Naša sudbina je Vukova

Otkad sam se književno oglasio, uz retke ili blage pokude, skoro da nisam bio pisac bez pohvala. Hvaljen nekad dosta, nekad i previše. Na početku sam se bar na književnu slavu navikao, da odavno pokušavam da je svedem na realnu i po mene bezopasnu meru. Ma koliko prijale, pohvale izazivaju i izvesnu nelagodu. Trezven čovek, pisac pogotovo, po meni, mora ih svoditi zarad duhovne stabilnosti i zarad sopstvenih estetskih kriterijuma, koji moraju biti i ostati njegova duhovna osnova. U tome sam, čini mi se, imao uspeha. Međutim, izgleda da toliko pohvala u životu nisam dobio, bar ne odjednom i jednodušno skoro kao tokom poslednjih šesnaest nedelja, tokom kojih je reprizno emitovana televizijska igrana serija Vuk Karadžić u šesnaest celovečernjih devedesetominutnih filmova, kojima sam ja bio pisac scenarija, a koje je zaista sjajno režirao Đorđe Kadijević, na koga sam se pred hvaliteljima “vadio”. Serije se u reprizama gledaju kad se nema šta gledati, kao iznuda i sa izvesnim negodovanjem. Izgleda da to na primeru serije Vuk Karadžić nije bio slučaj. Reagovanja na nju i za mene su bila sasvim neočekivana. Već sa početkom emitovanja, po završetku prve epizode, počeli su telefonski pozivi. A potom se počeli umnožavati nekom progresijom za koju se ne mogu postaviti pravila. Toliko ih nije bilo u vremenu premijernog emitovanja novembra 1987, a tada smo svi bili u euforiji proslave Dva veka Vuka, kad se serija očekivala kao vrhunac proslave. Onda se gledala iz svečarskog raspoloženja, a sada se gledala iz nužde, opšte – nacionalne. Od serije se onda očekivalo da bude svečarska, sva u epskim pohvalama, bez istorijskih pokuda u istinama, pa su se i oko nje podelili, o čemu je tada izuzetno trezveno i NIN pisao, za razliku od dnevne i šarene štampe. Gledaoci, Srbi, tada su se podelili na one koji kude i osporavaju seriju u skoro svim segmentima i na one koji je vole, vrednuju, shvataju i primaju kao veliko samopomirenje sa vlastitim mentalitetom. I osporavanje i primanje bilo je zagriženo, burno i bolno. Kudioci su smatrali da je serija falsifikat istorije, jer je u epskim pesmama drugačije; da je pravljena da namerno naruži narod; da se u životu Srba nikada nije onako i onoliko psovalo; da se smerne srpske devojke nikada nisu nage kupale; da dodole nisu bile obnažene pod lišćem; da Vuk nije bio takav pustopašan ljubavnik i da ga uopšte nije trebalo staviti golog među one gole Turkinje; da nije važno ni kako Vuk opisuje Prvi srpski ustanaka već da sam ga morao dati masovnim, sa bar 15.000 statista; da hajduk Ćurčija nije samo veći pobunjenik od drugih ustanika nego odmetnik i izdajnik; da Karađorđe nije ljubio srpsku zemlju pa je onako napustio i narod ostavio, bez griže savesti čamcem preko Save, nego da je bolestan i u bunilu, bez svesti i mimo svoje volje prevezan u Austrijsku carevinu. Čak i ako je nešto zasnovano na činjenicama, ko zna čije su to činjenice... I posle svih prigovora, vraćali su se na scenu sa Turkinjama iz harema kneza Živka i na Vukovo pitanje: “Jesam li vas? Obe?” Tvrdili su da je to banalna izmišljotina. Ovde se javio i jedan od najpozvanijih hronologa Vukovog života, kome nije bio sporan ni knez Živko, ni njegov harem, ali mu je sporno to što je Vuk dat takvim: “Ona scena u Krajini – pijan Vuk između dvije gole Turkinje, mislim da nije smjela da prođe. Kad sam to primijetio, ja sam rekao da je to pornografija. Mi znamo da je Vuk imao