Obama, ubedljivo

Amerika je četvrtog novembra 2008. godine zakoračila u novo poglavlje istorije. Odluka njenih birača da za predsednika izaberu Baraka Obamu (47), sina crnog imigranta iz Kenije i bele žene iz Kanzasa, mogla bi da zatalasa čitav svet. Jasno je već na prvi pogled da su birači ovoga puta nedvosmisleno glasali za promene. Kakve će te promene stvarno biti, šta će one doneti Americi, a šta ostatku sveta, u ovom trenutku nije moguće sa sigurnošću razaznati. Kada je novoizabrani 44. američki predsednik bio rođen, ljudi boje kože kao što je njegova, u nekim delovima Amerike nisu imali pravo glasa, a njihova deca nisu mogla da pohađaju škole rezervisane isključivo za belu decu. Oni koji su pokušavali da se za to izbore, stavljali su život na kocku. „Ako postoji još neko ko sumnja da je u Americi sve moguće ostvariti, ko se još pita da li su snovi onih koji su osnovali ovu zemlju još živi u našem vremenu, i kakva je snaga naše demokratije, večeras je dobio odgovor”, rekao je Obama hiljadama svojih oduševljenih sledbenika okupljenih na čikaškom keju objavljujući im izbornu pobedu. Pobeda je, čini se, ubedljivija nego što se iko usuđivao da prognozira. Obama je osvojio više glasova od svog republikanskog rivala Mekejna u svim američkim državama u kojima su demokrate pobedile i četiri godine ranije. Povrh toga, trijumfovao je i u Ohaju, Koloradu, Indijani i Virdžiniji, državama koje su slovile kao republikanska uporišta. U dve od ove četiri (Indijani i Virdžiniji) demokrate nisu osvojile nijedne izbore u poslednjih četrdeset godina. Konačno, osvojio je većinu glasova i u Floridi, Ajovi i Novom Meksiku („sving stejts”), koje su 2004. glasale za sadašnjeg predsednika DŽordža Buša juniora. Kandidatu demokratske stranke Baraku Obami je, izgleda, pošlo za rukom da znatno promeni i sliku američkog „biračkog tela”: iako je odziv birača bio jednako visok kao i četiri godine ranije, bilo je bar 10 odsto onih koji su sada glasali prvi put u životu. Uglavnom mlađih od 30 godina. Jednu petinu svih birača činili su ovoga puta Afroamerikanci, drugu petinu latinoamerički građani SAD. Što znači da su pripadnici manjinskih etničkih grupa, koji su, inače, listom glasali za Obamu, sada bili u većoj meri zastupljeni u biračkom telu nego što su zastupljeni u američkom društvu. Obama je, takođe, pridobio i znatno više ženskih glasova nego njegov rival. Ako se celokupno biračko telo SAD stratifikuje na ovaj način, vidljivo je da je demokratski kandidat izgubio jedino kod populacije belih muških birača, mada je i u tom pogledu postigao nešto bolji rezultat nego demokratski predsednički kandidat DŽon Keri četiri godine ranije. Završnica ovog jedinstvenog političkog maratona, koji je trajao gotovo dve godine, i trčao se sve do samog zatvaranja birališta, bila je naročito uzbudljiva. Poslednja odlučujuća runda započela je nedelju dana uoči izbora prikazivanjem polučasovnog visokobudžetnog predizbornog spota Baraka Obame na čak sedam velikih nacionalnih i kablovskih TV mreža istovremeno. Mnogi komentatori i analitičari nazvali su to „medijskim blic-krigom”, i prognozirali da bi ta operacija mogla da odluči pobednika. A, zapravo, prikazivanje ovog ambicioznog i skupog TV spota samo je otvorilo suštinsko pitanje: šta je sve potrebno da bi se pobedilo na izborima u Americi? Da li uloženi trud i novac mogu da garantuju konačni rezultat? Obama je sakupio neuporedivo više novca i potrošio znatno više na reklamnu kampanju. Povrh toga, daleko je spretnije koristio nove medije, naročito Internet, obraćajući se mladoj generaciji birača i onima koji su prvi put glasali... Demokratska stranka je imala i daleko brojniju, milionsku armiju volontera, koji su premrežili čitavu zemlju i doslovno išli od vrata do vrata i pozivali sve