Vlast osetljiva na potrese

Kada se među pozorišnim radnicima kaže Mlađa – sve se podrazumeva. I svi znaju ko je Mlađa. Za njegovo ime, tačnije za njegov rad, vezani su najveći uspesi u istoriji Narodnog pozorišta u Somboru dok je, od 1989. do 2000, bio ne čelu ove kuće. Tih godina bila je čast da se radi kod Mlađe. U mračnoj dekadi jedne vlasti, na ovoj sceni je zabeleženo vreme renesanse. Tu je Jagoš Marković napravio neponovljivu Kate Kapuralicu, potom Dekameron dan ranije (produkcija grada-teatra Budva), pa Sumnjivo lice (jedina predstava iz tog perioda koja je još uvek na repertoaru), Kokan Mladenović čudesnu Figarovu ženidbu, a posle Aferu nedužne Anabele, Ruženje naroda u dva dela, Quboslav Majera je postavio Putovanje u Nant, Sterijinu Zlu ženu... Bila je to antologija velikih predstava, u Sombor se dolazilo na premijere sa radošću i iščekivanjem, kao na hodočašće. Za njegovo ime se vezuje nastanak Pozorišnog maratona, jedinstvene pozorišne manifestacije u Somboru. Dobitnik je nagrade “Nikola Petrović Peca” za “poseban doprinos razvoju pozorišnog života u Srbiji”. Milivoje Mlađenović (49) diplomirao je i doktorirao na Filološkom fakultetu. Bavi se naučnim istraživanjem drame za decu. Objavio je studiju “’Scenske bajke’ Aleksandra Popovića”. Između ostalog, piše i drame za decu koje su igrane širom Srbije i Bosne i Hercegovine. Od 2003. godine je upravnik Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Ove godine je selektor Dana Zorana Radmilovića koji upravo traju u Zaječaru. Kako danas gledate na godine najvećeg uspeha somborskog pozorišta? Koliko je tadašnja vlast bila zainteresovana za to što ste radili? - Imao sam tada dvadeset devet godina. Otprilike u to vreme u somborsko pozorište nahrupila je grupa mladih glumaca, klasa Branka Pleše. Bio je to jedan od onih časova u istoriji jednog pozorišta kada se smenjuju generacije. Došli su mladi, željni rada i susreli se sa ozbiljnim, iskusnim glumcima, odavno potvrđenim koji nisu zazirali od mladih, koji, prirodno, jedni drugima nisu mogli ugrožavati prostor za stvaralačku igru. To se u svakom pozorištu događa, samo valja osetiti da taj trenutak dolazi i iskoristiti ga. A one su godine bile siromašne, besperspektivne, ponižavajuće i svima se činilo da je posveta pozorištu jedini smisao. Bože me prosti, u to doba, kao da su se svi zaveštali pozorištu. A nigde ničega: ne znam odakle smo namicali pare za te predstave. U stvari, šta se pravim lud, znam. Ponižavali smo se svakodnevno, moljakali za šper-ploču, gvožđe, platno, dasku, jedan dug plaćali, drugi pravili. Bilo je i dobrih dobrotvora, bilo i onih čije nam je dobročinstvo izašlo na nos, jer smo morali svi da im servilno ugađamo, da pazimo da ne bi neko slučajno seo na njihovo mesto, bilo vreme igranja predstava na plus osam stepeni, (“je l’ po Mlađi il’ po Rihteru”, zavitlavali sebe same glumci jer meni nikad nije bilo hladno). Bilo vreme ljubavi ali i bola, velikih turneja – recimo, “Figaro putuje Srbijom” a autobus se po Šumadiji ljulja od siline, od lepote, od radosti.... Šta je govorila Branka Šelić? - Kad su bile probe kultne “Kate Kapuralice”, dođe Branka Šelić, i kaže: “Daj nam neki konjski lek, daj nam neku drogu, da izdržimo do premijere, pa nek pomremo!” Slutilo se nešto predivno, toplo, opšteljudsko, mediteransko usred mirne Bačke što je celu Srbiju uzbudilo, preko potrebno u tom surovom dobu... U stvari, šta se to dešavalo? To nije bilo bekstvo od stvarnosti, nego refleks, odbrana od stvarnosti, neko instinktivno povlačenje pozorišnog bića, preživljavanje. Ma, nisu bile problem ni pare – prehranjivali smo se u pozorištu, zajedno kuvali, pili. Nismo mi ni primećivali političare, vlast. Primećivali su oni nas! Tada nisam bio svestan prave