Beograd je došljački od 1806.

Beograđani imaju manje prava nego svi drugi u Beogradu. Beograđani su oni koji smatraju da se na njima vrši kulturna agresija, da se proteruju iz institucija, da su neravnopravni... Ovo je nedavno izgovorio profesor istorije dr Nikola Samardžić u emisiji Utisak nedelje, a zbog čega je to učinio i šta je još želeo da kaže, možete čitati u razgovoru na ovim stranicama. Nije nam namera da dokazujemo ili opovrgavamo ovu tvrdnju koja je izazvala priličnu pozornost javnosti. Ni da se bavimo Statutom Beograda koji broji 158 članova, kako bismo nabrajali prava i obaveze Beograđana. Postoje činjenice bez kojih nema ove priče: Pored Atine, Beograd je najveća urbana celina na Balkanu. Najstariji arheološki nalazi sa njegovog područja potiču iz petog milenijuma pre nove ere. Ime Beograd datira iz 878. godine. Tokom njegove duge i burne istorije osvajalo ga je 40 armija, 38 puta je bio podizan iz pepela. Beograd danas ima status posebne teritorijalne jedinice u Srbiji koja ima svoju autonomnu gradsku upravu. NJegova teritorija je podeljena na 17 opština koje imaju svoje lokalne organe vlasti. Beograd se prostire na 3,6 odsto teritorije Srbije, u njemu živi 15,8 odsto stanovnika Srbije, radi 31,2 odsto svih zaposlenih u Srbiji, a prema poslednjem popisu iz 2002. godine u njemu živi oko 1.600.000 stanovnika. Od toga, pravoslavne veroispovesti ih je 90,68 odsto, 1,29 ih je islamske veroispovesti, 1,03 odsto su katolici, 0,24 odsto su protestanti, 0,03 odsto su Jevreji, 2,02 su nepoznate veroispovesti, a 3,0 odsto se izjasnilo da nisu vernici. Tokom Drugog svetskog rata Beograd je izgubio oko 50.000 stanovnika. Ko su Beograđani danas? Pre odgovora na to pitanje, moramo poći od tvrdnje istoričara dr Predraga Markovića, naučnog savetnika u Institutu za savremenu istoriju, da je Beograd došljački grad od 1806. godine do danas, i da se množi zahvaljujući arivistima: - Tako je beogradski čovek, ako bismo već hteli da ga definišemo, sinteza celokupnog srpskog psihološkog i istorijskog iskustva. Onaj kontroverzni gospodin Vladimir čije prezime čuva njegova kći Svetlana Velmar Janković, u svom Pogledu sa Kalemegdana iz 1936. bavi se tim “čovekom beogradske životne orijentacije”. I opisuje ga kao: vaspitanog Evropljanina, surovog Turčina i varvarina, slovensku naivčinu, hladnog Cincarina, lukavog Levantinca, zapadnjaka i istočnjaka, paganina i hrišćanina, kulturnog i primitivnog, racionalistu i sentimentalca, sposobnog i diletanta, lojalnog i šereta... Čuvari beogradskog znamenja najčešće se pozivaju na građanski Beograd između Prvog i Drugog svetskog rata koji je uništen najpre nemačkom okupacijom, a potom dolaskom oslobodilaca u njega. Naš sagovornik dr Marković, redovni profesor na Fakultetu za komunikacije i medije Univerziteta Singidunum, tim povodom je precizan: - Postoji lažni mit o građanskom Beogradu između dva rata. Prvo, mi se retko pitamo odakle novac predratnim bogatašima. Ko je to uspeo da sačuva pare posle Prvog svetskog rata kada su ljudi izginuli na Solunskom frontu i kroz Albaniju? Dakle, ratni profiter je srž međuratnog beogradskog bogatstva. Oni građanski saloni što ih znamo iz tri-četiri romana i drama, to je procentualno činilo 5-10 odsto Beograda. Beograd je bio palanka u kojoj je samo 10-15 odsto kuća imalo kupatilo, a većina je bila nalik na one još uvek preživele džepove siromaštva oko Đerma, sa česmom u dvorištu za nekoliko kuća okolo. Istoričarka Radina Vučetić, magistar, asistent na Katedri za Opštu savremenu istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, na zanimljiv način doprinosi razbijanju tog lažnog mita građanskog Beograda. Ona je uporedila izdatke za haljine i za balove između dva rata, sa izdacima za kupovinu slika i knjiga. I pokazalo se da je više koštala jedna balska haljina nego slika Jovana Bijelića! Ova