Zdravstvo nije kampanja

U razvijenim zemljama je normalno da sistem zdravstva bude važan deo kampanja ne samo stranaka već i predsedničkih kandidata. Kod nas se zdravstvom bavi veoma mali broj ljudi, a pominje se da je za ovu temu zainteresovano tek nekoliko procenata građana. Ipak, prema brojnim reakcijama koje stižu u NIN čini se da je interesovanje daleko veće. Ili da raste. A ako raste, onda nešto ozbiljno nije dobro u sistemu. Šta – pitali smo dr Jagodu Jorgu, poslanicu DS i jednog od najboljih poznavalaca zdravstvenog sistema. Dugo je postojala velika pomirljivost prema onom što se dešava u zdravstvu, ali se u poslednje vreme ispoljilo veliko nezadovoljstvo od strane i građana i medicinskih radnika. U čemu je problem? - Iz istraživanja koje je Ministarstvo zdravlja 2006. naručilo i platilo saznajemo da 44,1 odsto stanovnika ima izdatke iz džepa kao u samoposluzi, sa jednom jedinom razlikom: tamo dobijete fiskalni račun, a u zdravstvu blok priznanicu. Dakle, postoji ogroman rizik od zloupotrebe i uklanjanja tog novca iz zvaničnih tokova. Skoro pola stanovništva je prosečno plaćalo oko 150 evra, što godišnje troškove za zdravstvo podiže za još 611.584.000 evra. To je više od 30 posto ukupnog novca na tržištu zdravstvenih usluga. Podatke iz 2007. nemamo, ali se pretpostavlja da je došlo do značajnog povećanja jer, na osnovu podataka koje daje RZZO vidimo da je za dodatne zdravstvene usluge, samo u državnim ustanovama, plaćeno 350 miliona. Ako tome dodamo novac koji odlazi u privatne ustanove, imamo ih oko sedam hiljada, a Fond je samo sa nekoliko sklopio ugovor, onda možemo da dođemo i do svote od milijardu evra. Tragično je što to niko u ovoj zemlji ne zna, taj novac ide mimo svih tokova, ne skida se nikakav porez sa njega i za toliko je budžet siromašniji, a vrata korupcije širom otvorena. I tu se ne radi samo o kontroli novca, već kontroli zdravstvenih usluga. Ako vi ne znate da se neka usluga odigrala na koji način ćete vršiti stručni nadzor. Čiji je interes da toliki novac ostaje u sivoj zoni dok se veliki broj građana bori da ostvari osnovna prava iz zdravstvene zaštite? - Ne vidim nijedan razlog da to postoji i moje osnovno pitanje je – zašto nemamo nacionalni zdravstveni račun koji sve zemlje imaju i koji predstavlja zbirni račun za zdravstvo. U takvoj situaciji tek možemo da govorimo kako ćemo da racionalizujemo troškove, gde da povećamo, a gde da krešemo izdatke. Sada čujem da će biti fiskalizacija. Tek je to glupost, uvodite fiskalne kase umesto da posao poverite jednoj ozbiljnoj banci sa 300-400 ekspozitura kojoj ne bi trebalo više od mesec dana da napravi celu mrežu. Isto to bi trebalo da se uradi i za zdravstveno osiguranje: da preko matičnog broja i preko broja zdravstvenog osiguranja pritiskom na dugme dobijate podatke gde se neko lečio, gde je podizao lekove, koliko je novca utrošeno za lečene određene bolesti ...milion podataka koje ne mogu ni da nabrojim, a koji su veoma bitni kada planirate zdravstveno osiguranje. Ovako imamo situaciju da u ovoj zemlji niko ne zna koliko košta lečenje hipertenzije. Ovako ne može da se vodi politika u oblasti zdravstva. Imamo monopol – postoji jedan jedini Fond koji finansira obavezne usluge. Gotovo sve zemlje u tranziciji su napravile bar još jedan fond u koji mogu da se priključe privatnici. Takođe nam je potrebno i dobrotvorno osiguranje koje bi regulisalo sve dodatne zdravstvene usluge, bilo da se obavljaju u okviru državnih institucija ili u privatnom sektoru. Na taj način bi tok novca bio legalan i kontrolisan, a to nije bitno samo zbog novca već i zbog kvaliteta usluge. Trenutno nam obećavaju uredbu, ali ne shvatam zašto bismo donosili uredbu o tako važnoj oblasti. Znamo li bar koliko se troši na zdravstvo? - Odgovori koje dobijam se kreću od 7 do 10 odsto ukupnog društvenog proizvoda, što znači da smo među najskupljim zemljama u Evropi. Koje ćemo mere da preduzmemo sada kada je finansijska kriza i kada se govori o smanjenju javne potrošnje? Ne vidim koje su, jer nam nije cilj da neke ljude ostavimo bez zdravstvene zaštite, već što racionalnije da trošimo ono što imamo. A to je nemoguće bez podataka: gde se troši, koliko se troši, da li lečenje drugim lekovima može da bude jeftinije, a podjednako efikasno? U normalnom svetu postoje instituti za farmakoekonomiku ili za kliničku izuzetnost čija je uloga da stalno mere koliki je efekat utrošenog novca. Mi moramo da znamo da li nam je potrebna nuklearna magnetna rezonanca na pet mesta ili je dovoljno da je imamo na jednom? Ili, koje ćemo lekove staviti na pozitivnu listu. Svet je davno izračuno šta je po njih rentabilno, a