Poslednji Vizantinac

Najavljen u prošlogodišnjem, megaesejističkom Vizantijskom internetu, novi roman Radoslava Petkovića predstavlja završni i nesumnjivo najznačajniji deo troknjižja kojemu pripada još i pretprošlogodišnje čavrljanje o kulturi i istoriji pod nazivom O Mikelanđelu govoreći. Prvobitno predviđeni naslov Dosadni pisar i muza u međuvremenu je, doduše, izmenjen, ali sve drugo je, može se pretpostaviti, ipak ostalo u opsegu izvorne zamisli. Savršeno sećanje na smrt moguće je, naravno, čitati i potpuno samostalno, a tako će verovatno i biti, barem što se tiče najvećeg broja čitalaca. Oni drugi, nešto ređi i znatno prilježniji čitaoci pronalaziće brojne tematske tačke dodira pomenutih ostvarenja, počev od obuhvatnih relacija između Istoka i Zapada, Vizantije i Rima, odnosno antike i renesanse, pa sve do užeg dosluha u zanimanju za ezoterijska znanja ili osobene ličnosti poput češkog reformatora Jana Husa, odnosno “poslednjeg vizantijskog filozofa” Georgija Gemistosa Plitona. Upravo Pliton je, uostalom, najistaknutija figura Petkovićevog romana, on je ona sižejna i problemsko-smislotvorna žiža iz koje u izvesnom smislu proizlazi i u koju uvire sve o čemu se pripoveda. Postavivši prividno u prvi plan Plitonovog učenika, monaha Filariona, autor Savršenog sećanja na smrt dao mu je zapravo ulogu takozvanog romanesknog “reflektora”, lika koji presudno svedoči i tako u neku ruku izrazito “osvetljava” delanje i reč svoga učitelja, jeretičkog mislioca koji se u suton Drugog Rima protivi njegovom tvrdokornom hrišćanstvu i propoveda svojevrsnu “pagansku renesansu” kao povratak helenskim korenima i pretpostavljenom praidentitetu. I dok su Sudbinom i komentarima (1994), prethodnim, slobodno se može reći proslavljenim Petkovićevim romanom, u jednoj metafikcionalno (ne)ozbiljnoj igri, jednako spektakularno špartali slavni junaci fantazije i istorije, strip-karakteri i stvarni prosvetitelji, Korto Malteze i Dositej Obradović, spisateljska “intriga” je ovde skrivena duboko unutar same starinski sporohodne, tek ovlaš reflektovane naracije i njenih popularno-učenih komentara. Savršeno sećanje na smrt otpočinje, naime, epskom rekonstrukcijom pada Carigrada, u kojem su neki videli početak propasti sveta, ali se ova velika istorijska i eshatološka priča odmah potom preobražava u fikcionalno razgranatu i fragmentarnu povest alternativnih gledanja na svet (neoplatonizam, Hermes Trismegistos, Jamblih, alhemija, slobodno zidarstvo i dr), sažetu u naslovnoj sintagmi kao “savršenoj” formuli svih okultnih znanja o putovanju duše vidljivim i nevidljivim predelima ovoga i onoga sveta. I to nije sve. Možda i ključna, skriveno-otkrivena poetička dosetka ovog pet stotina stranica protežnog romana sadržana je u dvosmislenoj upotrebi numerološko-kalendarskih odrednica koje na neki način prkose hronološkoj logici i inerciji, a koje su istaknute u nazivima poglavlja i potpoglavlja. Pri tome nije reč tek o činjenici da pripovedanje sve vreme “slobodno” šparta istorijom i pseudoistorijom, “istrčavajući” daleko ispred događaja i pojava, a potom se vraćajući na zaboravljene vremenske “džepove” koji su im prethodili, u jednom iznutra “preuređujućem” zamahu koji sledi otajstvene, a ne profano-političke razloge. Važnija od toga je, čini se, sugestija svojevrsne kulturološke pometnje koja se ispoljava u različitom računanju istorije – a u odnosu na to koji ključni događaj se uzima kao polazište i početak, odnosno projektovani završetak – i koja onda određuje “sudbinsku” vizuru celih civilizacija, otkrivajući tek u jednom takvom, panoramsko-sintetičkom uvidu ono što bi se ničeanski moglo označiti kao njena životna nekorisnost. Manje prepušten zabavi nego pouci u odnosu na neka ranija ostvarenja istoga pisca, čitalac Petkovićevog romana pri tome ni ovu drugu, jasno je, neće dobiti na tacni. Savršeno sećanje na smrt je knjiga pripovedno odenutih “nesavremenih razmatranja” o duši, pisana, što bi se reklo, pre svega za svoju dušu, a to znači bez izraženog oslanjanja na ukus i navike publike, čak i onda kad je reč o nesumnjivoj potrebi da se ona uputi i uvede u nešto što joj inače nije sasvim blisko i poznato. Otuda ova ekstenzivno i “gusto” sročena pripovest o poslednjem Vizantincu i njegovim filozofskim priključenijima u sklopu jedne naročite, skrajnute tradicije može da “izneveri” onoga ko bi u njoj tražio prvenstveno spektakularnu evokaciju slavne prošlosti i zaboravljenih korena. To, međutim, ne znači nužno da baš tako neće biti čitana i prihvatana. Književnost je ionako samo povod, vele neki dobro obavešteni čitaoci ovdašnji. Pa ko onda zna na šta sve mogu da nadahnu Muze savremenosti i ko sve i kako sve može da se “uloguje” na ovaj najnoviji vizantijski “internet-paket” Radoslava Petkovića?