uloge vlasti, jer smo mi živeli u svom svetu u želji da budemo što dalje od nje. Tadašnja demokratska opozicija nam je bila često u pozorištu – Demokratska stranka otkupi izvesnu količinu karata, pa dođu Zoran Đinđić, Dragoljub Mićunović... Uspeh može i da naškodi! - Posle sloma Miloševićevog režima, valjalo je menjati sve. Mi smo u javnosti bili poznati kao pozorište koje svojim značajem prevazilazi granice somborskog atara, pa nam je rečeno: kad ste tako dobri, nek vas država dotira! Ne može biti da u takvom stavu ne sadrži kaplju provincijskog otrova i političkog odstrela. I tu smo se zakačili – gradska vlast i ja. I posle petog oktobra: napravi se ujdurma, grozota jedna. Jedne večeri upozore me glumci, prijatelji moji dragi i dan-danas, da bi trebalo da se povučem, da mi je “istekao rok upotrebe”, a ako neću, onda će da radi “krizni štab”. Tek sada nastaje košmar: u gradu koji tada vodi DOS (za koji sam politički neuk mislio da je jedinstven), jedni kažu: idi, drugi kažu: sedi tu. A glumci – odlazi, odlazi... I ja se povučem. Tek posle smo saznali da su do tada harmoničnu atmosferu zatrovali političari. Od tada, pa do danas, u somborskom pozorištu, u onom čuvenom glumačkom salonu koji je odisao čistotom pozorišnom – ima politike. Ali, srećom, ima u tom salonu i jedan “Boskijeov ventilator”, nazvan po glumcu kojem smeta pušenje, pa će politika da izvetri iz somborskog pozorišta. Čudo jedno je taj Sombor, kad vam kažem! Kako ste podneli ostavku? - Na sam Dan somborskog pozorišta, 25. novembra 1999, podneo sam ostavku i grad je imenovao za upravnika pozorišta čoveka koji, po sopstvenom priznanju, nije ušao u pozorište ni kao gledalac tri godine. Zgrada, hram pozorišni na Trgu Nikole - Pece Petrovića (reformatora pozorišnog života u Somboru) u predvečerje oblepljen crnim pretećim plakatima “Štrajk”, “Štrajk”, “Štrajk”. Umesto svečanosti, tuga i hladnoća. Šta si to uradio, crni Mlađenoviću? – pitam sebe. Jesi li ti uistinu za sve kriv? Nema sabesednika, ljudi, čestiti Somborci ćute, ćute reditelji, saradnici s kojima su ostvarena sva velika somborska pozorišna čudesa, ćute novinari, svi ćute. Nelagoda neke pretera na drugu stranu ulice. Te sam se noći, ne znam kojom silom vođen, odvezao do Dunava, u Bezdan (blizu mesta gde je bila čuvena Batinska bitka, gde su potkraj rata besmisleno izginule hiljade golobradih mladića!), sišao do poslednjeg stepenika, do mrzle vode, umio se, osvestio i obećao: dok trajem, čuvaću samo one slike harmoničnog pozorišnog bratstva somborskog, sve ostalo nosi Dunave u Crno more! I zajecao gorko, pička mi materina patetična, što bi rekao Muci Draškić, duša pozorišna, kojem mogu i da zahvalim za naukovanje u pozorišnoj praksi. Od tada, vrlo često, sanjam jedan san, u nastavcima: sanjam neko fiktivno staro pozorište u Somboru, koje je naslonjeno na ono današnje, napušteno. I ja kao u tom snu raščišćavam taj prostor, provlačim se kroz prašnjave zavese, sklanjam dekor poslednje predstave, a on se neprestano gomila. I sanjam o obnavljanju tog pozorišta. Ispričam Kokanu Mladenoviću taj moj san, a on me zove neki dan i pita: “Kad je otvaranje onog tvog pozorišta?” A vlast, kao i svaka vlast? - Indiferentna bila i ostala je vlast na stanje u pozorištu. Osetljiva je samo na potrese, na talasanje, a do talasanja upravo dolazi zbog njene indiferentnosti. Ali budimo fer: sudbina pozorišta zavisi od ljudi iz pozorišta. Dobra će vlast umeti da prepozna šta valjano dolazi iznutra, kao impuls.. Dobar upravnik, vođstvo pozorišta je ne ono koje je poslušnik vlasti, nego vlast koja ima dobru komunikaciju sa pozorištem. Naravno, ako ima šta da čuje. U tom pogledu nemam neprijatnih iskustava sa osnivačem. Pet godina ste na čelu najveće nacionalne pozorišne