da izađu na izbore i glasaju za njihovog kandidata... Obamu je otvoreno podržalo i više štampanih medija, koji u Americi tradicionalno biračima saopštavaju kojem kandidatu pružaju podršku. U pomenutom polučasovnom TV spotu u završnici kampanje Obama je prikazan u nekom prostoru koji liči na Ovalnu kancelariju američkog predsednika u Zapadnom krilu Bele kuće, a svoju šansu je – kao dokazano dobar govornik – iskoristio na najbolji mogući način. Cilj je bio da se još neopredeljenim biračima stavi do znanja da demokratski kandidat ima sve lične i ljudske kvalitete neophodne predsedniku SAD. U Obaminom štabu su, očigledno, bili svesni da u samoj ličnosti demokratskog kandidata, odnosno činjenici da je reč o mladom obrazovanom čoveku tamne puti, bez velikog političkog i međunarodnog iskustva, leži ne samo njegova glavna prednost, nego i njihov najveći problem. Jer, dok je Obama biračima govorio o svojoj političkoj platformi, a pre svega o ekonomskim temama, o pretećoj recesiji u SAD i svome viđenju buduće poreske politike, njegov republikanski kandidat govorio je uglavnom o ličnosti samog Baraka Obame i izražavao sumnju u njegovu sposobnost, ili podobnost, da obavlja funkciju predsednika. Naravno, boja njegove kože nije u Mekejnovim javnim nastupima pominjana direktno, kao što nije pominjano ni njegovo, navodno, muslimansko poreklo, ali je ta vrsta argumenata, ipak, indirektno prizivana... Mekejn je toliko često i uporno ponavljao da rasizam i religija nemaju nikakvog uticaja na njegovu predizbornu kampanju da je to svakog birača verovatno stimulisalo na dodatno razmišljanje o ovoj vrsti argumenata. A latentne rasiste i hrišćanske fundamentaliste pozivalo na akciju... Samo iznajmljivanje udarnih termina za prikazivanje filma u produkciji izbornog štaba demokratskog kandidata u najgledanije vreme („prajm-tajm”) na najgledanijim TV mrežama koštalo je gotovo milion dolara po jednoj stanici. Od svih mreža sa nacionalnom pokrivenošću samo je Si-En-En odbio da prikaže ovaj film, ali je umesto toga emitovao najznačajnije odlomke i opširno ih komentarisao. Odmah potom Si-En-En je objavio i velike intervjue sa dvojicom kandidata, Mekejnom i Obamom. Uzgred, agencija “Nilsen”, koja se bavi istraživanjem TV programa, utvrdila je da je Obama imao dva puta više spotova i zakupljenog reklamnog vremena na svim radio i TV stanicama širom Amerike. Recimo, u utorak, sedam dana uoči izbora, Mekejn je imao 1543, a Obama čak 3160 reklamnih spotova širom SAD. A Mekejnovi su bili uglavnom skoncentrisani na Floridu, Ohajo i Pensilvaniju... Obamin film je očigledno bio planiran kao „završni udarac”, koji će mu omogućiti da ojača, a možda i proširi već stečenu prednost u svim istraživanjima javnog mnjenja. Međutim, njegovi ljudi su verovatno znali da je Mekejnov izborni štab pre toga već potrošio planirani budžet za ovakve operacije na „nacionalnom nivou” i da u preostalih nekoliko dana do izbora nije u stanju da uzvrati na isti način. Ono malo novca što im je još preostalo planirali su da do izbora utroše na dodatnu kampanju fokusiranu na Ohajo, Pensilvaniju i Floridu, države u kojima su računali da još imaju šansu da nadoknade minimalnu prednost Baraka Obame i preokrenu rezultat u svoju korist... U američkom izbornom sistemu nema „izborne tišine” dan ili dva uoči izbora, i grčevita kampanja vodi se do samog kraja, pa je moguće sve vreme ubeđivati birače da svoj glas daju ovome ili onome do samog ulaza na biralište. Inače, sa stanovišta teorije političkog marketinga, završni TV spot kakvim se u završnici poslužio Barak Obama bio je zapravo klasičan, gotovo knjiški, potez. Što samo govori da je Obamina pobednička kampanja u stvari bila kombinacija starih recepata, začinjenih nekim inovacijama. Taj klasični recept sa završnim