Balkanski pisac, pa još u tranziciji

Samo bez lamentiranja, molim. Nije nezanimljivo biti balkanski pisac, pa još u tranziciji. Iz mnogo razloga. Evo jednog. Ukoliko, na primer, pišete priče ili romane, ne morate tragati za temama, dovoljno je da pogledate kroz prozor. Potom, pošto na Balkanu još ne postoje sasvim stroge tržišne regule, po kojima je pisac zapravo isporučilac uredničke narudžbe, nešto kao momak koji razvozi picu i za to dobija simboličan bakšiš, možete i dalje pisati šta hoćete i kako hoćete. Lako ćete to objaviti. Izdavaštvo je u svim balkanskim zemljama, zahvaljujući unapređenju i dostupnosti tehnologije, jedina privredna delatnost koja je od vremena pada Berlinskog zida do danas doživela stostruku ekspanziju. Samo se publika nije ustostručila, već se desetostruko smanjila, čak ni profesori književnosti više ne posećuju književna čitanja... U koju god od susednih zemalja da sam otišao, i na koje god mesto u nekakvoj vezi sa književnošću da sam zavirio (univerzitet, književničke asocijacije, izdavačka preduzeća, mediji, redakcije časopisa i slično) neizostavno bi gotovo svi tamo prisutni pisci vadili vizit-karte na kojima je pisalo: Taj i taj – urednik, direktor ili vlasnik izdavačke kuće. U Beogradu i Srbiji jedva da poznajem pisca koji se minulih dvadesetak godina nije pačao u uređivačke poslove, osnivao izdavačku kuću ili makar neko vreme argatovao kod nekog svog kolege, bio savetnik, redaktor tekstova, urednik ili promoter. Sasvim razumljivo, ovo je vreme eksperata i menadžera. Svako sam nudi, organizuje i naplaćuje sopstvene usluge, svuda, pa i u umetnosti, koja je, kako god da se gleda, izgubila mitsku auru i sišla u realnost. Umetnici odavno znaju da i metafizika ima novčano predstavljivu vrednost, tržište im samo pomaže da to realizuju. U zemljama tranzicije takvo stanje ponekad izgleda karikaturalno, ali je zato i dalje koliko-toliko autentično. Tu još ima života, a kada ima života, ima i nekog stvarnog razloga za pisanje. Wega je, istini za volju, sve teže pronaći, ali šanse svakako postoje, treba ih iskoristiti. Pamtim kako je mladi bankar početkom 90-ih godina prošlog veka u Beogradu napravio prvu marketinšku kampanju za jednu privatnu banku i, posle vidnog uspeha te akcije, koji mesec zatim, osnovao svoju, nije više hteo da plovi zajedno, nego sam. Poznajem ga. Na sreću, razumeo se u književnost i zahvaljujući njemu, neistrošenom modernom meceni, izašla je gomila dobrih knjiga i nekoliko sjajnih časopisa. Pitao sam ga zbog čega je napustio dojučerašnjeg gazdu. Odgovorio mi je vrlo razumno, i vrlo jednostavno: zašto da radim za druge kada to isto mogu da radim za sebe. Istovetan princip uveden je i u književnim poslovima. Tržište je neumoljivo. Pa za rezultat u današnjoj balkanskoj ili bilo kojoj drugoj tranzitivnoj književnoj situaciji, kako je svojevremeno pisao Dejvid Lodž, imamo situaciju megamarketa: knjige se prodaju zajedno sa zamrznutim japanskim oslićima, finski dizajniranim kineskim nameštajem, televizorima koji se sklapaju na brodovima u bescarinskim zonama i norveškim uljem od kitova ulovljenih negde kraj Južnog pola. Tolstojeva Ana Karenjina, ovo govorim iz neposrednog iskustva, uverio sam se svojim očima, stoji u velikom novobeogradskom tržnom centru odmah pored autobiografije lokalne estradne zvezde i priručnika za hranjenje kućnih ljubimaca. Samo nigde nema knjiga teorije! Frederik Yejmson, Teri Iglton i ostali koji su pre mnogo godina operisali pojmom “književna proizvodnja”, predviđajući da će industrija i tržište zabave ugroziti individualistički zasnovanu umetnost jedino su zaboravili da nam kažu gde će budući tumači umetnosti kapitalizovati svoje znanje i umeće. Preduhitrila ih je praksa, jer je humanistički koncipovan univerzitet, koji se temeljio na stalnom preispitivanju tradicije i progresiji nenaplativih