Spasitelj kapitalizma

„Došli smo do kritične tačke“, piše DŽ.M. Kejnz marta 1933. godine. „Jasno vidimo ćorsokak u koji će nas dovesti put na kome smo“. Ako vlade nisu reagovale „treba da očekujemo progresivni slom postojećih modela ugovora i sistema kreditiranja, kao i diskreditaciju tradicionalnih pristupa vođenju finansija i vlade. Krajnji rezultat ne možemo da predvidimo“. Te reči izgovorene dok se svet oporavljao od berzanske krize iz 1929. i bankarske krize iz 1931. godine i danas su aktuelne. Kejnz i njegov rad, čiji je glavni zadatak bio da spase kapitalizam od sebe samog, danas je relevantniji nego ikad, od njegove smrti 1946. naovamo. NJegov obnovljeni uticaj primetan je svuda: uzmimo na primer Obamin paket za stimulisanje ekonomije. Kada je Buš objavio da administracija planira da otkupi akcije bez fiksne dividende od banaka „ne da bi preotela slobodno tržište, već da bi ga sačuvala“ kao da je bukvalno citirao Kejnza. Kejnz je bio ubeđen da se tržišna ekonomija može očuvati samo ako dobro funkcioniše. Protivio se Marksovim stavovima, ali je verovao da je tržišna ekonomija održiva jedino uz podršku javnosti, podršku koja se dobija obezbeđivanjem rasta životnog standarda. Zadatak ekonomiste, po Kejnzu, bio je da štiti „mogućnost civilizacije“. Zasigurno, nijedan ekonomista tom zadatku nije bio dorastao kao on. Lajonel Robins (Lionel Robbins), koji je kasnije postao dekan London School of Economics, opisao je Kejnza kao „jednu od najizuzetnijih ličnosti u istoriji“, jedini koji ga je po uticaju prevazilazio bio je savremenik Vinston Čerčil. Čak ga je i Fridrih Hajek (Friedrich Hayek), jedan od njegovih najžešćih protivnika, doživljavao kao „najvećeg čoveka koga je ikada upoznao i kome se beskrajno divio“. NJegov je optimizam odraz sretnog i mirnog detinjstva i kasnije uspešne karijere. Otac mu je bio akademik, on stipendista Itona i Kembridža, član grupe Blumzberi (Bloomsbury Group) koja je okupljala pisce i umetnike poput Virdžinije Vulf i Litona Strakija (Lytton Strachey) koji su bili otelovljenje prosvećenog života. NJegova pojava ostavljala je snažan utisak: visok skoro dva metra, sa izuzetnim smislom za humor, dovitljiv i uvek oran za trač. Pored ekonomije bavio se i matematikom, investicijama, novinarstvom, kolekcionarstvom umetničkih dela, politikom, diplomatijom, bio aktivan na akademskoj, administrativnoj i preduzetničkoj sceni. Uvek odan supruzi, balerini Lidiji Lopokovoj. U razgovoru je bio veoma provokativan, pravdajući se da „reči i treba da budu pomalo divlje, jer predvode napad misli na nemisleće“. U trenucima kada su loše odluke dodatno pogoršavale ekonomsku situaciju osećao se obaveznim da interveniše. Istakao se radom u Ministarstvu finansija za vreme Prvog svetskog rata, nakon koga je vizionarski kritikovao postavljanje odviše strogih zahteva Nemačkoj. Kada je shvatio da se njegovi saveti ignorišu, napustio je posao i objavio svoj stav u prvoj od sjajnih polemika Ekonomske posledice mira (The Economic Consequences of the Peace). I nakon povratka u Kembridž Kejnz nastavlja da objavljuje knjige i članke, među kojima i Ekonomske posledice gospodina Čerčila (The Economic Consequences of Mr Churchill), kritiku britanskog povratka na zlatni standard iz 1925. Ipak, njegove su ideje punu snagu dostigle tek tokom Velike depresije, kada je 1936. objavljena Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca (The General Theory of Employment, Interest and Money). Glavna poruka knjige jeste da ekonomski pad nije nužno i autokorekcija. Klasični ekonomisti verovali su da je privreda ciklična i da su uspesi i neuspesi neizbežni koliko i prolazni. Kejnz je smatrao da ekonomija u određenim okolnostima može i da se zaustavi. Pojedinci i preduzeća koji žele da uštede smanjuju primanja drugim pojedincima i preduzećima, što će rezultirati smanjenom potrošnjom. Krajnja posledica će biti konstantno padanje koje će moći biti zaustavljeno jedino spoljnom intervencijom. Tu na scenu stupa vlada ubacivanjem novca u ekonomiju na ovaj ili onaj način: putem investicija u javne radove ili pozivanjem preduzeća i pojedinaca da prekinu štednju i počnu da troše više. Kejnz je DŽordžu Bernardu Šou pisao da očekuje da će Opšta teorija „iz korena promeniti... način na koji ljudi vide ekonomske probleme“, što se i dogodilo. Ekonomisti poput Pola Semjuelsona (Paul Samuelson) i DŽejmsa Tobina (James Tobin) sistematizovali su Kejnzove ideje iskoristivši ih kao osnovu za ono što će dvadeset godina nakon Drugog svetskog rata postati uvreženo mišljenje i opšteprihvaćena ekonomska politika. Nedeljnik „Tajm“ je decembra 1965. na naslovnoj stranici objavio izjavu Miltona Fridmana „Sada smo svi Kejnz“. Fridman je kasnije izjavio da su ga pogrešno citirali, ali da je poruka ipak preneta. Čarls Šulce, tadašnji direktor Državnog budžeta, rekao je za Tajm: „Ne možemo sprečiti svaki potres u ekonomiji, ali sada znamo kako da sprečimo zemljotres.“ Kada je Nikson 1971. citirao Fridmana situacija se već izmenila. Kao po nepisanom pravilu, Niksonova podrška značila je da će Kejnzov intelektualni autoritet opasti. Takav način vođenja ekonomije nije imao efekta na inflaciju i stagnaciju iz 70-ih, baš kao što ni klasična ekonomija nije odgovarala na izazove depresije iz 30-ih: oba ta pristupa je u očima britanskih i američkih političara zasenio Fridmanov monetarizam. Nakon što je primena sirovog monetarizma 80-ih propala, moderna makroekonomija pokušala je da primeni oba modela verujući da će kombinacija fiskalne i monetarne politike povoljno uticati na ekonomski rast i stvaranje novih radnih mesta, iako je strah od inflacije i deficita i dalje bio prisutan. Produbljivanjem finansijske krize tradicija je trpela potres za potresom. Problemi s kojima se Kejnz suočio 30-ih - neefikasnost monetarne politike i propadanje banaka zbog pada vrednosti kapitala - i danas su veoma izraženi. Kejnzova rešenja, među kojima i povećanje javne potrošnje putem kreditiranja, i danas su veoma popularna. Kritike da takvo delovanje izaziva povećanje inflacije i deficita i dalje se mogu čuti, ali se smatraju irelevantnima. Robert Skidelski (Robert Skidelsky) na kraju trotomne biografije zaključuje da će „Kejnzovo delo živeti onoliko koliko svetu bude potrebno“. Čini se da je Kejnz danas veoma potreban. Kejnz je ironisao o stavu da je Velika depresija povratak u normalu, neophodna ispravka neodrživog obilja iz 20-ih godina. Naprotiv, govorio je on, ekonomski napredak treba da bude shvaćen kao normalno stanje stvari, ekonomski pad je, s druge strane, „neverovatna glupost“. Ispravne odluke, nastavlja, ponovo će nas dovesti u dobra vremena. Tada je bio u pravu. Nadajmo se da će to uspeti i sad.  The Financial Times Prevela sa engleskog MILANA BABIĆ