kuće u Vojvodini. Za poznavaoce, problemi Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu su tek nešto manji od onih koje ima Narodno pozorište u Beogradu. Kako biste ih vi opisali? - Ova dva pozorišta funkcionišu po istovetnom modelu, a to znači da imaju i istovetnu strukturu i istovetne probleme. Unisona je priča kako je ovaj model staromodan, umetnički neproduktivan, dosadan, a preskup. I kako je u Evropi to odavno preuređeno. Istina, nacionalni teatri nemaju više šta da se upinju da dokažu na polju nacionalnog osvešćivanja, potvrđivanja kulturnog, istorijskog identiteta. Ta priča malo koga zanima. Prema tome, nacionalna pozorišta kao što su u Beogradu, Novom Sadu, ili u susedstvu – Budimpešti ili Beču, moraju da se menjaju najpre u svom estetičkom ustrojstvu. Kako? Tako šte će, na primer, funkcija reprezentovanja nacionalne pozorišne kulture biti udružena s idejom multikulturalnosti, multilingvalnosti. Razlika je samo u finansiranju, jer dve trećine sredstava daje pokrajina, a jedna trećina je iz budžeta Srbije za programe, plate u celini stižu iz republike transferno preko pokrajine, a materijalne troškove plaća pokrajina Vojvodina. Koliko je to novca godišnje? - Blizu pola milijarde dinara, ili oko sedam miliona evra za kompletno funkcionisanje pozorišne kuće sa tri optimalno popunjena ansambla. Lepa svota, ali od tog prividno ogromnog novca oko 90 posto su zarade zaposlenih i materijalni troškovi. Za “proizvodnju” dramskih, operskih i baletskih predstava ostaje oko 700 hiljada evra. Kad vam kažem da u Sloveniji i Nemačkoj jedna produkcija košta od 200 hiljada pa do milion evra, sve biva jasno. Ili kolika je godišnja zarada intendanta u Nemačkoj? Oko pola miliona evra godišnje. A mi sa pomenutih 700 hiljada pripremimo deset do dvanaest premijera. Narodno pozorište u Beogradu je u boljem položaju. I nije nam krivo zbog toga, nego nam je žao što je posebna stavka u budžetu Republike Srbije namenjena za produkciju SNP-a koju smo izdejstvovali 2004. u saradnji sa sindikatima, jednostavno izbrisana. I da nam nije razumevanja u Ministarstvu, ne znam kako bismo radili ono zbog čega postojimo. Tri godine molim da se taj nesporazum razreši. Međutim, postoji veći problem od ovoga, a on se odnosi na samu zgradu, na njeno tehničko i tehnološko stanje. Za tri godine biće 150 godina postojanja Srpskog narodnog pozorišta, a ova zgrada je podignuta pre 27 godina. Od tada do danas intervenisano je nekoliko puta, i krajnji je čas da se pristupi rekonstrukciji i modernizaciji ovog objekta. To je izuzetno delikatno, skupo i zahteva strpljenje, a ne brzopletost. Pozorište kakvo je Srpsko narodno pozorište ni bogatiji od nas ne bi mogli da izgrade bez teškoća. Ako se zna da imate 630 zaposlenih, verovatno govorite o reorganizaciji ove kuće, o zahvatima unutar kuće koji bi je učinili boljom, efikasnijom? Šta je realno očekivati kad je reč o rekonstrukciji SNP-a? - Unutrašnjih rezervi nema mnogo, nema mnogo zalutalih u ovom pozorištu. Mi već godinu dana prikupljamo tehničku dokumentaciju, projekte i ostalo, a sledi ono najvažnije – da se dođe do državne odluke da se SNP sa svojih 30.000 kvadratnih metara stavi na listu prioritetnih zadataka za adaptaciju i modernizaciju. To je ogroman posao koji zahteva rad u nekoliko faza. Kada dođete u situaciju kao mi sada, čini mi se najlogičnijim sledeće: kada bih imao vlast u Srbiji na jedan dan, da citiram pitanje iz vašeg upitnika, propisao bih obavezu da se mesečno odvaja novac u poseban fond za amortizaciju pozorišta. I ta sredstva ne bi smeo niko da dirne osim da se koriste za adaptaciju. Mi dolazimo u situaciju da što smo uspešniji, što više predstava proizvedemo, što je više publike – sklonost ka ruiniranju je veća. Kakvo je