trinaestoro djece i da li je red da prikazujemo tehnologiju, to je potpuna izmišljotina, iako ima izvjesnih osnova.” Oni koji su hvalili seriju, govorili su da je to potresna serija koja vraća Srbe korenima, pokazuje im ko su, odakle su krenuli i kuda dalje da idu, a za druge, to je serija koja će pomoći da bolje spoznaju narod sa kojim žive i da deo srpske istorije posredno usvoje, prožive. To je, po njima, serija iz sfere onih vrhunskih televizijskih emisija koje pripadaju kulturi i namenjene su mislećim ljudima, a pod tim pojmom podrazumevaju gledaoce koji su odoleli lažnom sjaju izmišljenih svetova uvezenih emisija i agresivnih TV reklama, površnoj zabavi plitkog i prizemnog domaćeg humora... Serija se izdvaja, smatrali su, u tekućem TV programu veoma naglašeno samosvojnim kultivisanim pristupom velikoj temi: jednoj neverovatnoj ljudskoj sudbini na fonu složene i slojevite istorijske freske, rađene da pleni izuzetnim osećanjem detalja za zgusnutu atmosferu vremena i dela... Hvalitelji su razumeli seriju i doživljavali je kao istoriju srpskog naroda, prepoznatljivu kao večito surovu, ne samo u vremenu Vuka Karadžića... Jedan od hvalitelja i eksperata za Vukovo vreme odgovorio je uglednom hronologu za scenu Vuka među Turkinjama: “Te scene su istinit deo priče o Vukovom vremenu. Zar to nije u pismu koje Vuku šalje Sima Sarajlija? ...” Novinskoj, površnoj televizijskoj kritici kudioci su dobro došli, pa je brojnim prikazivačima zasmetao narod koji nije glup i prljav i istorija koja nije čista. Listovi čiji tiraži počivaju na razgolićenim fotografijama okomili su se na golotinju na seriji i na Vukovo “erotomanstvo”. Erotski doživljaji kneza Miloša im uopšte nisu zasmetali! Služeći se ovom činjenicom, Ranko Munitić je napisao izuzetno nadahnut esej o tome zašto je Milošu dozvoljeno da tuca, a Vuku nije, o tome da je tiraninu dozvoljeno sve što mu je nadohvat ruke, žensko naročito, a intelektualcu uskraćeno sve – žensko naročito! Kada su se o seriji izjasnili naučnici i estetičari, počev od akademika Pavla Ivića, Zorana Gluščevića, Miće Popovića, Vladete Košutića, Mire Trailović, Miroslava Egerića, Radoša Qušića, pisaca oko SKZ i dr, novinska kritika je prestala da huška gledaoce, koje je dotle pozivala da se opredele između Gige Moravca i Karađorđa. Sada, kada se vraćam u to vreme, ja mislim da je naša javnost i kudilaca, a bogme i hvalilaca serije bila zatečena kada je juna 1988, na evropskom televizijskom festivalu u rimskoj banji Kjančano terme, na kome se slavila stogodišnjica filma, pod evropskim pokroviteljstvom gospođe Simon Vejl i utvrđivana televizijska baština Evrope, serija Vuk Karadžić dobila gran pri – “Zlatnog pauna” i ušla u televizijsku baštinu Evrope pod numero uno. Bio sam toga juna zatečen i ja, kada sam na tribini ovog festivala Evropa, intelektualci i televizija, na kojoj su učestvovali Gvido Aristarko, Umberto Eko, Stanislav Lem, Harold Pinter i Vitorio Boničeli, između ostalih, čuo ove reči Umberta Eka: “Mi smo pre tri večeri videli jugoslovenski film iz serije Vuk Karadžić (deseta epizoda). Videli smo kako jedan hromi intelektualac, Vuk Karadžić, tegli svoj narod, sa svom njegovom baštinom, u Evropu, a niti taj narod zna šta je Evropa, niti Evropa hoće da čuje za taj narod... Ali videli smo da tom hromom Srbinu pružaju ruke prvi intelektualci Evrope, Jakob Grim i Johan Volfgang Gete. Gete koji se nerado rukovao pruža mu obe ruke. Oni su svesni duhovnog