Testiranje prijateljstva

Došao sam da vidim kakvom će se stazom kretati Srbija u budućnosti, da čujem brige i razloge vođa u Srbiji, i kako da poboljšamo regionalnu bezbednost i saradnju dveju vojski”, objasnio je admiral Majkl Malen, načelnik združenog Generalštaba američke vojske, razloge svoje posete Srbiji, početkom nedelje. Malen je sutradan produžio za “neutralni” Helsinki, na medijima nenajavljeni sastanak sa svojim ruskim kolegom, generalom Nikolajem Makarovom, pokušavajući da, prvi put nakon gruzijske intervencije u Južnoj Osetiji, i parafiranja sporazuma o raketnom štitu s Poljskom i Češkom, primakne vojne odnose dve države bliže trasi na kojoj su već bili. I dok su se prvi ljudi ruske i američke vojske na laponskom severu objašnjavali, zapadni mediji poput “Wujork tajmsa” ili “Internešnel herald tribjuna”, bavili su se Malenovom posetom Srbiji i njenom vezom sa dugo skrivanim sastankom u Helsinkiju, i njenim temama: zahtevom za pojačanu vojnu saradnju, pritiskom na vođstvo Srbije da se prihvati EULEKS, i Ratkom Mladićem. Tako se još jednom potvrdilo staro pravilo koje kaže da vojna pitanja, ma kog nivoa bila, od diplomatije i globalne politike ništa ne odvaja. Malenova poseta usledila je posle obećanja američke administracije da će Kosovu pružiti vojnu pomoć od pre nekoliko meseci, te odlaska u Prištinu Roberta Gejtsa, ministra odbrane SAD, pre nepune dve nedelje, odakle je produžio za Skoplje i Podgoricu, koji su nedugo zatim priznali nezavisnost južne srpske pokrajine. Eto pozadine za treću posetu prvog vojnika SAD u istoriji bilateralnih odnosa, na koju se čekalo pedeset i sedam godina. Poslednji put je to bilo 1951. godine, u trenutku kada se FNRJ lomila oko ulaska u NATO. Saradnja između dve vojske već nekoliko godina ide, manje-više, uzlaznom linijom. Od 2004. godine do danas je, prema podacima američke ambasade, samo u okviru vojno–vojne saradnje sprovedeno stotinak akcija. Vojna diplomatija za američku stranu predstavlja glavnu tačku bilateralne saradnje. U nedostatku boljih političkih odnosa, valja se kačiti za sve ono što bi premostilo taj nedostatak. Inače, za sledeću godinu je predviđeno trideset i pet zajedničkih aktivnosti. Polovina tih aktivnosti sprovodi se preko programa državnog partnerstva sa Ohajom. Našoj je javnosti Nacionalna garda kao oružana jedinica dugo bila relativno nerazumljiv pojam, često i pogrešno shvaćen kao trećepozivna straža. Ali ono što je urađeno od 2006. godine, kada smo ušli u program, pokazuje da je reč o respektabilnom nivou saradnje, sa respektabilnom silom čiji pripadnici učestvuju na svim ratnim tačkama u svetu na kojima se nalaze SAD. Razlika između klasične vojno-vojne saradnje i partnerstva sa Ohajom je u tome što se prvi zadržava na vojnim pitanjima, a drugi treba da se proširi na vojno-civilnu i civilno-civilnu saradnju. Zato, kada su specijalci iz Ohaja u septembru prošle godine prvi put u istoriji došli u Srbiju da učestvuju u zajedničkoj vežbi, oni su posetili i ministarstva sporta, nauke i ekologije, obrazovanja, kulture... I razgovarali o mogućim zajedničkim projektima. Od 56 partnerstava ove vrste koliko ih SAD imaju sa raznim državama, ovo sa Srbijom je ocenjeno kao najbolje. Možda je i zato Srbija u okviru IMET programa (školovanje stranih oficira u SAD), prošle godine poslala više od 40 oficira i podoficira na kurseve za sve nivoe obuke i komandovanja. Tri srpska pitomca se školuju na Vest Pointu i Vazduhoplovnoj akademiji u Kolorado Springsu, a jedan visoki oficir je na jednogodišnjem školovanju na Ratnom koledžu, američkom ekvivalentu naše Škole nacionalne odbrane. Za sledeću godinu SAD planiraju da na školovanje naših ljudi potroše milion dolara, što je tri puta više no što su do sada izdvajale. Deo saradnje je i program stranih vojnih plaćanja i donacija, to jest, mogućnost kupovine oružja i opreme kod američkih proizvođača, po ceni koju plaća američka vojska, ali i direktne finansijske pomoći za nabavku opreme. Iako se o ovoj mogućnosti više čulo tek sada, Srbija je, zajedno sa još 79 zemalja, već dobija. A može da računa na milion i po dolara godišnje finansijske pomoći za nabavku opreme. Plus oko pola miliona dolara pomoći za izvođenje planiranih aktivnosti u Partnerstvu za mir... Sve u svemu, iz kase američkog Ministarstva odbrane, oko četiri miliona dolara godišnje, direktno. Da li će biti i onakvih donacija i pomoći kao davnih 50–ih i 60–ih godina prošlog veka, kada smo dobijali i avione i kada je samo na direktnu vojnu pomoć otišlo 80 miliona dolara (od oko 1,56 milijarde dolara ukupne pomoći)? Da bi bilo koja država dobila velike donacije, makar u tehnici, potrebna je izuzetno jaka politička volja i ogroman interes. Kao u slučaju Izraela, na primer. Kad je Srbija u pitanju, i pored silnih nastojanja da se vojna saradnja popravi, činjenica je da su obe države došle u tom procesu do one tačke kada sve zavisi od političke volje i klime. Neophodne na obe strane. Lepo zvuči i reč da se o Kosmetu i regionalnoj bezbednosti razgovaralo potpuno iskreno. “Wujork tajms” je taj odnos malo preciznije odredio: prema izvorima uglednog američkog dnevnika, admiral je trebalo da izvrši pritisak na predsednika Srbije, kako bi srpske akcije protiv razmeštanja EULEKS–a bile okončane. Neformalni izvori zapadnih medija ukazali su na mogućnost da se u Beogradu razgovaralo i o učešću srpskih trupa u mirovnim misijama, ali sve to još ostaje u domenu spekulacija. Malo je verovatno i da će nam preko Atlantika stići, na primer, eskadrila F-16 (kao što su nekada “sejbrovi”), makar i polovnih. O poslovima sa američkom namenskom industrijom se već duže vreme govori, ali stvar ne koče samo političke prilike već i stanje u kome se nalazi naša namenska.