Enciklopedija koja ume da zažmuri

Na Beogradskom sajmu knjiga, u oktobru 2008, zadužen za rad žirija koji daje nagrade, pažljivo sam pratio šta su izdavači spremili. U opštoj lepoti nagrađivanja ponuđene su knjige kao izdavački poduhvati. Predložena je i jednotomna Enciklopedija srpskog naroda. Izdavač je Zavod za udžbenike, a preduzimljivi direktor Radoš Qušić glavni urednik. Članovi redakcije, zaduženi za oblasti, u devet celina, dati su azbučnim redom: Srbobran Branković (sport, masmediji, izdavačka delatnost), Branko Vujović (likovne umetnosti, arhitektura, pozorište, balet, muzika, film), Qiljana Gavrilović (geografija, geologija, iseljeništvo, meteorologija, rudarstvo), Dragana Gnjatović (ekonomija, finansije), Dušan Ivanić (književnost, istorija kulture, filologija), Živan Lazović (filozofija, teologija, pravo, sociologija, psihologija, pedagogija), Aleksandar Lipkovski (matematika, fizika, elektrotehnika), Budimir Pavlović (medicina, veterina, farmacija, stomatologija, hemija, biologija) i Suzana Rajić (istorija, etnologija, arheologija). Uređivački odbor (gde azbuka počinje sa Q) činili su: Radoš Qušić, Dragan Hamović, Jasmina Milanović, Jelena Davidović-Kolarov, Radomir J. Popović, stručni sekretar, Suzana Rajić, Dušan Ivanić i Dejana Ocić, urednik za leksikografiju. Ima još imena. Enciklopedijske poslove moraju da rade velike ekipe. U tome nema neobičnosti. Uredničkom timu valja pridodati 292 imena onih koji su napisali odrednice za Enciklopediju srpskog naroda (u daljem tekstu: ESN). O autorima malo znamo. Nema ništa uz njihovo ime i prezime. Možda su mislili da je to dovoljno. A nije. Zato su, u posebnom dodatku, na kraju, dati iscrpni podaci o članovima stručne redakcije i glavnom uredniku. Nema ih, dakle, u samoj ESN, ali ih ima posebice, da se tako spoje skromnost i neskromnost u broju redaka. Ali to može biti i simpatično rešenje. Wihova renesansnost je očigledna u nabrajanju oblasti koje su uređivali. U enciklopedijskim radnjama ukrupnjavanja su redovna pojava. Odmah treba čestitati imenovanim pregaocima, jer su obavili veliki i važan posao. To su učinili prema svojim mogućnostima i u skladu s rokovima koji su, po svemu sudeći, bili kratki. Ili se radi brzo ili se preterano oteže. To su dve krajnosti u srpskim leksikografskim poslovima. I kada je reč o leksikonima, i kada je reč o leksici. To nije oblast s kojom možemo pred Miloša. Razloga ima dosta. To je tema za drugu priliku. Zato je pojava ESN događaj dostojan potpune pažnje. Nije dobro kada neko uradi težak posao, pa svi nagrnu da daju primedbe. To je i lako i često. Potrebno je uvek odati zasluženo priznanje, a potom izložiti primedbe, sugestije, kritike, predloge. Zato još jednom ističem da je Zavod za udžbenike s jednotomnom ESN dao primer kako se hrabro, bez ustezanja, može napasti i savladati najteži leksikografski zadatak: izrada nacionalne enciklopedije. To je primer za ogledanje i, možda, za ugledanje. O toj dilemi je reč. Kako “napasti i savladati” štivo na bezmalo hiljadu i tri stotine stranica velikog formata, ko može priznati da je stručan za celinu koja prikazuje, u odlomcima, po običajima enciklopedijskim, ukupno delovanje jednog naroda i ko će biti prvi čitalac, red po red, od korice do korice? Odgovor je jasan: to ne može niko, to se tako i ne radi, leksikoni se koriste po potrebi, to su knjige koje traju dugo, koje se čitaju u delovima, pomažu ljudima