kod nas postoji samo fingirana stvarnost. Ako ih pitate, oni vam kažu – da mi imamo komisiju za farmaekonomiju pri Fondu, a komisiju, prema mojim saznanjima, vodi direktor Agencije za lekove. Čovek koji registruje lekove istovremeno prati njihov efekat. To je dubok sukob interesa. Gde je tu kontrolno telo koje će pitati: zašto ste to registrovali kada to nije pokazalo da opravdava ulaganja. Postoje samo tri bitna elementa kada govorimo o zdravlju: da li je to efikasno i kakvi su mu mogući štetni efekti. A kada to ustanovimo uključuje se i treći: da li je potreban toliko skup lek ili bi sa nekim jeftinijim dobili sličan rezultat. A mi nemamo metodologiju na osnovu koje možemo da znamo šta se dešava. Da li je to nemar, neznanje ili nečiji interes? - Mnogo puta sam ukazivala na to. Za nacionalni zdravstveni račun Svetska banka je dala sredstva, a ona su potrošena. Projekat je bio urađen, šta je sa njim – ne znam. Ne znam šta je to i ne bih zalazila u to, ja samo iznosim činjenice da postoji sistemski problem u zdravstvu. Mi nemamo zdravstvenu politiku. U svakoj zemlji koja je ima zacrtavaju se ciljevi, a onda se mere rezultati. Na taj način je ustanovljeno da kada se cena jedne paklice duvana podigne za 10 odsto, onda se broj pušača među bogatima smanji za četiri odsto, a među siromašnijima za osam. Kod nas su sprovedene veoma skupe kampanje, a rezultat je da je broj pušača između 2000. i 2006. smanjen za 2-3 odsto. Govorite o kampanji koja je nagrađena od strane Svetske zdravstvene organizacije... - Ali to je osnovni problem – zdravstvo nije kampanja, zdravstvo je dugoročna stalna i konstantna politika koja na kraju mora da pokaže rezultate, a zna se koji su parametri zdravlja. Mene naši zabrinjavaju. Institut za zaštitu zdravlja je 2006. sproveo istraživanje o zdravstvenom stanju. Prethodno je rađeno 2000. Nažalost Institut nije u međuvremenu postao ono što je trebalo, institucija koju ne finansira Ministarstvo, već jedan nezavisni kontrolor koji prati efekte zdravstvene politike i koji može da nam kaže kada nije tačno da smo dobili poboljšanje i da upozori da nešto mora da se menja. Postavljeni su u položaj da budu zavisni, ali i prema njihovom izveštaju se vidi da se zdravstveno stanje pogoršalo kod koronarnih oboljenja, hipertenzije, gojaznosti i smrtnosti od kardiovaskularnih u periodu od 2000. do 2006 godine. Obolelih od hipertenzije prema njihovim podacima ima 46 odsto što je svaki drugi čovek. Koji su to pokazatelji uspešnosti? Unicef je radio studiju nad decom i prezentovao podatke koji mislim da su alarmantni u smislu da je vreme da preduzmemo neke mere. Pokazalo se da smo smanjili neuhranjenost, ali da je u periodu od 2000. do 2005. godine zabeleženo da je zaostatak dece u rastu povećan sa 3, 72 na 5, 90 odsto. Tragično je što je najveći postotak u Beogradu, oko 8 odsto. U Hrvatskoj je to jedan posto. U južnoj Srbiji je taj procenat 20 odsto. Zaostalost u rastu je mnogo važniji podatak od mršavosti jer mi nikada ne možemo da nadoknadimo ono što je trebalo da se dogodi u toku rasta deteta. A ne vidim nijednu meru za gašenje tog požara. Isto je i sa vakcinacijama. Kada imate dobar obuhvat vakcinacijom bolest je sprečena, a kada nije javlja će se i male boginje i veliki kašalj. Naša obuhvatnost je između 67 i 80 odsto, a u Sloveniji i Hrvatskoj između 95 i 97 odsto. Žutica ne postoji u svetu, postoji vakcina, a ne priča o pranju ruku. Sa pričom o pranju ruku smo prošle godine imali više od 700 slučajeva na području Niša. Često se Hrvatska pominje kao primer zemlje sa dobro rešenim zdravstvom, a u njoj se Zakon stalno menja i dorađuje. Zašto se mi našeg držimo kao Biblije? - Ne znam, valjda zato što neko hoće na silu da dokaže da je to dobro. Nije problem da prvi zakon posle 2000. bude loš. Rađen je bez valjane statistike i parametara za planiranje, ali kada smo dobili saznanja mogli smo da korigujemo neke prioritete. Činjenica je da imamo i porast bolesti siromaštva i porast bolesti vezanih za razvijene zemlje. Treći smo u svetu po smrtnosti od kardiovaskularnih oboljenja, a broj obolelih u razvijenim zemljama stalno opada. Nismo preduzeli mere koje su uobičajene: 70 odsto ljudi sa hipertenzijom su gojazni, sprečite gojaznost smanjili ste hipertenziju. Utvrđeno je da je lečenje tih bolesti ogromno opterećenje za državnu kasu i da daleko više sredstava ostaje zdravstvu ukoliko spreči te bolesti, što je u ogromnom broju slučajeva moguće uraditi. Za koji god podatak se uhvatite iz zdravstvene statistike ja ne vidim efekat na zdravlje. Lepo je što su zdravstvene ustanove okrečene i sređene, ali to se nije odrazilo na zdravlje ljudi.