Veliko otapanje Islanda

Ko je znao? Ko je znao da je Island jedan veliki, glečerima bogati hedž fond? Ko je mogao da zna? Ako tražite pojedinačni primer kako nam je globalizacija finansija pomogla da zapadnemo u ovaj haos i kako će nam pomoći da se iz njega izvučemo, nema nikakve potrebe da tražite dalje od naslovnih stranica prošlonedeljnih britanskih novina: tamo ćete naći nebrojene članke o mnogim britanskim državljanima, opštinama, univerzitetima – da, i Kembridž je tu – koji su danas u frci zato što su ušteđevinu držali u islandskim bankama, za šta su koristili onlajn bankarske usluge tipa Icesave.co.uk. Ništa ne izmišljam, sve je istina. Kad sam otišao na sajt Icesave da vidim o čemu se tu radi, preko ekrana se raširio napis: “Jednostavni, transparentni onlajn štedni računi sa konstantno visokom kamatom”. A u dnu ekrana, sitnim plavim slovima, napomena: “Trenutno ne prihvatamo depozite ni zahteve za povlačenje sredstava sa Icesave internet-računa. Izvinjavamo se klijentima zbog eventualnih neugodnosti.” “Neugodnosti?” Pa kada ne možete da podignete ušteđevinu sa onlajn računa na Islandu, to je malo više od neugodnosti! To je zapravo razlog za potpunu paniku. Dakle, kako uopšte ide ta priča? Tamo negde 2000. godine Island je počeo da oslobađa svoje banke državnog vlasništva. Prema pisanju Volstrit džornala tri banke koje su činile praktično ceo bankarski sistem na Islandu “brzo su rasle zahvaljujući lakim kreditima” pa je “njihova imovina, ukupno gledano, desetostruko povećana za ciglo pet godina”. Islandske banke nisu ulagale u američke hipotekarne kredite, ali su same dale svoj nemali obol kreditnoj pomami u Evropi, privlačeći štediše sa Starog kontinenta kamatom od 5,45 posto na štedne uloge. U svetu koji je toliko tesno isprepletan da je ravan kao ploča, novac lako nalazi one puteve na kojima se najbrže plodi, iliti donosi najveću dobit; zato je, čim je Island izašao na dobar glas, krenula prava lavina depozita – samo iz Britanije oko 1,8 milijardi dolara. Avaj, kad su se globalna kreditna tržišta zatvorila, i kad je islandska kruna pala, “islandske banke više nisu mogle da servisiraju dugove od kojih su mnogi bili vezani deviznom klauzulom”, pisao je Tajms. Kad su deponenti pohrlili da izvuku svoj novac, ispostavilo se da islandski bankarski sistem nema dovoljno rezervi da pokrije sva ta deponovana sredstva, pa su se sve tri banke urušile da bi konačno bile nacionalizovane. Ispostavilo se da je više od 120 britanskih opštinskih vlasti, kao i univerziteta, bolnica i dobrotvornih fondacija deponovalo sredstva na Islandu i sada su to postali računi sa kojih se novac ne može podići. Samo je Univerzitet Kembridž uložio oko 20 miliona dolara, a 15 britanskih lokalnih policijskih uprava – iz gradova kao što su Kent, Sari, Saseks i Lankašir – ima zamrznuto oko 170 miliona dolara na Islandu, izvestio je Dejli telegraf. Znači, čak su i bobiji držali pare u islandskim bankama! Razmislite malo o svemu tome: neki broker koji se bavi hipotekarnim zajmovima u Los Anđelesu daje drugorazredne “lake hipotekarne zajmove” sa promenljivom kamatom ljudima koji uopšte nisu kreditno sposobni, da bi kupili kuće u Južnoj Kaliforniji. Ti krajnje nesolidni hipotekarni zajmovi globalizuju se kroz globalni bankarski sistem i, kada se ispostavi da neće biti vraćeni, strahuje se da su kreditna potraživanja svih ostalih banaka takođe nesolidna i štetna. Ta kreditna kriza pogađa i Island, koliko god da je njegova kreditna groznica naizgled zasebna. U međuvremenu, lokalna policija u nekoj engleskoj grofoviji, koja je uložila pare u jednu islandsku banku, sada, pošto joj je račun zamrznut, dolazi u situaciju da o vikendu mora da smanji broj uličnih patrola. I tu se zapravo krije osnovna istina današnje globalizacije: svi smo međusobno povezani i niko nije odgovoran. Globalizacija daje – upravo ta demokratizacija finansija pomogla je globalni rast koji je doneo korist mnogima u Indiji, Kini i Brazilu, izvukavši ih iz siromaštva tokom poslednjih decenija. Globalizacija sada uzima – upravo je ta demokratizacija finansija omogućila Americi da inficira ostatak sveta svojim nesolidnim hipotekarnim kreditima. Ostaje nam da se uzdamo da će nam globalizacija, na kraju, ipak doneti spas. Stvarna i održiva sanacija nastupiće onda kada jake kompanije budu otkupile slabe – i to na globalnoj osnovi. Taj proces sada počinje. Prošle nedelje je druga po veličini švajcarska banka Kredi Svis odbila sanacioni plan švajcarske vlade i umesto toga odlučila da izvrši dokapitalizaciju pomoću sredstava pribavljenih iz Katara, od saudijske porodice Olajan i izraelske industrije Kor. Japanska banka Micubiši kupila je značajan udeo u Morgan Stenliju, verovatno time spasavajući tu kuću od bankrotstva i sprečavajući još veći sunovrat indeksa Dau Yons. Španska Banko Santander, koju je od krize izbavilo konzervativno špansko bankarsko zakonodavstvo, sada kupuje američku Soverin Benkorp. Pretpostavljam da ćemo uskoro biti svedoci istih procesa u industriji. Kad se jednom dim razveje, pretpostavljam da ćemo živeti u globalizovanom svetu na steroidima – svetu u kome su ključne globalne privrede mnogo tešnje međusobno povezane nego što je to ikada ranije bio slučaj. Biće to svet u kome Amerika neće moći da se počeše po uhu, da i ne pominjemo da neće smeti da se okrene u krevetu, a da dobro ne razmisli kako će to uticati na druge zemlje i privrede. Biće to svet u kome multilateralna diplomatija i regulatorna aktivnost više neće biti pitanje izbora, nego stvarnost i nužnost. Sada smo svi partneri.