Amerika je književna provincija

Kada je Sol Belou saznao da je dobio Nobelovu nagradu za književnost 1976, reagovao je na način na koji veliki pisac jedino može ili treba da reaguje. „Drago mi je da sam je dobio“, izjavio je Belou, „ali mogao bih živeti i bez toga“. Ovog meseca, kada se Švedska akademija sprema za godišnju nominaciju, Belouvi naslednici – Rot, Apdajk, Pinčon, DeLilo – već znaju da će živeti bez Nobelove nagrade. Horas Engdal (Horace Engdahl), stalni sekretar Akademije, jasno je izneo u intervjuu za Asošijeted pres, da američki pisci prosto nisu dorasli standardima za Nobelovu nagradu. „Američka književnost je isuviše izolovana, isuviše ostrvska“, izjavio je. „U Americi se ne prevodi dovoljno i ona uistinu ne učestvuje u velikim književnim raspravama. Američki pisci su isuviše prijemčivi za trendove vlastite masovne kulture i nemaju dovoljno znanja“. Nije trebalo dugo da američki pisci zagrizu udicu. Majkl Dirda u Vašington postu je izneo kako upravo Engdal pokazuje „ostrvski stav prema veoma raznolikoj zemlji“. Malo je smešno da građanin Švedske, čiji je broj stanovnika kao NJujorka, Ameriku naziva „izolovanom“. Dejvid Remnik, urednik NJujorkera, primetio je kako je sama Švedska akademija odgovorna za upadljivo neznanje: „Mislite da bi nas stalni sekretar Akademije koja pretenduje na znanje, ali je u istoriji previdela Prusta, DŽojsa i Nabokova, samo da pomenem nekoliko nenobelovaca, poštedeo kategoričkih lekcija“. Sve kritike su, naravno, istinite. Ali pravi skandal u vezi sa Engdalovim komentarima nije što oni otkrivaju tajne predrasude dela Švedske akademije, već što je postalo službeno ono što je bilo očigledno svakom ko je obraćao pažnju: Nobelov komitet nema pojma o američkoj književnosti. Amerika bi trebalo da odgovori ne preklinjanjem Komiteta za poštenije istraživanje nego raskidom, jednom za svagda, sa lažju koja je Nobelova nagrada postala. Kada Engdal optužuje američke pisce da su sirovi i zaostali, nisu upućeni u kretanja u Parizu ili Berlinu, on samo ponavlja stereotipe koji praktično sežu do Revolucionarnog rata. Pre skoro dvesta godina je Sidni Smit, engleski humorista, napisao za Edinburg rivju: „Ko čita, u četiri četvrtine zemaljske kugle, američku knjigu?“ Ironično je da, dok Engdal danas ocrnjuje američki provincijalizam, Nobelov komitet u većem delu istorije Nobelove nagrade vrednuje upravo „zaostalost“ u američkoj književnosti. Pogledajmo tipove američkih pisaca koje je komitet udostojio nagrade. Perl Bak, koja je dobila nagradu 1938. i DŽon Stajnbek 1962, skoro da su narodni pisci, koji naivno koriste realistički stil da dramatizuju borbe običnog čoveka. NJihove najčuvenije knjige „Dobra zemlja“ i „Plodovi gneva“, sasvim se uklapaju u čitalačku listu srednjoškolaca. Sinkler Luis, prvi Amerikanac koji je dobio Nobelovu nagradu 1930, pisao je razvučene satire o američkom provincijalizmu. Takvi pisci su u Evropi reflektovali upravo onakvu sliku kakvu su Evropljani želeli: ozbiljnu, grubu, antiintelektualnu. Samo kratko nakon Drugog svetskog rata, Nobelov komitet je smatrao da Amerika može da izrodi sofisticiranije pisce. Niko se na obe strane Atlantika neće sporiti oko nagrada Vilijemu Fokneru iz 1949. ili Ernestu Hemingveju iz 1954. Ali za trideset dve godine, koliko je proteklo otkako je Sol Belou dobio nagradu, Amerika je imala samo jednog lauerata – Toni Morison, čija kritička reputacija u Americi nije ni na koji način stabilna. Ako bismo sudili prema Nobelovom spisku, poslednje tri decenije predstavljaju vreme američke kulturne suše, pre nego doba kada su američki jezik i kultura osvojili svet. Ali upravo je to problem za Šveđane. Dok se Amerika mogla smatrati kao evropski zapećak – dok su pesnici poput T. S. Eliota morali da napuste Ameriku i odu u Englesku da bi postali slavni da dobiju Nobelovu nagradu – bilo je lako potapšati Ameriku po leđima s vremena na vreme. Ali situacija se preokrenula, kada je Evropa ta koja se čini da je kulturno, ekonomski i politički zavisna od SAD, evropski ponos se može utoliti samo pretvaranjem da američka književnost ne postoji. Kada Engdal izjavljuje „da ne možete pobeći od činjenice da je Evropa i dalje centar književnog sveta“, imate jedak eho Glorije Svanson iz Sanset Bulevara koja insistira da je i dalje velika, samo je njena slika postala manja. Ništa efektnije ne razotkriva laž Engdalove tvrdnje o evropskoj superiornosti nego osvrt na dobitnike Nobelove nagrade u poslednjoj deceniji. Čak i Austrijanci i Italijani ne misle da Elfride Jelinek i Dario Fo zaslužuju nagrade; Harold Pinter je dobio nagradu četrdeset godina nakon što je napisao svoje značajno delo. Ono što karakteriše favorite Nobelovog komiteta je, međutim, proklamovani antiamerikanizam. Pinter je iskoristio govor na dodeli nagrade 2005. da kaže kako su „zločini SAD bili sistematski, stalni, podli, nemilostivi“ i da pozove da se „Buš i Bler optuže kod Međunarodnog suda pravde za zločine“. Doris Lesing koja je dobila nagradu prošle godine, je za 11. septembar rekla kako „nije niti tako strašan, niti poseban kao što to Amerikanci misle“, dodajući da su oni „veoma naivan narod, ili se pretvaraju da to jesu“. Bilo bi lepo misliti kako Švedska akademija nije odobravala takva gledišta kada je birala Pintera i Lesingovu ili pisce kao što su Hoze Samarago i Ginter Gras. Ali da se dokaže loša sreća nedavne Engdalove kritike američke književnosti, sve što treba da uradite jeste da pomenete jedno ime: Filip Rot. Engdal optužuje Amerikance da „ne učestvuju u velikim književnim raspravama“, ali nijedan američki pisac nije kosmopolitskiji od Rota. Kao urednik Pingvinove biblioteke „Pisci iz Druge Evrope“, bio je odgovoran za uvođenje mnogih istočnoevropskih velikih pisaca u Ameriku, od Danila Kiša do Vitolda Gombroviča; njegova knjiga iz 2001. Shop Talk uključuje intervjue sa Milanom Kunderom, Ivanom Klimom i Primom Levijem. U romanu, takođe, Rot je onoliko pustolovno postmoderan koliko i Kalvino, dok isto tako ostavlja prostora za vrstu pomnog realizma koji je dugo bio stran američkoj književnosti. Osim ako, i sve dok Rot ne dobije Nobelovu nagradu, nema razloga da Amerikanci obraćaju pažnju na uvrede od Šveđana. Slate Preveo i priredio Dejan Aničić