autorka brojnih, dragocenih tekstova o Beogradu, još objašnjava za NIN: - Beograd je posle Prvog svetskog rata, postavši prestonica multietničke, multikonfesionalne i multikulturalne kraljevine, neizbežno morao da se menja i da se, izložen migracionom bumu, preobrati u jedan sasvim nov grad. I u decenijama pre nastanka Kraljevine Jugoslavije, i u celom 20. veku, priliv novih stanovnika u Beograd davao je pečat i boju gradu. Ono što je bilo ključno bilo je shvatati i razumeti beogradski duh – otvorenost, toleranciju, okrenutost svetu. Otuda treba razjasniti da su pravi Beograđani bili, i danas jesu, oni koji razumeju, cene i propagiraju taj beogradski duh, ma odakle da su došli. Ilija Kolarac, koji je toliko toga ostavio ovom gradu, bio je iz Kolara kod Smedereva. Lament nad Beogradom napisao je Crnjanski, rođen u Čonogradu. Autentični Beograđanin bio je Branislav Nušić, rođen u Smederevu. Milan Mladenović, oličenje pravog beogradskog duha 80-ih, bio je rođen u Zagrebu. Zoran Đinđić, zbog koga smo bili ponosni i kao Beograđani, rođen je u Bosanskom Šamcu. Dakle, Beograđanin se ne rađa, Beograđanin se postaje uvažavanjem tog duha, na kome nam i danas, posle svih istorijskih lomova kroz koje smo prošli, mnogi zavide - kaže ona. Punio se Beograd u 19. veku iz stare Srbije, odnosno iz Makedonije i sa Kosova, dolazili su u njega pobednici iz ratova, samo su se menjali pravci iz kojih su pristizali. Obogatili su ga posle II svetskog rata naročito Crnogorci, Dalmatinci, Bosanci... Zapljusnule su ga u poslednjoj deceniji prošlog veka srpske izbeglice iz Hrvatske i Bosne. U čemu je čar metropole? Jedna nemačka izreka iz srednjeg veka glasi: Gradski vazduh oslobađa. U to vreme, objasniće Predrag Marković, to je i bukvalno značilo, jer su seljaci bili kmetovi vezani za feudalnog gospodara, za crkvu, a gradski čovek je bio slobodan. Grad je carstvo slobode još od tog vremena i najsposobniji ljudi su bežali u njega. Kao svi veći gradovi, i Beograd je imao svoje “etničke niše”. Tako se zna da su vlasnici piljara u Londonu uglavnom Pakistanci, prerađivači dijamanta u Holandiji Jevreji... A u Beogradu su postojale skupine koje su držale deo posla, poput Cincara, Jevreja, Albanaca, Goranaca... - Beograd se danas u tom pogledu homogenizovao, reći će dr Predrag Marković, i to šarenilo je sve manje. To je šteta jer će vremenom nestati ono malo Dalmatinaca koji su mu davali poseban šmek, ili Slovenaca, kao i albanskih pekara i poslastičara, ili već sada veoma malobrojnih Goranaca. Nema sumnje da su procentualno u ovaj grad u najvećoj meri, neposredno posle Drugog svetskog rata i kasnijih decenija, došli – Crnogorci. Marković, kad je o njima reč, izriče dilemu: - Teško je reći u kojoj meri je Beograd njihov ratni plen, a u kojoj njihova trajna otadžbina. Ako su svi spremni da kažu kako su crnogorske neformalne veze u Beogradu najefikasnije, uzajamna briga Hercegovaca, Kninjana, ili Užičana, na primer, pokazuje kako ta plemenski organizovana društva veoma dobro opstaju, da je taj patronski klijentski odnos veoma efikasan u korišćenju neformalnih puteva. Jednom je to, sa ercovskom duhovitošću i preciznošću, sažeo pokojni Miloš Sretenović, političar pred kojim je bila izuzetna karijera da nije udario ćifte Miloševiću, a potom, nažalost, rano preminuo. NJegovu radnu efikasnost dok je vodio opštinu Vračar i danas mnogi pamte. Molila sam ga, u vreme kada je bio direktor Kliničkog centra Srbije, da smesti dementnog doktora Jovanovića, zaslužnog lekara na staroj VMA, u jedinu adekvatnu ustanovu blizu Kragujevca (zamislite ironije, zove se Pčelica). Pita Miša kćer dr Jovanovića, Ivanu, udatu Stjepanović, odakle je njen otac poreklom. Ona kaže da je iz Beograda. On pita odakle joj je deda, na šta ona ponovo kaže da su joj babe i dede i oba roditelja rođeni u Beogradu. On je pogleda i sažali se: – Pa, vi ste oni, siroti, bez zavičaja! Doktor Jovanović je, zahvaljujući Miši Sretenoviću, bio smešten u Pčelicu, u kojoj je ubrzo i umro. Koliko je Beograd evropejski, koliko je Beograđanin Evropljanin? Manje je sve to no što se danas govori i piše, a ipak, uz Atinu i Budimpeštu, Beograd je najveća prestonica u jugoistočnom delu Evrope. Beogradski čovek je, i danas kao što je bio početkom 20. veka, suštinski raspolućen. A Beograd je, kako je to bivalo u njegovoj novijoj istoriji, predodređen da vodi naciju, kao što je na beogradskom čoveku breme odgovornosti da familijarnu raspojasanost arivista umeri evropskom strogošću. Beograd se poseljačio, reći će jednako tek prva generacija rođena u njemu, kao i treća-četvrta. Raspad velike Jugoslavije učinio je Beograd većim za nekoliko stotina hiljada izbeglica koje su stizale preko Drine. Ogroman grad sa okolinom, sa približno dva miliona stanovnika, postao je prestonica zemlje koja se (kao SFRJ), od 20 svela na sedam i po miliona žitelja Srbije. Istorija beleži takve primere, kaže Predrag Marković: - Pogledajte Budimpeštu. Blistav veliki grad, pravljen za državu Ugarsku, od koje je danas ostala jedva trećina ondašnje zemlje. Ili Beč, podignut za čitavu Austro-Ugarsku monarhiju. Nema nikakve nesrazmere između velikog Beograda i male Srbije. Beograd ne može da čuva svoj duh ako nema kome da ga preda. I samo dok se dolazi u njega, on je živ. Dr Nikola Samardžić, profesor istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu Pitomi se prilagođavaju divljima Prava Beograđana nezamisliva su bez rekonstrukcije ustava koji bi redefinisao nova prava i obaveze Beograda, u jednoj asimetričnoj, demokratskoj decentralizaciji Srbije Beograđani imaju manje prava nego svi drugi u Beogradu. Beograđani su oni koji smatraju da se na njima vrši kulturna agresija, da se proteruju iz institucija, da su neravnopravni... Ovako je iz teme o Crnoj Gori, u Utisku nedelje, iskočio dr Nikola Samardžić i za trenutak skrenuo priču. Pitamo ovog profesora istorije šta je, zapravo, hteo da kaže ovom opaskom: - Nije tema bila Crna Gora. Voditeljka je zloupotrebila javni medijski prostor kako bi promovisala jednu od struja crnogorske opozicije, koja danas kriminalizuje crnogorskog premijera. U istovetnom kontekstu koji je prethodio, nizom tekstova u jednom od magazina Zemunskog klana i određenih krugova u vojsci i Državnoj bezbednosti, ubistvu premijera Đinđića. Mislim da je premjer ubijen i kao Beograđanin. Pitanje Beograda i beogradskog identiteta se, inače, ne otvara jer naizgled nije politički korektno. Teško je razvrstati ljude na kategorije koje realno ne postoje. Takve teme, naravno, izazivaju oprečne reakcije. Politička korektnost koja zahteva razjašnjenje očiglednih činjenica, zapravo ne pokriva uvek stvarnost koja je kompleksnija od instrumentarija kojim je dopušteno izražavanje u javnom životu. Drugi problem je sam karakter Beograda. U poslednja dva veka njegove moderne istorije nije bilo urbanog kontinuiteta. U Parizu ili u NJujorku razvijene su institucije, pravni okvir, kultura sama po sebi, tako da se asimilacija odvija odozgo. U Beogradu se asimilacija odvija odozdo. Pitomi se prilagođavaju onima divljim. U protekle dve decenije ta podzemna i prizemna asimilacija bila je obeležena značajnim demografskim i kulturnim promenama. Veliki broj mlađih i obrazovanih je napustio zemlju. Možda je ovdašnji urbani sloj bio nedovoljno spreman da opstaje u okolnostima koje su izazovne i teške. Ni o tome se ne govori javno i otvoreno. Beograd je, u najboljem slučaju, stagnirao. I, kako biste opisali taj Beograd danas? - Teritorija grada Beograda ima pretežno ruralne, a ne urbane karakteristike. Model asimilacije koji je meni blizak podrazumeva jednu institucionaliziranu standardizaciju života, prava i obaveza. Naša zajednička imovina, i ona