Intervju: Dag Bil, direktor Odbojkaškog saveza SAD i predsednik Trenerske komisije FIVB-a Nađite zamenu za Nikolu

Dag Bil važi za jednog najboljih trenera današnjice. Igrao je odbojku sedamdesetih, da bi odmah po završetku igračke karijere postao trener reprezentacije SAD. Osvojio je zlatnu olimpijsku medalju u Los Anđelesu 1984, a odbojkaški stručnjaci “preko bare” pripisuju mu zasluge i za kasnije osvojena zlata na olimpijadama i svetskim prvenstvima. Uključujući tu i zlato na poslednjim igrama u Pekingu, koje je Bil dočekao kao direktor nacionalnog saveza. U Beograd je došao da bi učestvovao na seminaru “Treneri za pobede” koje organizuje naš savez. Razgovor sa njim počinjemo četvrtfinalnom utakmicom olimpijskog turnira, u kojoj su favoriti, “njegovi” Amerikanci, za nekoliko poena pobedili mladi tim Srbije. - Meč protiv Srbije verovatno je bio i najteži meč na turniru. Protiv Rusije u polufinalu smo bili opušteniji, i u finalu. Ali, meč sa Srbijom... Ranijih godina, uvek je bilo dominantnih reprezentacija. Danas je mnogo više ekipa koje mogu da očekuju medalju na Olimpijskim igrama, Svetskoj ligi ili Svetskom prvenstvu. U Pekingu je bilo pet ili šest ekipa koje su možda čak mogle da osvoje i zlatnu medalju. Delimično, to je i zbog uvođenja sistema od 25 poena u setu. Čini se da je odbojka poslednjih desetak godina pretrpela daleko više promena od bilo kog drugog sporta. Da li je danas odbojka isti sport, kao pre, recimo, trideset godina kada ste vi igrali? - Nije. Nije ista u odnosu na onu odbojku koja se igrala osamdesetih godina, pa čak i u odnosu na devedesete. Promenjen je način bodovanja. U igru je uveden libero. To su velike promene. Igrači su danas snažniji. Mnogo više igrača izvodi smeč-servis. Više se napada iz zadnje linije. To je danas potpuno drugačija igra. Treneri nemaju mnogo uticaja na promene pravila. Pravila određuje međunarodna federacija. Mislim da treneri uglavnom nisu mnogo srećni kada dođe do promena, pošto moraju da menjaju sistem rada i način na koji pripremaju tim. Kada smo 1998. godine uveli novi sistem bodovanja, bez promena, većini zemalja je trebalo po dve godine da se prilagode. Možda se sada igra interesantnije, ali nisam siguran da se igra bolja odbojka. Olimpijada u Sidneju, na kojoj je naša reprezentacija osvojila zlatnu medalju, bila je prvo veliko takmičenje na kom su primenjena ta nova pravila. Da li to znači da se naša ekipa tada najbolje prilagodila promenama? - Možda, ali najveća promena za Jugoslaviju tada je bila Ivan Miljković. Mlad igrač koji je zauzeo mesto u prvoj postavi. Pre njega, ekipa je bila izuzetno jaka, ali ne dovoljno da bi pobeđivala za zlato. Sada je jedan od najboljih igrača na svetu. Međutim, treneri u Srbiji su zabrinuti da reprezentacija neće imati mogućnost da pobeđuje nakon povlačenja tehničara Nikole Grbića. Šta vi mislite o tome? - Možda su u pravu. On nije običan igrač. Baš kao njegov brat. Oni ne samo da su dobri na pozicijama koje igraju, već utiču na igrače oko njih da igraju bolje. Oni su inteligentni igrači, imaju puno samopouzdanja. Mislim da će ekipa Srbije i bez Nikole Grbića biti dobra, ali moguće da će biti slabija dok se ne nađe zamena za njega. Da li se sećate kada ste prvi put čuli za nekog odbojkaša iz Jugoslavije? - Bilo je to na olimpijskim kvalifikacijama za Montreal 1976, pri kraju moje igračke karijere. U januaru smo imali turnir u Rimu. Igrali smo meč protiv Jugoslavije. Bio je to odličan tim, a posebno jedan igrač čijeg imena ne mogu da se setim. Možda je to bio Miloš Grbić, otac Vladimira i Nikole; on je bio jedan od najboljih igrača te generacije? - Moguće, zaista ne mogu da se setim. Odbojka je izmišljena u Americi, ali nikako nije uspela da zaživi američka profesionalna liga. Zašto je to tako? - U Americi je drugačija sportska kultura nego u Evropi. Imamo mnogo popularnih sportova, ali neki tradicionalni sportovi koji postoje u Evropi, nisu popularni na nacionalnom nivou. Odbojka u Americi nikad nije uspela da ostvari komercijalan uspeh. Amerika jeste izmislila odbojku, mi smo počeli da je igramo, ali taj sport se razvijao u Evropi. Posle Prvog svetskog rata američki vojnici su nosili odbojkaške lopte u savezničke zemlje. Slično je bilo i za vreme Drugog svetskog rata. Međutim, odbojka je ostajala u tim zemljama. Mnogo godina odbojka skoro da se nije ni igrala u Americi. Vraća se tek u pedesetim i šezdesetim godinama prošlog veka. I tada je malo ljudi igralo. Danas je veoma popularna, pogotovo ženska odbojka. Na univerzitetima je uz košarku i softbol najpopularniji sport. Ali mi i dalje ne odustajemo od ideje da napravimo profesionalnu ligu u Americi. Jedna od tema na seminaru bila je i uticaj statistike na igru. Koliko moderne tehnologije utiču na razvoj odbojke? - U Americi je normalno u sportu da se koristi ovakva vrsta informacija. Sećam se da smo mi počeli da koristimo kompjuter za statistiku 1977. godine. Bila je to velika mašina. Kada smo išli na putovanja, trebalo nam je dva ili tri igrača samo da nose kompjuter. Veoma je bitno dobiti informaciju na vreme, tokom meča. Možda je zabavno analizirati statistiku posle meča, ali nama je neophodno da možemo promeniti nešto u igri za vreme meča da bismo pobedili u tom meču koji igramo. U američkom fudbalu je gotovo neverovatno sa koliko informacija oni operišu. Košarka se neko vreme opirala tom uticaju, ali vidimo da se i kod njih sve više koristi tehnologija. U svetu je malo drugačije. Evropski fudbal zaostaje u korišćenju tehnologija, mnogo se više računa na tradiciju. Mislim da to ima veze sa kulturom zemalja u kojima je zastupljen određeni sport.