Socijalizam osvaja londonski Siti

Svakome ko je rođen pre 1980. godine ideja da država poseduje veliki deo privrede delovala je potpuno normalno. “Mešovita privreda” predstavljala je tipično britanski kompromis između američkog kapitalizma u kome se konkurenti hvataju za gušu i nesposobnog i nestručnog komunizma iza gvozdene zavese – ili barem kompromis između socijalističkih sklonosti levih laburista i torijevske mantre o slobodnom preduzetništvu. Ovo ideološko nadgornjavanje bilo je toliko izraženo da je britanska industrija čelika, na primer, prvo nacionalizovana tokom 40-ih godina, da bi tokom 50-ih godina bila vraćena privatnom sektoru, onda je renacionalizovana posle jedne decenije, da bi na kraju, tokom 80-ih godina, bila reprivatizovana. Ipak, uprkos tome što je veći deo ostatka britanske privrede u minulih pola stoleća bar jednom postao javna svojina, bankarstvo je sve do danas izbegavalo tu sudbinu. Ako izuzmemo formalnu nacionalizaciju Engleske banke 1946. godine, bankarski sektor je vazda bio zona bez državnog uplitanja, uprkos silnom trudu levice da na juriš osvoji bastion kapitala. Sidni Veb, koji je u početku bio fabijanista, smatrao je da će mu nacionalizacija “novčanih sredstava” doneti kamen mudrosti; Zelena knjiga laburista objavljena pre bankarske krize 1973. godine propovedala je nacionalizaciju banaka; Harold Vilson, u to vreme lider opozicije, predložio je osnivanje jedne trgovinske banke u državnom vlasništvu. Wegova stranka je 1976. zahtevala nacionalizaciju jedne trgovinske banke, četiri obračunske kuće i sedam osiguravajućih društava. Premijer Kalahan je ipak odbacio tu ideju kao “predizborno breme”. Wegov naslednik na mestu vođe laburista Majkl Fut to je u praksi i dokazao, uključivši nacionalizaciju banaka u svoj katastrofalni predizborni manifest. Bilo je potrebno da Britanija dobije najcentralističkiju laburističku vladu da bi uspela da uradi ono što njenim socijalističkim prethodnicima nije pošlo za rukom. Kuća Nordern Rok poslužila je kao hladno predjelo, da bi potom vlada progutala hipotekarnu banku Bredford i Bingli kao toplo predjelo, a za glavno jelo već je odsekla nekoliko povećih komada najveće britanske banke. Potpuno je svejedno da li će britanski premijer Gordon Braun položiti test za kontrolnog investitora u toj banci; država je stavila šapu na prave poluge privredne moći. Teško da će i jedna jedina funta moći da bude razmenjena, a da barem ne očeše neku banku koja je deo javnog sektora. Čak i generacijama rođenim pre 1980. dosta je lako da zaborave koliko je sveprožimajuće nekad bilo državno vlasništvo. Vodoprivreda i industrija gasa bile su u javnom vlasništvu, baš kao i rudnici uglja i železnice koje su prevozile taj ugalj do državnih termoelektrana i čeličana, takođe državnih, koje su snabdevale sirovinom brodogradilišta, a ova su opet proizvodila brodove koji su bili ukotvljeni kraj nacionalizovanih dokova. Putevi su, razume se, bili u javnom vlasništvu, ali su u javnom vlasništvu bili i mnogi kamioni koji su ih prelazili. Država je proizvodila automobile i druga vozila – u Britiš Lejlandu, kućama Jaguar i Rols Rojs – i posedovala je petrohemijske kompanije, uključujući tu i najveći deo BP. Država je imala u svom vlasništvu proizvođače aviona, avioprevoznike i aerodrome. Dodajte tome Britiš telekom, Bi-Bi-Si, poštu, Nacionalnu štedionicu, lutriju i sve ostalo, i videćete zašto je Britanija pre Margaret Tačer umnogome izgledala kao postrevolucionarna Rusija. Taj portfelj, međutim, nije sadržao nijednu banku. Čak ni 1975. godine, kada je NatVest bila toliko blizu kraha da je morala to da demantuje, laburistička vlada ipak nije formirala Nacionalizovani Vestminster. Sada je država verovatno uplela prste u vašu hipoteku, vašu kreditnu karticu i vaš račun u banci – i sve to zato što su bankari podlegli sopstvenoj ludosti. Pri tom banke postaju predmet javnog vlasništva iz istog onog razloga iz koga je u prošlosti bila nacionalizovana većina industrijskih grana – ne zato što imaju neko jasno strateško mesto u privredi, već zato što su se suočile sa ogromnim gubicima i što ih je valjalo spasavati. Ipak, ako su proizvodnja uglja i čelika i ostale industrijske grane bile u lošem stanju kad ih je država prigrlila, kasnije su još mnogo gore prošle. Javni sektor nije dobar gazda: te industrije su gomilale gubitke tempom koji su jedino poreski obveznici mogli da finansiraju. Problem koji nas danas muči nije u tome što će država pokušati da se bavi mikro upravljanjem novih banaka, nego u tome što će kreditori sada početi da se suprotstavljaju čak i prihvatanju najracionalnijih rizika. Šteta je naneta celoj privredi. Ali, ne može se upravljati komercijalnim bankama kao da su to kuće nalik na Nacionalnu štedionicu. Za konkurenciju i preduzetništvo