Kako uspeti kod kuće

Poslednjih dana svi ljubitelji ozbiljne muzike uživali su na četrdesetom BEMUS-u. Ove godine na muzičkim svečanostima nastupili su brojni strani ali i naši najbolji muzičari. Tradicionalnom porudžbinom BEMUS-a, ovog puta orkestarskim delom “Između činova” Zorana Erića, otvoren je festival. Nastupilo je više naših umetnika nego lane, a opet se čini da ih je bilo premalo. Violončelistkinja Maja Bogdanović, kompozitorka Isidora Žebeljan i dirigent Bojan Suđić svakako su umetnici svetskog glasa. Međutim, svi oni “morali” su da odu u inostranstvo da bi kod kuće bili prihvaćeni kao vrhunski muzičari. O tome razgovaramo sa dirigentom Bojanom Suđićem, koji je i zatvorio ovogodišnje Beogradske muzičke svečanosti. Smatrate li da su naši izvođači dovoljno zastupljeni na festivalu? BEMUS je došao u tešku situaciju. Pokušava da ispravi nezastupljenost domaćih umetnika na domaćem “terenu” tokom čitave godine, o čemu se veoma malo govori sa nimalo efekta. Inače, festival bi trebalo da u kratkom periodu od nekoliko nedelja Beogradu predstavi najekskluzivniju svetsku i domaću “ponudu”. Kao najzastupljeniji domaći muzičar u poslednjih desetak godina na BEMUS-u, mislim da je ovaj značajan festival u prošlosti pokušavao da dovodi ekskluzivna svetska imena, ali i promoviše naše umetnike. Poslednjih godina je to još teže postići zbog štetočinskog odnosa prema domaćim umetnicima u koncertnim sezonama koje su uključivale svega dva do tri uslovno domaća imena. Zbog toga je prostor za naše muzičare znatno sužen, a interesovanje publike “projektovano” ka stranim imenima, makar ona bila i nepoznata. Proizlazi da domaći muzičari prvo moraju biti prihvaćeni u svetu, da bi uspeli i kod nas. Svakako. Kompleks male sredine koja vapije za afirmacijom sa strane nije samo naš “specijalitet”. Imaju ga i daleko razvijenije muzičke sredine, a sve ide dotle da se može reći da vrhunski muzičar iz Evrope koji se nije afirmisao i u SAD, i obrnuto, veoma teško može da uđe u “društvo slavnih”. Kod nas je situacija još teža, jer je izgrađen, čak i pre teških devedesetih, svojevrsni prezir i omalovažavanje svega domaćeg. Vlada uverenje da su oni uspešni otišli “preko”, a ovde ostali samo neuki mešetari, uz časne izuzetke. Moralo bi da se daleko više radi na razvijanju pozitivne svesti o sopstvenim vrednostima. Bez upadanja u zamku primitivne nesamokritičnosti, ali i bez sumnjivog mondijalizma gde se zalaganje za domaće kvalifikuje kao “srbovanje”. Da li je, pored koncertne karijere, neophodno i iskustvo pedagoškog rada? - Ne. Pedagoški rad može da optereti umetnika sa razvijenom karijerom, te zbog toga nema mnogo vrhunskih umetnika koji se bave i pedagogijom. Razlozi zbog kojih se trudim da sa velikim naporom pomirim ove svoje dve delatnosti leže u specifičnoj potrebi da se najviše moguće doprinese podizanju naše muzičke sredine. Koliko saradnja sa studentima utiče na promišljanje partiture? - Pedagogija svakako obogaćuje promišljanje, jer se partitura sagledava još slojevitije, i kroz interakciju sa studentima osvetljava i drugačije mogućnosti i problematiku. Jesu li stručna usavršavanja, i kod nas i u inostranstvu, važna za uspostavljanje kontakata i napredovanje u struci? - Muzika je univerzalni jezik koji ne živi u uslovima izolacije i samodovoljnosti, već se razvija jedino kroz žive kontakte i razmenu iskustava. Za mladog muzičara važno je da sagleda što više različitih pogleda na muziku i umetnost uopšte, da što više upije, analizira i iskoristi različita iskustva. To važi i za muzičara sa karijerom, kome su i kratki kontakti sa drugim kolegama “prozor u drugačiju stvarnost”, neophodan za kreiranje i razvijanje sopstvenog muzičkog izraza. Može li se visina honorara, po koncertu, primljenog kod nas porediti sa onim primljenim u inostranstvu? - Ima veoma različitih primera. Ranija praksa prema domaćim umetnicima koji su dobijali deset i više puta manje honorare u odnosu na strance se umnogome popravila. Tužna je činjenica da najpoznatiji svetski umetnici kod nas primaju i veće honorare nego u svetu. Najrazvijenije sredine najmanje plaćaju, zbog činjenice da je nastup u takvim sredinama prestiž čak i za najveće umetnike, koji taj prestiž “naplaćuju” od manjih sredina koje ne znače mnogo u njihovim biografijama. Mi smo, nažalost, u toj grupi malih. Što se tiče ostalih honorara kod nas, primetno je i pohvalno veliko ulaganje poslednjih godina od strane Beograda i Srbije u različite kulturne i muzičke projekte. Međutim, primećuje se i veliko favorizovanje određenih institucija i pojedinaca koji po nejasnim kriterijumima dobijaju ogroman i nesrazmeran deo “kolača” u odnosu na sve ostale. Različite vrste podobnosti bi morale da se okončaju jasnim kriterijumima iza kojih bi stajale najkompetentnije osobe bez ličnih i stranačkih interesa, koje odgovaraju javnosti. Nedostatak želje da se raskrsti sa privatnim odnosom prema opštem interesu košta mnogo Srbiju na svim poljima. Takva praksa, na nesreću, izgleda da snaži umesto da se potpuno ukida. Da li smatrate da bi naše muzičko tržište bilo razvijenije kada bismo imali menadžere “zadužene” za ozbiljnu muziku? - Mi već imamo mnogo menadžera koji pokušavaju da u uslovima tranzicije učine šta mogu, kako za umetnike tako i za sebe. Srbija nema toliko razvijeno muzičko tržište da bi se muzička kultura, pa i kultura uopšte, mogla prepustiti zakonima tržišta koji važe u najrazvijenijim zemljama dugogodišnjeg kapitalizma. Ove zemlje su već odavno zaštitile svoju kulturu svim mogućim merama, tako da sada sebi mogu da dozvole luksuz “tržišne” kulture, koja može da cveta na prethodno dobro pripremljenoj podlozi. S obzirom na to da, kao društvo, nismo postigli opštu saglasnost ni o ostalim najvažnijim pitanjima koja se tiču državnih smernica, a koja su u razvijenim državama odavno aksiomi koji ne zavise od trenutnih političkih okolnosti i promena, nije čudo da i kultura deli opštu neodlučnost. Menadžeri mogu da doprinesu razvoju muzičkog tržišta samo u uslovima jasne kulturne politike i nacionalnih interesa, koji se ne smeju menjati kad se promeni i vlada.