razumevanje vlasti kad je o ovom problemu reč? Kakav je danas odnos vlasti prema kulturi? - Nekog bitnijeg pomaka od 2000. do danas nema. Pozorište je u ovom trenutku na periferiji interesovanja vlasti. Na sreću, publika misli drugačije. Verujem da je Nebojša Bradić prvi ministar kulture koji će moći da se izbori sa tim, jer znam i cenim njegovu energiju i njegovu istrajnost. Najpre, da se izbori za povećanje budžeta za kulturu, a onda i za sve drugo. Potpuno razumem da ovom tranzicionom stanju u kome se Srbija nalazi, kultura nije i ne može biti na prvom mestu. Tačnije, ja to mogu da razumem sa stanovišta onih koji vode državu, ali ne mogu da prihvatim sa stanovišta čoveka koji se bavi kulturom. Posao svih nas je da danas dokazujemo važnost pozorišta i da ih ubeđujemo kako je pozorište put za naš evropski suživot. Naše pozorište je danas u značajnim evropskim projektima i ako to ne može da se prepozna kao strateško pitanje, kao doprinos naše kulture evropskim težnjama, i ako to ne zaslužuje potporu, ne znam što još treba da dokazujemo? Zapravo, treba da ponovim da nema dobre predstave i nema povezivanja sa Evropom ako ne ispunjavamo osnovne standarde koji se od nas traže. Ako mi imamo podove od itisona koji su opasni sa stanovišta protivpožarne zaštite i neadekvatni, ništa nam ne vredi što smo u umetničkoj i estetskoj ravni sa evropskim pozorištem, kad je život naših gledalaca i umetnika i ostalih zaposlenih u pitanju. Mi smo članovi Evropske teatarske konvencije, ali šta nam vredi to priznanje kada nismo u stanju kao jedna od dve nacionalne teatarske kuće da pružimo adekvatne uslove rada umetnicima? Predstava Milene Marković “Brod za lutke” koja je nedavno premijerno izvedena u SNP-u, u režiji Ane Tomovič, značajna je kao deo jednog evropskog projekta. O čemu je reč? - Sa ovom predstavom smo upravo na turneji po Hrvatskoj – Pula, Rijeka, Zagreb – i ona ima svoj život unapred planiran za naredne dve godine. I sve je više naših poslova u pozorištu koji imaju jasne, dugoročne planove. To je ono što smatram ulogom nacionalnog pozorišta, da ima svoj plan, svoje ciljeve i zadatke. Da ima propisane obaveze koje mora da ispuni jer se to od nje kao nacionalne kuće kulture očekuje. Nažalost, mi danas nemamo nikakav instrument kojim bi se merio doprinos jednog pozorišta, gradskog ili nacionalnog, svejedno je. Inače, Brod lutaka je deo trogodišnjeg evropskog projekta Kvartet koji će imati svoju premijeru od 30. oktobra do 2. novembra u Novom Sadu i koji je većim delom finansirala Evropska komisija. Reč je o četiri predstave, povodom iste teme (vizija Evrope), u istim produkcionim uslovima, pod istim standardima, koje se izvode u četiri grada – Novom Sadu, zatim u martu 2009. u Mađarskoj (Teatar “Gardonji Geza”, Eger), u oktobru 2009. u Češkoj (“Zapadnočesko divadlo”, Heb) i Francuskoj (Teatar “Riktus” Anseni – Nant) u martu 2010. godine. U drugoj fazi te saradnje cilj bi trebalo da bude zajednička produkcija. Srpsko narodno pozorište ima specifičan položaj. Wegov osnivač je Republika Srbija koja je svoja prava prenela na Autonomnu Pokrajinu Vojvodinu. A grad Novi Sad? - Grad Novi Sad, u kojem je locirano “mezimče srpskog roda”, nema nikakvih obaveza prema pozorištu, niti pozorište prema njemu. Nelogično, zar ne? A postoji mnoštvo pozorišnih poslova koje mi radimo, a koji su od interesa za grad. I verujem da ćemo sa novim gradskim sekretarom za kulturu uspeti oko toga da se dogovorimo. Ne o tome da nas finansiraju, nego da učestvuju kao koproducenti u takvim projektima. Dok su radikali vladali gradom Novim Sadom, redovno smo učestvovali na konkursima. I uvek smo dobijali – uredno pismo koje je sadržalo njihovu ocenu da predloženi program nije od interesa za grad Novi Sad.