raznih zanimanja i interesovanja, što bliže ruci, na radnom stolu, da otklone nedoumice. Prva njihova vrlina je – pouzdanost. Ako nisu pouzdane, one su nepotrebne. Stvaraju sumnje. Šire zablude. Zato je odgovornost njihovih autora prvorazredna. U ESN, lepo opremljenoj, u tvrdom povezu, sa srpskom zastavom na hrptu, s četiri slova S na korici, sa srpskim grbom na naslovnoj strani, sa tri platnena držača za obeležavanje gde smo stali, dokle smo stigli, a najpre dođe bela, pa plava, pa crvena pantljika, sve je podređeno naslovu. I to je normalno. Svaka enciklopedija daje sažeta tumačenja i objašnjenja. Zato i naslov mora biti kratak i jasan. Ovde, na ESN, kratak naslov jeste, ali nije jasan. Nisam zapazio da su takvi nazivi u leksikografskoj upotrebi. Teško je reći šta sve pokriva imenica narod. Da li to znači da u Enciklopediji srpskog naroda nalazimo samo Srbe? Naravno da ne znači. To nije mogućno. Nema izolovanih naroda. Tačniji bi naslov bio: Srpska enciklopedija. Ali, takav naslov je “zauzet”. Uređivački odbor SANU i Matice srpske, prema slovu Zakona iz 2005, u saradnji s istim Zavodom za udžbenike, priprema Srpsku enciklopediju u deset tomova. Završavaju se poslovi na prvoj knjizi. Član Uređivačkog odbora Srpske enciklopedije je profesor Radoš Qušić, glavni urednik ESN, a odnedavno i profesor Dušan Ivanić, član Stručne redakcije ESN. Jeste malo zapetljano. Ali, nije krivac onaj što o tome piše. Azbučnik Srpske enciklopedije prečišćen je za dva slova (A, B), a sastavljen je u celini (od A do Š), u radnoj verziji. To je autorsko delo Uređivačkog odbora Srpske enciklopedije. Da se vratim na početak teksta. Tamo sam pomenuo svoj rad u sajamskom žiriju, čiji sam član četiri godine. Dva puta je bio izdavač godine Zavod za udžbenike (to je pošteno zabeleženo u ESN), a dva puta je bio izdavač godine Službeni glasnik (što ne piše u ESN). Reklo bi se da je sve očigledno. Međutim, ESN je podržana od dela žirija kao izdavački poduhvat. Nisam glasao kao oni, ali sam učinio ono što mi je bila dužnost. Uzeo sam jednotomnu ESN posle prve sednice, odneo knjigu u Novi Sad i u putu, potom uveče, dugo, prelistavao. Evo izveštaja o tom prelistavanju. Služi kao pomoć za druga izdanja. Za izdavački poduhvat 2008. bio je predložen i časopis Zenit Qubomira Micića, fototipsko izdanje s obimnom knjigom Vidosave Golubović i Irine Subotić. Potražio sam šta o tome piše u ESN. Iznad odrednice avangarda data je prva strana prvog broja Zenita (u zaglavlju piše da je izašao u Zagrebu, februara 1921), ali u odrednici zenitizam se kaže: “‘Zenit’ je trajao u Beogradu 1921-26”. Urednik je mogao zapaziti previd i dodati da je Zenit izlazio i u Zagrebu i u Beogradu. Dešava se, rekao sam sebi, i počeo da čitam po načinu “gde se otvori”. Pod odrednicom roman piše da su “roman lika” pisali, kao glavni predstavnici u srpskoj književnosti, S. Matavulj i S. Raičković. Protrljao sam oči. Ovde je reč o otkriću. Ipak nije. Raičković je pesnik i kada je pisao prozu. Možda je enciklopedist mislio na Svetolika Rankovića, pa mu se omaklo. Neka. I to se dešava, ali ne u enciklopedijama. Okrenem i evo odrednice poema. To je, dakle, “žanrovska etiketa ili oblik poezije za decu (M. Crnjanski, A. Vučo, M. Bećković, S. Raičković)”. Ovde bi bilo zanimljivo odmrsiti koji su pesnici pisali etikete a koji za decu, ali je važno da se Raičković vratio sebi. Potom sam pročitao da drama “obuhvata