Tajni jezik ribara

Sećate li se Gorana Perčevića, Srbi moji! Neee!? Kako, bre, “neee”! To je onaj dečko iz ekipe Miloševićevih “mladih lavova”, a inače je “brat blizanac” – Ivice Dačića! E, sad se, valjda, sećate da ih je Cobe, u jednom mahu, iz vrha SPS odstranio, jer u njih je, nešto, posumnjao. S pravom, pokazaće se. Perčević je, brale, danas ljubimac Dejvida Rokfelera i viđen je za svetsku vladu u senci, hoću reći, za Komitet 300! Kako, otkud znam!? Čuo sam u “Mlavi”, uz kolenicu i kupus, ručajući sa jednim “mladim špijunom iz M6” i jednim beogradskim ezoteristom. Uostalom, imam i ja londonske krtice... Varim kolenicu iz “Mlave”, na terasi u Gročanskoj i čvrljim se na sirotinjskom suncu u ligeštulu, ali čitam i transkripte iz “Kurira” koje je, navodno, pisao moj komšija Legija. I niko, bre, da demantuje “Kurir”, da mu zavrne šiju što je, baš, izbušio Biju i što na sav glas trubi da su CIA i M6 ubili Đinđića! Kad, tiruli, tiruli, pišti morbidni. Zove me Vlada Ribar. I, majke mi, nije u srodstvu ni sa predratnim Ribarima, ni sa Ribnikarima, ali mu je zato tast – Edvard Broz! E, pa nisam ni ja toliko mutav, moj Srbine! Ako ne mogu u švajcarsku ložu “Alpinu” mogu, valjda, uz staru proverenu brozovinu. A Vlada Ribar zove u ribarenje na lepom plavom Dunavu, zove, šatro, u lov na somove i kečige, a, znam, lovićemo, u stvari, srpske gene i arhetipove. I tom pozivu nisam odoleo, tim pre, što će sa nama ići i Boki! Ali, ne onaj Boki što je šef države. Ovaj Boki je strah i trepet u lovištu Jagnjilo kod Mladenovca. Te se đipim iz ligeštula, zafrljačim transkripte, pa navlačim duks i vunene čarape, pa trolom, sevaj, do Kališa, sve onako u klompama, pa se sjurim pored Barutane, i, eto me kod kule Nebojša i “Marine”. A tamo, na šlepu, čekaju me Vlada i Boki i mada smo po danu u ribolov krenuli, mrak smo priželjkivali. Jer, u mraku se najlakše love somovi i ljudske duše. Oh, kako je uzbudljivo Dunavom, po noći, ploviti, začas ti pred očima prođu vekovi, milenijumi, začas se od Srbijanca pretvoriš u Vinčanca, Lepenca. I, shvatiš da život nije tamo, iza osvetljenih kalemegdanskih zidina, da život nije tamo gde su svetlosti Beograda i svetlosti Vašingtona, Wujorka. Shvatiš da je život tu, u čamcu, u toj limenoj ljusci, shvatiš da je život lelujanje na površini Dunava, a dole, ispod tebe je dubina i dvadeset metara, tamo gde je domovina somova i starih srpskih bogova. Vučemo mreže po mesečini, po bistrom Dunavu, ja u čamcu sa Vladom, a Boki u čamcu sa Jungom. I da vidiš, brale, neće da udari som. Jer, som je trom, ali je oprezan vinčanski bog. Prva rina, ništa, druga rina takođe, rije, riška mreža po dunavskom dnu. I tek iz treće rine, eto jedne somine, zakoprcao se u mreži koliko da javi Srbima da je i oko njih gusta mreža ispletena, da su i Srbi nečija Rokfelerova lovina. Tu Jung iz Bokijevog čamca, na mesečini, nasred Dunava, besedi: “Da li ste razmišljali da je od reči Gospod, skraćivanjem, nastala nemačka reč GOD, a koja znači – Bog, Gospod! I nije li i pleme Goti od te reči, nisu li Goti ljudi Gospodnji, ljudi Božiji!? Ah, kada bi se Srbi setili da su Goti...” Ovde Vlada Ribar odluči da se pređe u lov na kečige, a za to su potrebne gušće, sitnije mreže. I, ajd, uzvodno, pali motore, vraćaj se uzvodno ka Ratnom ostrvu. A pored nas tutnje u tami podmukli teretni brodovi i šlepovi, fijuču i jahtice tajkuna, a stigli i ribari iz Zemuna, pa i neki “divljaci” čak iz Obrenovca. Kažem vam, zaista, vreba opasnost sa svih strana, a kada gledaš sa keja, misliš Dunav mirno spava. Isključimo motore kod Ratnog ostrva, a Vlada Ribar mrežu za kečige vešto u reku baca, a Boki je iz drugog čamca prihvata i svojim čamcem zalama, jer, zna se, brale, i bez sonara, svaka dolja, svaki podvodni breg i stena i gde je koja olupina, dole, na dnu Dunava. I ne prođe mnogo, a u mrežu uleti jato kečiga u samoubilačkom jurišu, kao Srbi na Solunskom frontu... Onda se, opet, vratimo do Ratnog ostrva, pa ajd, opet, bacaj mreže. I, udari drugo jato kečiga, udari snažno kao Srbi na Sremskom frontu, i izginu uludo. I dok mreže izvlače, Vlada i Boki mrmore tajnim jezikom ribara: “maji, maji, Yaja, Rolandinjo, a moglo je da bude i Blatinjo...” Tako iz dve rine, iz dva samoubilačka juriša, napuni se gajba kečiga. Nego i Jung tera svoje: “Pa i German je srpski bog groma, a sveti Ilija Gromovnik došao je u živote Srba tek sa hrišćanstvom. A od Germana je i GRMAN, GRMAQ, krupan čovek, ljudina. Tako ispada da Germani nisu samo nemačka, već i srpska plemena. Uostalom, kada su se Fridrih Barbarosa i Nemanja, uoči krstaškog pohoda, sreli iznad Niša, njihove vojske su istim jezikom govorile...” Na ovo Boki sarkastično dodaje: “Ispada da su samo kečige, inače, preistorijske životinje, starije od Srba. Ali, Jung se ne da: “Da, ali kečiga nema kičmu, za razliku od Srba.” E, to, što imamo kičmu, to nas skupo i košta. U taj čas, tiruli, tiruli. Poduža SMS poruka iz Las Vegasa!? Neki mačor Vilson šalje ljubavno pismo mojoj Crnoj iz Vrčina: “Draga Crna, glupa Bušova politika i ekonomija počela je da pritiska. Na terenu za golf, na kome jurim one male sočne zečeve, pored kojota pojavili se napušteni mačori i kučići. Jer njihove gazde ne mogu kuće na kredit da otplate, pa se dali u bežaniju, a kućne ljubimce na ledini ostavljaju...” Kada sam te noći, posle pržene kečige i Nikolinog vina, zaspao, kroz mene je neka jaka zaboravljena krv strujala, a Crna mi je u snu, ovako, govorila: “Kaži tom Vilsonu iz Las Vegasa, ako hoće sa mnom ozbiljno da razgovara, a on nek skokne do Vrčina. Jer, ljubav preko SMS-a je kratkog veka, a evo, i to carstvo Rokfelerovo malo je utulilo...”