bogatstva naroda koga Vuk Karadžić predstavlja, koje će obogatiti duhovnu baštinu Evrope, i za nju mu dodeljuju doktorat Jenskog univerziteta... Mi se danas, posle sto pedeset godina, moramo upitati gde je Evropa i, kao intelektualci, da li dosežemo težnje Getea i Grima i drugih evropskih umova romantizma.” Svaka čast žiriju koji su činili Italijan Vitorio Boničeli, Rus Ilja Petrov, Grk Andreas Antonijades, Finac Tano Humolaja i direktor festivala Ernesto Laura, inače dekan Rimske akademije umetnosti, ja mislim da je nagradu seriji Vuk Karadžić doneo ovaj izvod iz izlaganja Umberta Eka. To je potvrdio i Vitorio Boničeli u obrazloženju nagrade “da serija Vuk Karadžić dramatično upozorava kako još nismo postigli kulturno ujedinjenje Evrope”. Sećam se kako me je posle dodeljivanja nagrade Antonijades, parafrazirajući Geteovu repliku iz serije, pitao: “Zar ste sumnjali da Homerov narod neće dobiti nagradu?” Uz isticanje da je ova serija rađena kao evropski projekat, ne samo po sadržaju i mestima snimanja, već i zajedno sa austrijskom televizijom ORF, zahvalio sam se pri dodeli nagrade Kadijeviću i meni: “Nagrada seriji Vuk Karadžić jeste istovremeno i nagrada životu i delu Vuka Karadžića, čoveka koji je istoriji kulture dao one činjenice po kojima će se moj narod prepoznati i u Evropi”. Posle objave o nagradi, Televizija Beograd je bila zasuta telegramima čestitki. Sačuvao sam jednu posebno, došla je iz Zagreba: “Iskrene čestitke redakciji i cijeloj ekipi serije Vuk Karadžić, osobito Vitezoviću, Kadijeviću i glumcima, uz srdačne pozdrave, Mirjana i Ivo Štivičić.” Posle ove evropske nagrade, ja sam tek mogao da dobijem Oktobarsku nagradu grada Beograda, a tek godinu ili dve kasnije “Vukovu nagradu”. Tako je ušla i u našu kulturnu baštinu. Nadam se. Zahvaljujući evropskoj nagradi, koja je donela i novčana sredstva Televiziji Beograd, serija Vuk Karadžić je imala i svoju promociju ne samo u Italiji, već i na nemačkim televizijama, a najveći uspeh imala je u Grčkoj, gde je na državnoj televiziji ERT1, u titlovanom prevodu Gage Rosić, prikazivana u udarnim terminima subotom i nedeljom, pa i dvaput reprizirana, u istim terminima. To me je učinilo poznatim piscem u Grčkoj, pa mi je čuveni Kastaniotis objavio dva romana, Šešir profesora Koste Vujića i Čarape kralja Petra, a u toku je prevođenje romana Sveta ljubav. Televizija Beograd, odnosno, od 1991. RTS, seriju Vuk Karadžić više je puta reprizirala. Te reprize su primane kao reprize, bez posebnijeg uzbuđenja. One su pokazale da je na planu same naše televizije i njene baštine ovo najizrađenija i najsadržajnija naša televizijska serija. U njoj je izbegnuta svaka televizijska klišetiranost i ne spada u programsku konfekciju. Unikat je. To jest, da je televizijsko delo prve vrste. Poneko bi mi pri susretu rekao: “Da ništa drugo nisi napisao do ovu seriju, ostaćeš...” Prekidao sam ga: “Nemoj, bolje što sam napisao.” Ali ova sadašnja repriza postala je nešto posebno. Odjednom, čini mi se da nadmašuje premijeru. Izgleda da smo postali svesni da je Vukova sudbina postala naša sudbina. Izgleda da nas vraća sopstvenoj istoriji i njenim istinama na koje nismo lako pristajali i njenom prokletom ponavljanju, jer se kod nas nikada ne ponavlja kao farsa, već uvek kao teža tragedija. Serija Vuk Karadžić se u ovom prikazivanju, posle dvadeset jedne godine, gleda sasvim katarzično, bar od najumnijih naših ljudi (od akademika Miroslava Pantića