tragediju, komediju i dramu”, pa da je “putopis, prozni žanr, ubraja se u dokumentarno-umetničke žanrove”, pa divnu rečenicu: “Radio je u Radio Beogradu”. Obaška što Ratomir Damjanović još tamo radi. Skraćenica ima dosta. Popisane su na početku. Tako se radi. Ali, nije baš inventivno skraćivanje književnoistorijski u književnoistor., ili psihijatrija u psihijatr., psihoanaliza u psihoanal., zemljoradnja u zemljor., a Habzburška monarhija u Habzb. monarh., kao što nije baš lepo što brojnih skraćenica iz teksta nema u spisku na početku ESN. To otežava čitanje i stvara nesporazume. Recimo, piše da je G17 plus u koaliciji sa DS ili DSS, ali skraćenih naziva za demokratske stranke u spisku nema. Ima DSS kao Društvo srpske slovesnosti, pa kada piše da je vladika Platon Atanacković “Član DSS”, to može zbuniti i Koštunicu o kome u ESN ima 32 reda, koliko i o Šešelju, a možda će se zabuniti i dvostruki predsednik Tadić o kome u ESN ima 11 redova. DS 19 redova, a DSS 21 red (o čemu ću još, na drugom mestu). Umesto LMS, kako je pregledom skraćenica nagovešteno, u tekstu ESN mogu se naći: LMS, Letopis Matice srpske, Letopis Matice srpske, “Letopis Matice srpske”, Letopis MS, Letopis Matice Srpske, “Letopis” (na str. 630. pokrenut 1825, a na str. 583. to je bilo 1824). Skratiću o skraćenicama. Dok sam gledao šta piše o LMS, video sam da niko ne zna gde je umro Josip Lešić, jer piše: “(Zrenjanin, 1929 – ?, 1993)”. Tako uz ime Politikinog novinara Dobrosava Kuzmića stoji: “(?, 1891 – ?, 1982)”, kao da je čovek delovao u devetom veku ili ranije. I profesor Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, “jedan od njegovih osnivača” ima upitnike: “Kostić, Borislav (?, 1897 – ?, 1956”. Skratiću i o upitnicima, zasad. Obrađeni su savremeni i raniji izdavači (Plato, Prosveta, Geopoetika, Nolit, Prometej, Knjižarnica Zorana Stojanovića...), kako i treba, ali nema Izdavačkog preduzeća Matice srpske. Tekst o Matici je s pogrešnom godinom podizanja njene zgrade, s pogrešnom godinom dovršetka zgrade za Biblioteku. Inače, Matičine ustanove, Biblioteka i Galerija, nemaju posebne odrednice, date su ispod Matice. Biblioteka MS se vodi kao “najstarija srpska biblioteka” (što nije tačno bez reči: nacionalna), ne pominje se pod odrednicom biblioteke, priča o njoj se prekida 1958 (kao da je potom nema). Galerija Matice srpske (odviše sažeto prikazana) nije u popisu muzeja u Srbiji (a jeste, recimo, Galerija Beljanskog, a nije, recimo i to, Galerija Mamuzića). Prosvjeta postoji samo u Hrvatskoj, piše ESN, ali ne i u Bosni i Hercegovini (ranije, potom obnovljena, izdavač Nove Zore koja, takođe, nije zabeležena), kao što nema cetinjske Prosvjete, ni stogodišnje Boke. Prema ESN u Podgorici i Banjoj Luci nema dnevnih listova. Tako piše pod štampa, s ocenom da se posle promena 2000. godine “sve više javljaju poluinformacije, senzacionalistički natpisi...” Evo još četiri citata iz ESN: 1) “danak u krvi, srp. narodni naziv za periodično skupljanje dečaka i neoženjenih mladića” (primer turske nežnosti); 2) “nadimci, dodatna imena koja se stvaraju bez ikakvih ograničenja i pravila”, inače “veoma su zastupljeni” (primer za pisanje dosta priloga u ESN); 3) zbeg “skupina žitelja koja se sklanjala (...) samo na prostorima Turskog carstva (primer velikog slova i turske jedinstvenosti); 4) “ktitor, etimološki držati u vlasti” (kao dokaz da se vlast može etimološki držati). Nemojte tražiti Stojana