biće loš bankarski sistem u kome na jednom polu budu HSBC i Barklejs banka koje su potpuno oslobođene državnog uticaja, a na drugom polu Kraljevska banka Škotske i Lojds-HBOS, koje su oslobođene rizika ali su u stezi države. To će isto tako značiti da vlada – čije obične akcije već pokazuju gubitak kapitala i ne donose nikakve dividende – neće moći da povrati punu vrednost ovog enormnog ulaganja. Nacionalizovanim bankama moraće biti ostavljena sloboda delovanja – inače sledeća torijevska vlada neće moći da ostvari nikakvu zaradu kad bude privatizovala ovaj neočekivani novi paket porodičnog srebra. (Spectator) RaČun propasti Mehanizam velike prevare Ros Klark Neće više imati ko da odobrava multimilionske zajmove slatkorečivim tajkunima kojima su usta puna obećanja, dok im se model poslovanja temelji isključivo na čvrstoj veri u to da će cene kuća rasti u nedogled Imam pomalo morbidan hobi. Analiziram razliku u cenama po kojima su stanovi prodati pre godinu ili dve, kad su bili novi, i danas. Zasad je rekorder jedan dvosobni stan u Konventriju, koji je u junu 2006. godine kao nov prodat za 214.000 funti, da bi sada, u septembru bio preprodat za 85.000 funti. Razume se, taj stan je ipak prošao znatno bolje nego akcije banke koja je kreditima finansirala izgradnju. Akcije banke Bredford i Bingli pale su sa četri i po funte na svega 20 penija, da bi na kraju trgovanje na berzi bilo obustavljeno, hipotekarni sektor banke nacionalizovan, a štedni prodat Špancima. Neće više imati ko da odobrava multimilionske zajmove slatkorečivim tajkunima kojima su usta puna obećanja, dok im se model poslovanja temelji isključivo na čvrstoj veri u to da će cene kuća rasti u nedogled. Pre godinu dana sam u želji da konačno upoznam nekog od tih misterioznih investitora koji su, bar su tako glasile gradske priče, jednostavno umeli da došetaju na neko gradilište i onda kupe desetak stanova odjednom, razgovarao sa jednim 29-godišnjakom. Wegovo osnovno zanimanje bilo je upravljanje nekom firmom za organizovanje raznih kurseva za obuku, a u slobodno vreme upravljao je portfeljom od 38 kuća i stanova. Na papiru je delovao vrlo bogato. Rekao je da njegova imovina vredi oko 8,5 miliona funti, a da od nje mesečno ubire oko 37.000 funti na ime zakupnine. Nije ga nimalo brinulo to što ima hipotekarne kredite od pet miliona funti i što mesečno plaća kamatu od 30.000 funti. U stvari, uprkos tome što je Nordern Rok tada već propao, njegov optimizam je bio toliki da bi zasenio i Dikensovog Mikobera. “Odlično sam zaštićen”, rekao mi je taj momak. “Najveći deo kredita uzeo sam kada su kamatne stope bile niže. Neke su 4,84 posto, neke 4,55 posto. Svi su krediti tako uvezani da mi rok važenja fiksne kamate za svaki od njih ističe u različito vreme – 2008, 2009. i 2020. godine. Dakle, kad dođe vreme za obnovu kredita, nadam se da će se kamate dotle već spustiti. A ko zna, možda će i stanarine za godinu dana biti veće. Ako ne budu, uvek mogu da prodam neku nekretninu.” Prošle nedelje sam opet pokušao da stupim u kontakt sa njim, ali se na njegov broj na poslu niko ne javlja, a iz nekog razloga ne odgovara ni na mobilni. Ipak, možemo i sami da napravimo taj račun, nije komplikovano. Više neće moći da dobije neku povoljnu kamatnu stopu – ako mu iko uopšte i ponudi fiksnu stopu. Malo sam cunjao uokolo i došao do sledećih otkrića: najbolja kamata je 6,59 posto. To znači da će njegova mesečna kamata koja sada iznosi 30.000 funti, kad bude obnovio kredite iznositi oko 42.000 funti. Pod uslovom da bude u stanju da izda sve kuće i stanove koje poseduje – što nije mnogo verovatno, ako imate na umu podatak da, recimo, samo u Lidsu trenutno zvrji prazno hiljadu novih stanova – i ako mu stanarina bude rasla po godišnjoj stopi od 3,3 posto, on će zarađivati 38.200 funti mesečno. To znači da razlika između onoga što zarađuje na zakupnini i onoga što mesečno plaća na ime kamate iznosi 4.000; to je minus koji ide iz njegovog džepa. Naravno, najbolje da zaboravi ideju o prodaji. A taj mladi, samouvereni investitor samo je jedan od mnogih finansijskih avanturista. Svi su kupovali da bi drugima iznajmljivali, čvrsto ubeđeni da će cene nekretnina doveka vrtoglavo rasti i da oni na tome mogu samo da zarade. Što je najgore, tako su proćerdana sredstva koja su lokalne zajednice decenijama izdvajale za obnovu gradskih jezgara. Ideja je bila da gradski centri ponovo ožive i zato su izdavane dozvole za izgradnju novih stambenih blokova u njima. Ispostavilo se da su ih u ogromnoj većini kupovali špekulanti. Nema druge do da se ti luksuzni stanovi sada pretvore u socijalne, opštinske stanove. Ako ništa drugo, konačno će se i siromašni slojevi društva domoći odlično opremljenih, ultramodernih kuhinja. (Spectator) Priredila i prevela LJiljana Nedeljković