filmom, odnosno specijalnim spotom koji se priprema za sam kraj kampanje, nekoliko dana uoči izbora, prvi put je primenio legendarni francuski stručnjak za politički marketing Žak Segela u kampanji koju je radio za Fransoa Miterana. Potom je to ponavljao i u kampanjama za Margaret Tačer i drugim koje je radio za istaknute svetske lidere... Međutim, ispostaviće se da veliki trud oko skupocenog i ambicioznog filma-spota Baraka Obame na kraju ove američke kampanje nije odmah doneo očekivani efekat. Umesto da se učvrsti i možda još poveća, prednost Obame nad Mekejnom od sedam ili nešto više procenata u proseku, koju su pokazivala istraživanja javnog mnjenja sedam dana uoči izbora, počela je polako da se smanjuje. Tri-četiri dana pred izbore pala je na samo pet procenata. Kako agencije za istraživanje javnog mnjenja većinom navode da su moguća odstupanja od 3,5 odsto, to je praktično značilo da samo nekoliko dana pred izbore Obama možda ima prednost, ako je uopšte ima, od svega 1,5 odsto u proseku!? Naravno, sve dok su ankete davale nešto ubedljiviju prednost Obami, Mekejn je govorio kako „ne treba verovati anketama i istraživačima javnog mnjenja”, jer su svi istraživači i mediji koji ih prenose pristrasni ili, u najmanju ruku, greše. A kad je samo dva-tri dana uoči izbora postalo jasno da se Obamina ranija prednost topi i nestaje, i Obama je počeo da govori isto: ne obraćajte pažnju na ankete, to nije merodavno... U samoj završnici kampanje Mekejn se najviše oslonio na pomoć prijatelja. Recimo, na njegovim mitinzima govorili su bivši gradonačelnik NJujorka Rudi Đulijani i aktuelni guverner Kalifornije harizmatični Arnold Švarceneger. On se poneo naročito bahato i primitivno govoreći o Obami kao „kržljavom momku sa tankim nožicama koji bi trebalo više da vežba...” Na drugoj strani, Obami su pomagali bivši predsednik Bil Klinton, bivši potpredsednik i nekadašnji predsednički kandidat Al Gor i drugi istaknuti prvaci Demokratske stranke. Međutim, ta vrsta pomoći nosila je i izvestan rizik. Jer, činjenica je da je drugi predsednički mandat Bila Klintona bio okončan neugodnom aferom i ozbiljnom optužbom da je u istrazi (zbog seksualne afere) lagao pod zakletvom. Al Gor je kao predsednički kandidat Demokratske stranke 2000, baš kao i DŽon Keri 2004, prema većini istraživanja javnog mnjenja, navodno, vodio sa pet odsto u odnosu na republikanskog protivkandidata (DŽordža Buša juniora), ali su obojica na kraju izgubila izbore. Što znači, mogli su nekome da izgledaju kao „luzeri” i tako sugeriraju da i Obamu čeka slična sudbina... Drugim rečima, demokratski kandidati obično „vode” u medijima i istraživanjima javnog mnjenja, sve do samih izbora, da bi potom – kao 2000. i 2004. godine – usledio njihov konačni izborni poraz! Ali, onda je usledio preokret: samo dan uoči ovonedeljnih izbora počele su da stižu vesti o ponovnim rastu rejtinga Baraka Obame u većini država, u proseku sa pet na sedam odsto! Nije naodmet, takođe, podsetiti se da u većini evropskih i drugih izbornih sistema sličnih evropskim, nekoliko dana uoči izbora nije dozvoljeno objavljivati rezultate istraživanja javnog mnjenja... Trijumf je, na kraju bio potpun. Republikanski kandidat Mekejn je potučen do nogu. U najboljoj demokratskoj tradiciji on je pošteno priznao poraz i bez oklevanja čestitao pobedu svom rivalu. Demokrate su na ovogodišnjim izborima za Senat i Predstavnički dom Kongresa SAD, koji su održani paralelno sa predsedničkim izborima, dodatno učvrstili svoju dominaciju u oba doma Kongresa. Što samo znači da će novoizabrani predsednik Obama, kad preuzme dužnost u januaru 2009. godine, imati povećanu odgovornost, jer neće moći da kaže kako mu je Kongres u bilo kojoj stvari uskratio podršku ili onemogućio da realizuje svoje planove.