Mojkovac

Ovih dana Srbi su s pravom ljuti na Crnu Goru, a možda i na Crnogorce. S pravom... Emotivno i ne može biti drugojačije. Previše je prisećanja i zajedničke istorije. A onda boli više. Naravno, reč je o Kosovu. Ali istorija tvrdoglavo dokazuje da ne počinje sa nama. Zato je i događaj koji smo nazvali “Mojkovac” samo tren. Ali ni Srbi ni Crnogorci ga nikada ne smeju zaboraviti. Čak i kad su mnogo ljuti jedni na druge. Dosećate se: reč je o prelasku srpske vojske krajem 1915. preko Albanije i Crne Gore. Stanje srpske vojske u tom trenutku je poznato, a Crna Gora tada nije imala stajaću vojsku sa uniformama, naoružanjem. A trebalo je zaštititi po svaku cenu srpsku vojsku, koju je sa boka, iz pozadine, s čela napadalo čudo od vojne aždaje. Bok je, kao i uvek u ratu, najranjiviji deo jedne vojske, naročito kada se povlači. Kao iskusni ratnici, to su znali i Crnogorci. Vojni stručnjaci nazivaju tu odbranu Srba “Mojkovačka bitka”, a drugi “Mojkovačka operacija”. Trajala je da se mesec dva puta zamladio. Za ljude koji su branili svoje, dugo i predugo, a samo tren za istoriju. Kako je bilo Nemcima, treba pitati njih, ali oni nisu prošli. Zato je Mojkovac za Srbe i Crnogorce više od Termopila. Kako je to bilo moguće? Nema više nikog koga bismo mogli direktno da pitamo, ali je o tome pisano. Možemo da pretpostavljamo: imali su Crnogorci tešku artiljeriju koju su nosili u grudima. Imali su vojskovođu serdara Janka Vukotića, ali i puno takvih kao što je bio taj naš Leonida. Kako se to desilo sa državom Crnom Gorom i Kosovom? Da li to nema više Janka Vukotića, koji je u međuvremenu postao anonimus zagubljen u lavirintima današnjice? Da li se zbog toga promenio? Mojkovac se nije promenio. Zato ne sme da izbledi u sećanju ni sada kada se s pravom Srbi ljute. Verovatno nije važno, ali za bolje razumevanje ove poruke: autor je Srbin u odmaklim godinama i bez izgleda da se bilo šta u tome promeni. Dragan Stanković, kapetan broda “Tiki”, Beograd