u red onih pisaca koji su otišli u svet da bi nam postali bliži tako što su do kraja raspoznali i uobličili svoj sopstveni glas.