Šta je izlaz iz Velike krize

Takvom kakvu nam je predstavljaju, planetarna finansijska kriza liči na jedan od onih loših filmova zakuvanih u fabrici unapred skovanog uspeha koju danas nazivamo „bioskopom”. Ništa ne nedostaje, uključujući zastrašujuće obrte: nemoguće je sprečiti crni petak, sve se ruši, sve će se tek srušiti. No, nada ipak postoji. Na pročelju scene, unezverena i zbijena kao u filmovima katastrofe, mala četa moćnika, vatrogasaca monetarnog požara, Sarkozi, Paulson, Merkel, Braun i ostali Trišei (Žan-Klod Triše (Jean-Claude Trichet), predsednik Centralne evropske banke. NJegovo ime se izgovara triše što na francuskom znači još i „prevariti, varati” - tricher, u bezdan centralne rupe - odvlače hiljade milijardi.  „Spasiti banke!”, taj plemeniti humanistički demokratski krik promalja se iz svih političkih i medijskih grudi. Za direktne učesnike (glumce) filma, drugim rečima za bogate, njihove sluge, njihove parazite, one koji im zavide i one koji im laskaju, happy end je, verujem, osećam, neizbežan - uzimajući u obzir šta su danas i svet i politike u igri. Okrenimo se radije gledaocima ovog šoua, preneraženoj gomili koja kao udaljenu graju sluša duvanje u rog banaka u bezizlazu, nagađa iznurujuće vikende male slavne trupe šefova vlada, vidi u prolazu cifre koliko gigantne, toliko i mračne i mahinalno ih upoređuje sa sopstvenim prihodima, ili za značajni deo čovečanstva, čist i jednostavan ne-prihod kao gorak i istovremeno hrabri talog sopstvenog života. Kažem da tu leži realno, do koga ćemo doći samo ako se odvojimo od ekrana spektakla da bismo uzeli u obzir nevidljivu masu onih za koje film katastrofe, uključujući šećernu vodicu od raspleta (Sarkozi ljubi Merkelovu i svi plaču od sreće), nikada nije bio ništa do teatar senki. Poslednjih nedelja se često govorilo o „realnoj ekonomiji” (proizvodnji dobara). NJoj je suprotstavljana irealna ekonomija (špekulacije) izvor svih zala, s obzirom na to da su njeni agenti postali „neodgovorni”, „iracionalni” i „lovci na plen”. To razlikovanje je, naravno, apsurdno. Finansijski kapitalizam je već pet vekova osnova samog kapitalizma. Što se vlasnika i animatora tog sistema tiče, oni su, po definiciji, „odgovorni” isključivo za profite, njihova „racionalnost” je samerljiva sa zaradom, a lovci na plen ne samo da jesu, već imaju zadatak da budu. Nema, dakle, ničeg „realnijeg” u magacinu kapitalističke proizvodnje kao ni na spratu trgovine ili na špekulativnom odeljenju. Povratak realnom neće biti pokret od loše „iracionalne” špekulacije ka zdravoj proizvodnji. On je povratak životu, momentalni i promišljeni, svih onih koji nastanjuju ovaj svet. Sa tog mesta možemo da posmatramo kapitalizam bez našeg daljeg onemoćavanja, uključujući i film katastrofe koji nam se nameće ovih dana. Realno nije ovaj film, nego sala. Šta vidimo, tako preobraćeni, okrenuti? Vidimo od davnina jednostavne i poznate stvari: kapitalizam nije ništa drugo nego banditizam, iracionalan u suštini i pustošilac svoje budućnosti. On je uvek naplaćivao nekoliko  kratkih decenija divlje nejednakog prosperiteta - krizama u kojima su nestajale astronomske količine vrednosti, kaznenim krvavim ekspedicijama u svim zonama od njega procenjenim strateškim i pretećim i svetskim ratovima u kojima je sebi poboljšavao zdravlje. Ostavimo filmu-krize, tako viđenom, njegovu didaktičku snagu. Usuđujemo li se još uvek, naspram života  ljudi koji ga gledaju, da se dičimo sistemom koji vraća organizaciju kolektivnog života na najniže impulse, na gramzivost, rivalitet, mahinalni egoizam? Hvaliti „demokratiju” u kojoj su rukovodioci tako nekažnjeno sluge privatnog finansijskog prisvajanja koja bi iznenadila i samog Marksa, koji je još pre sto šezdeset godina ocenio vlade kao „zastupnike kapitala”? Tvrditi da je nemoguće zapušiti rupu „socijalnog osiguranja”, ali da se mora zapušiti, ne brojeći milijarde, bankarska rupa? Jedina stvar koju možemo da poželimo u ovoj aferi jeste da se ta didaktička moć nađe u poukama koje će izvući narod, a ne bankari, vlade koje ih služe i novine koje služe vladama – o celoj toj mračnoj sceni. Vidim dva  artikulisana nivoa povratka realnom. Prvi je jasno politički. Kao što je film pokazao, „demokratski” fetiš nije ništa do revnosna usluga bankama. NJegovo pravo, tehničko ime, predložio sam ga odavno, jeste: kapitalo-parlamentarizam. Došlo je, dakle, do toga, kao što višestruka iskustva već dvadeset godina pokazuju, da je potrebno organizovati politiku druge prirode. Ona jeste i biće nesumnjivo još dugo na distanci od državne moći. Ta politika počinje na nivou realnog, praktičnim savezom ljudi koji su momentalno najviše na raspolaganju da je osmisle: novih proletera iz Afrike i odasvuda i intelektualaca naslednika političkih borbi poslednjih decenija. Ona će se proširiti, u odnosu na ono što će biti u mogućnosti da učini, tačku po tačku. Neće održavati nikakve organske odnose sa postojećim delovima i sistemom, izbornim ili institucionalnim, koji ih održava u životu. Ona će osmisliti novu disciplinu onih koji nemaju ništa, njihov politički kapacitet, novu ideju što će biti njihova pobeda. Drugi nivo je ideološki. Potrebno je preokrenuti staru presudu da smo svi u „kraju ideologija”. Danas veoma jasno vidimo da taj navodni kraj nema druge realnosti do zapovesti „spasimo banke”. Ništa nije važnije od ponovnog pronalaženja strasti za idejama kao i suprotstavljanja generalne hipoteze, anticipiranog uverenja u potpuno drugačiji tok stvari - svetu kakav jeste. Škodljivom spektaklu kapitalizma suprotstavljamo realnost ljudi, postojanje svih u čistom pokretu ideja. Motiv emancipacije čovečanstva nije ništa izgubio od snage. Reč „komunizam”, koja je dugo imenovala tu snagu, svakako je bila omalovažena i prostituisana. Ali danas, njen nestanak služi isključivo održavaocima reda,  grozničavim akterima (glumcima) filma katastrofe. Mi ćemo oživeti tu reč, u njenoj novoj jasnoći. Onoj koja je takođe njena nekadašnja vrlina, kada Marks kaže da „komunizam prekida na najradikalniji način sa tradicionalnim idejama” i da na površinu izvlači „udruživanje u kome je slobodan razvoj svakoga uslov za slobodan razvoj svih”. Totalni prekid sa kapitalo-parlamentarizmom, politika osmišljena na nivou realnog ljudi, suverenost ideje: sve je tu, što nas oslobađa od filma krize i dostavlja fuziji žive misli i organizovane akcije. Preveo sa francuskog i pripremio LJUBOMIR JAKIĆ