privatna, mediji, kultura, sve je to uzurpirano, i ta se uzurpacija ponavlja kao partijska oligarhijska pljačka nakon svakog izbornog ciklusa. Šta je sa opljačkanim stanovima, kućama, nadzidanim zgradama, bazenima, sportskim salama, sa javnom imovinom koja je nastala od neposrednih davanja Beograđana, nekad i od samodoprinosa? Pa, šta raditi? - Odvratno je govoriti o Beograđanima i došljacima, s tim se potpuno slažem. Ali, je stvarnost zasad odvratnija. Možda nju nije korektno prenositi na obične ljude. Ona se tiče pre svega institucija, zakona, vladavine prava, slobodnog tržišta, okončanja tranzicionih procesa i reformi. Beograd nema dovoljno samostalnosti u odlučivanju, nema one ingerencije države koju podrazumeva decentralizacija, ona prava i obaveze koje bi trebalo da ima na osnovu broja stanovnika i svog značaja. Zar NJujork nije praktično velik kao država, zar nisu došljaci njegov pretežni deo stanovništva? - Da, samo je razlika u tome što su u NJujorku propisana vrlo stroga pravila ponašanja. Da vidim ko će da nadzida Empajer Stejt, a u haustoru otvori menjačnicu, kockarnicu i pekaru. Iako je to liberalan svet, urbani život je najstrože kodifikovan. Automobili se premeštaju svaka dva dana da bi mašina mogla da opere deo ivičnjaka koji oni zaklanjaju dok su parkirani. Niko ne komentariše tarzanski engleski došljaka, jer se podrazumeva da će naredna generacija morati da savlada jezik ako želi da se asimiluje. A to je želja svakoga ko dođe u Ameriku. Da se asimiluje. To je proces koji je voljan i donet na osnovu slobodnih uverenja. On je jedini ispravan, umesto getoizacije, koju u Beogradu imate u slučaju Roma, na primer. NJihova getoizacija nikada neće dati rezultat. Oni će postati Beograđani tek kad budu počeli da žive, da stanuju, rade, školuju se sa Beograđanima, umesto u getima. Asimilacija je proces koji potire različitosti. Prava Beograđana nezamisliva su bez rekonstrukcije ustava koji bi redefinisao nova prava i obaveze Beograda, u jednoj asimetričnoj, demokratskoj decentralizaciji Srbije. Zoran Hristić, kompozitor To više nije moj grad Izgleda da Beograd nije imao snage da asimiluje i obrazuje ljude koji su u njega pristizali – kaže umetnik čiji su preci nekoliko generacija unazad – Beograđani Beograd, grad koji pamti moje pretke, od 1992. godine više nije moj grad. Posedovao sam tri najprestižnije beogradske diplome: diplomu beogradske kaldrme, beogradskih kafana i stadiona “Crvene zvezde”. Legendarne beogradske kafane u kojima se ne samo razgovaralo nego i pilo, vodila politika i rešavala sudbina sportista, političara, umetnika i boema, uspeli su da unakaze i poruše beogradski urbanisti. Rekao bih da su to uradili temeljnije nego bombardovanje. Bilo je i gradonačelnika pridošlih iz gornjih i donjih vukojebina sa unapred usađenim odijumom prema Beogradu. “Crvena zvezda” je potonula, kaldrma je prekrivena. Unapred odbacujem svaku insinuaciju da sam nostalgičan ili da sam zadrti Beograđanin. Da se razumemo, Beograd nikada nije bio lep grad kao neke evropske metropole, ali je uvek imao dušu i srce veće od svih. Znamenita građanska klasa koja je gradila Beli Grad i udahnula mu visoke kriterijume beograđanstva, sada je u fronclama gurnuta u manjinsku tamu, a na pozornici grada su Armanijeva odela iz čijih džepova i glava raste praziluk u kombinaciji sa mirisom baruta. Letos, na Terazijama, sretoh starog druga koji opstaje (gle čuda), u svojoj kući na Dedinju. Vidno neraspoložen rekao mi je da u Knez Mihailovoj ulici više ne razume jezik kojim se govori! Složio sam se sa njim upitan kako je prošao kroz silni video-nadzor koji, uglavnom, služi za pranje savesti novodedinjaca. Ipak me nešto muči, jer sam svedok da je Beograd otvoren grad u kome su svi bili dobrodošli. Ali, izgleda da Beograd nije imao snage da asimiluje i obrazuje ljude koji su u njega pristizali.