do akademika Dušana Kovačevića), od svih ljudi koje srećem, koji promišljaju našu sudbinu, bilo sa koje strane, kojeg stanovišta i političkog opredeljenja. Na stranu prijatelji i bolji kurtoazni znanci, čujem susretnike i prolaznike. Među mojim susretnicima i prolaznicima su profesori univerziteta, književnici, novinari, umetnici, naučni istraživači, slučajnici, pa i poneki političari. Svi uglavnom uzbuđeno, ali razložno, poneko egzaltirano, govore o seriji kako im se čini da je sada gledaju drugim očima, jer otkrivaju ono što pre nisu tako pojmili, da u njoj nema ništa za promicanje, kako im se čini i mudrom i aktuelnom, kako je dramaturški dobro skrojena da se u njoj ništa ne može dodati ni oduzeti. Jedan advokat iz Čačka, Đurić, želeo je nešto da doda i, kako nema mog broja u imeniku, okrenuo je sve Vitezoviće. Profesor univerziteta, inače politički analitičar, Đorđe Vukadinović, koga do tada nisam poznavao, sem što sam ga često viđao na TV ekranima, pretrčao je Vasinu ulicu na nedozvoljenom mestu između trolejbusa da bi mi saopštio svoje viđenje serije, pa smo se tek potom upoznali. Na otvaranju Sajma knjiga, svi sa kojima sam se rukovao hteli su da govore o seriji. Slušam ih i mora mi imponovati ovo katarzično poimanje. Serija Vuk Karadžić jeste prvo veće katarzično otvaranje tema sa stranica srpske istorije s kraja 18. i prve polovine 19. veka. Zato je Vukova biografija data na temu srpske revolucije. Prisetimo se, srpska revolucija počela je 1804, samo petnaest godina posle Francuske revolucije iz 1789. godine. Nema revolucije bez krvavih ruku. Pitanje krvavih ruku u istoriji jeste pravo pitanje za savesnog dramatičara. Nema naroda bez krvave istorije. Istorija je uvek trgove slobode popločavala glavama. Nemaju Srbi krvaviju istoriju od istorija evropskih naroda, Engleza, Francuza, Rusa, Nemaca, Italijana ili Poljaka. Oni se nisu stideli svoje istorije, već su se u katarzičnom odnosu prema temama iz nje i kalili kao narod. U seriji Vuk Karadžić ima ne šesnaest, koliko serija ima drama, već devetnaest katarzičnih čvorova, dovoljno da se zadovolje svi viši dramski razlozi, ali dovoljno i za etičko odrešenje nacionalne savesti. Usuđujem se tvrditi da najveći razlozi krize, koju osećamo već u nozdrvama, u koju smo potonuli do grla, imaju duboke istorijske korene, i da bismo imali drugačiji odnos prema krizi da smo imali jasniju i dublju istorijsku svest. Da nismo bili narod samozadovoljstva, slavlja i mahanja. Imam utisak da nam sada sama istorija odmahuje. Mi sada ponovo pokušavamo da se utemeljimo na demokratskim tradicijama koje smo manje-više bili već istorijski prošli u prethodnim periodima. U umetničkoj istini o Vuku Karadžiću ima više paralelnih istorija. Tu je istorija naroda od pobune do oslobođenja, sa potpunim sociološkim zasekom u narodni život. Serija je istorija srpske kulture toga vremena, od kulture stanovanja u zbegu do arhitekture grada 19. veka, kakva je, recimo, sačuvana u nekim delovima Beograda. Sagledana je istorija srpske prosvete od nepismenog naroda, od nepismenih vođa, preko osnovnih škola u kojima jedva učitelji znaju čitati, preko Dositejeve Velike škole, do gimnazije i liceja. Sama Vukova biografija je u isti mah i istorija srpskog jezika i istorija zasnutka nove srpske književnosti. Sa obnovom srpske državnosti, sa brigom za konačno nacionalno oslobođenje, sa borbom za spoljnu slobodu, javila se potreba za osvajanjem novih unutrašnjih