znanja, odavno zamenjen vork-šopovima i brzopoteznim studijama, volj’ ti kompjuterom, volj’ ti uživo. Na tim mestima svakodnevno se isporučuje količina informacija po tačno određenom cenovniku. I niko tu ne treba da trenira bilo kakvu nostalgiju, niti da ispoveda žal za mladošću. Pisanje je, gospodo moja, na Balkanu kao i drugde, postalo potpuno ličan izbor koji nikoga ni na šta ne obavezuje. Onaj ko piše nema pravo da bilo šta traži, ni od koga. Niko ga nije terao ni prisiljavao da se bavi time čime se bavi, on je tu slobodu sam izabrao. Iz slobode se, znamo, ništa ne očekuje, sloboda je sloboda. Književnost nema više bilo kakvu obavezujuću društvenu ulogu. Merilo uspešnosti svakog romana, jer je roman danas sinonim za književnost (ostalo je mala kućna zabava), svodi se na broj prodatih primeraka ili na svotu koju autor dobije prilikom ustupanja prava filmskim producentima. Književni agenti na Balkanu tek stupaju na scenu, za sada više ličeći na pratioce onih već pomenutih lokalnih estradnih zvezda, ali, polako, mora se proći i kroz tu fazu. I sve je već tržište: odnosi, ugovori, rokovi, marketing, plasman, kompeticija, prava i prevodi. Svako nudi svoju robu, o konkurenciji se ne govori ništa dobro. Ne znam više koliko sam u Beogradu sačekao kolega, pisaca iz regiona, koji su se, nekad sa stilom, a nekada bez njega, interesovali kako da na srpskom objave svoju knjigu. Jeste da baš i nismo na nekom glasu, ali opet, u Beogradu ipak postoji nekakvo tržište, nekakva publika, nekakva kritika, nekakvi mediji, i nije loše pokušati. Osim toga, ne košta ništa. Nisko ulaganje, a moguća zarada, zar i to nije tržišni princip? I njega sam razumeo kao neminovnost novih običaja. Važno je prezentovati sebe, interesovanje za drugog nije neophodno, i mahom je protokolarnog karaktera... Stari lirski pesnici imali su iluziju da je, makar hipotetički, jednim prosečnim sonetom moguće srušiti diktatora ili zbog pisanja izgubiti glavu pa postati slavan i upamćen u udžbenicima istorije. Današnji balkanski pisac u tranziciji, na sreću, više nema takvih iluzija. On piše zato što mu se tako hoće, pokušavajući da u tome pronađe nekakav smisao i, na prvom mestu, nekakav tržišni značaj. I to je tako kako jeste. U svakom slučaju, bolje nego što je bilo. Pisci su najzad ostavljeni na miru, i nemojmo sada plakati nad činjenicom da se taj mir polako premetnuo u sveopštu društvenu nezainteresovanost, u nerelevantnost knjiga koje, potencijalno, i dalje mogu biti genijalne. Ko za to mari?! Važno je da su zabavne, jeftine i široko dostupne. Ukoliko nisu, treba učiniti sve da to postanu. Dozvoljeno je korišćenje svih sredstava, uključujući i televiziju, koja, to je stara istina, ne voli književnost, iz same prirode stvari. Padom utopija i dolaskom nove ideologije – ideologije kapitala, književnost je izgubila nekadašnju društvenokritičku, etičku i prosvetiteljsku ulogu i postala samo velika robna marka, manje ili više unosna industrija zabave. Ali, svi vidimo da se u tome njen smisao ne iscrpljuje, i da će ona uskoro morati da iznađe neki jači razlog svog postojanja. Makar se pomalo vratili i u srednji vek, kada je putujući pevač ili pričalac priča na trgu, bez unapred propisane cene (daj koliko možeš!), gledajući u nečije oči koje su žagrile od čuda i strasti, prodavao maštu, pokazujući sve svoje jezičko umeće, svoju magiju. Suštinska drama u umetnosti uvek se, ipak, odvijala na malom prostoru, sa malo protagonista. Priželjkujem za sebe upravo takvu situaciju. Jer, smisao ipak nije u tome da naše knjige budu izložene u samoposlugama, pored konzervi pasulja i zaleđenih japanskih riba, nego da ih neko zaista čita, sa punom unutrašnjom snagom svog bića. Umetnost je umetnost tek ukoliko ima individualni značaj. Bez tržišta ili s njim, manje je važno. Na Balkanu ili negde drugde, još manje.