sloboda, od prvih pokušaja da se utemeljenjem Praviteljstvujuščeg sovjeta ograniči Karađorđeva vlast, preko Dositejevih sokratovskih govora i opomena da se ne mogu ubijati pismeni ljudi u zemlji, jer se zemlja ne može držati na rabošu, jer nema zemlje koja se na rabošu, umesto na pameti održala, zatim preko napora Petra Molera da na početku zauzda Miloševu samovolju, preko buna protiv Miloša, preko Vukovog čuvenog pisma o samovolji kneževoj, preko izgona kneza Miloša, potom kneza Mihaila i najzad i Aleksandra Karađorđevića, data je istorija osvajanja srpskih unutrašnjih sloboda uz istoriju zakonodavstva, počev od težnji da se Praviteljstvujušči sovjet zasnuje na Platonovoj državi, posredstvom Fenelonove knjige o Telemaku (koju 1811. Stefan Živković prevodi sa francuskog (kazivanjem Vuku u pero), preko Vukovog prevoda Napoleonovog kodeksa do Sretenjskog ustava. U seriji je, naravno, i istorija srpske birokratije, počev od već pomenutog Dositejevog govora u slavu pismenih do ponovnog povratka kneza Miloša, gde se čuje vapaj naroda: “Spasi nas činovnika, kneže!” Nije slučajno u seriju ušao Joakim Vujić, ne samo kao Vukov protivnik, već i kao zaslužni začetnik srpskog pozorišta. I Steriju sam uveo kroz pozorište, kao dokaz da se i ono utemeljilo. Serija je, videli smo, i istorija srpske kostimografije, od naroda u gaćama, preko naroda u gunju, do bogatih koji uz titule nahijskih knezova kupuju i pravo na turski način odevanja (podsetimo se scene iz serije da smo izboru vođe Prvog srpskog ustanka i za Karađorđa imali tri kandidata, Stanoja Glavaša, kneza Teodosija i Karađorđa, jedan od kandidata, knez Teodosije, ima na glavi čalmu) do građanske odeće koja će osvojiti gradove posle hatišerifa i gde će Vuk, iako građanski odeven, sa fesom na glavi, biti anahrona starina. Ušavši u Evropu u pravo vreme, kada je poraz Napoleona značio i poraz francuskog klasicizma, kada se Evropa Herderovim učenjem i radom braće Grim vraćala izvorima naroda, kada je Gete zagovarao svetsku književnost svih naroda, kada joj je trebalo ono što je donosio, u šta ga je Kopitar odmah uverio, Vuk je sve vreme bio svestan toga da je on deo intelektualne Evrope i da Evropu upoznaje sa Srbima na najbolji mogući način. I evo, tu je deo odgovora na pitanje koje mi je za sve vreme snimanja (a i sebi) postavljao Predrag Manojlović, glumac Vuka u Evropi: Kako Vuk sve to vreme boravka u Evropi nije postao duhovni gastarbajter?... Jednostavno je, ne može biti gastarbajter onaj ko je tamo gde mu je mesto, koji je toga svestan i siguran. Repriza će imati jednu počast koju premijera nije imala. Dr Miodrag Maticki, prvi čovek Vukove zadužbine, dogovorio je sa akademikom Nikšom Stipčevićem, predsednikom upravnog odbora RST, da se u novembru u Vukovoj zadužbini priredi jedan omaž Vuku, seriji, autorima i glumcima. I ova repriza je pokazala sve naše glumačko bogatstvo. U njoj su se pojavila 432 srpska glumca, ostvarivši celovite uloge bez obzira na veličinu, sa pet glumaca iz Hrvatske, četiri iz Crne Gore, šest iz Slovenije i Austrije (Koruška mahom) i Rusom Olegom Vidovom. Predrag – Miki Manojlović je kao Vuk ostvario životnu ulogu, mada nisam siguran koliko je on njene veličine i značaja svestan, bar ne koliko je presvestan Aleksandar Berček kao knez Miloš. Da zaključim: Vožd Karađorđe i knez Miloš su obrazovali srpsku državu, a Vuk Karadžić je obrazovao narod. Nema države bez naroda, a obrazovanom narodu ne manjka države.