Čupića. Nema ga ni pod svojim prvim prezimenom Dobrilović, ni pod nadimkom (kad su već “zastupljeni”) Zmaj od Noćaja. Naći ćete Goru i Gorance, što je normalno, ali nećete naći Goraždevac (srpsko naselje kod Peći) i Goražde (mesto stare srpske štamparije, što se samo nabrajački pominje). U ESN je Gorazd (Maćej) Pavlik, episkop češko-moravski, za svetitelja proglašen od Srpske i Češke pravoslavne crkve, ali ga nema u popisu svetitelja (str. 487-489). Data je i Gorazdova fotografija, a u Predgovoru piše da ESN ima “7.836 pojmova, a sve to prati 1.548 ilustrativnih priloga (fotografija, slika...)”. Dosta je, dakle, slika, pa je Crna Reka (kao i Hilandar) na celoj strani, a Pećka patrijaršija, Gračanica, Dečani, Mileševa, Piva, Morača i drugi manastiri u malom formatu. Morača je lepo prikazana (kao sveto mesto, kao zadužbina sinovca Svetog Save). Ali, nema oblasti Morača (ni Donje ni Gornje) i nema reke Morače, koja nije jedina što ne protiče kroz ESN. Osim toga, pogrešno piše da su Morača i Rovca (a ne kako je ponegde: Rovce) oslobođeni i pripojeni Crnoj Gori 1830. To je bilo 1820. Jeste poginuo serdar Mijušković (opisan u ESN prema guslarskoj pesmi!), ali nema čitavog niza prvaka istog ili višeg reda. Ne bunim se što su u ESN odvojili serdare od vojvoda, no što nema Janka Vukotića, serdara i komandanta koji je simbol Srpstva u Crnoj Gori u HH veku. Tako se previdi doista uveličavaju. Evo malo ESN geografije. Ima Kolašin, Andrijevica, Žabljak, ima Šavnik... Nema: Nikšić. I nema: Pljevlja! Nema dva grada, posle Podgorice u Crnoj Gori najveća, a po srpskosti možda i prva. Zato se kaže da su Dobanovci “gradsko naselje”, isto kao i Doboj. Banja Luka je, zamislite, “u Banjalučkoj kotlini”, Kolašin je “u Kolašinskoj kotlini”, a gradovi u ESN imaju Centar i druge delove. Novi Pazar, citiram, “povezuje više delova: Čaršiju, Podhamam, Grad, Parnicu, Ćukavac, Varoš malu, Bukreš malu, Cigansku malu, Tesnu čaršiju, Lug, Čerkez malu, Baruthanu, Potok malu, Bukovac, Hadžet malu, Mudžahirsku malu, Podbijelje i dr.”, ali je (u ESN) bez škola, ustanova kulture, bez univerziteta! Takođe, Novi Sad, Niš, Kragujevac i Priština nemaju univerzitet. Pominju se u šemi, u tabeli, po rubrikama, od kojih je poslednja: “istorijske primedbe”. Podgorica i Banja Luka nemaju ni to. Ne tražite, dakle, osim Beogradskog univerziteta druge odrednice za državne srpske univerzitete. Ni za fakultete. Da probamo sportski deo ESN. Odmah sam našao Den Tanu, vlasnika prestižnog restorana u Americi i fudbalskog radnika, Radomira Antića, DŽajića, Savićevića, Savu Miloševića i druge igrače, ali nema dr Mihajla Andrejevića iz FIFE i nema Miljana Miljanića. Nema Lazara Grozdanovića i Miodraga Skaleta Gvozdenovića. Dosta je ovoliko. Piše da je Mladen Leskovac umro 1993. A nije. To je bilo 1990. Piše da je uređivao Zbornik MSKJ (tako, skraćeno, inače od devet Matičinih zbornika prikazana su samo dva...), da je uređivao LMS, ali ne piše da je bio predsednik Matice srpske. Šta ako je među najzaslužnijima? Ništa. Kao što nije bitno da je devet godina bio upravnik Biblioteke Matice srpske, jedan od osnivača Filozofskog fakulteta u Novom Sadu i prvi njegov izabrani dekan. Boško Petrović je “posle rata na ured. poslovima, te predsednik i doživotni počasni predsednik Matice srpske”, a mesto rođenja je: Rumunija. Kako reći da je Leskovac upravnik nacionalne biblioteke koja nema odrednicu i dekan fakulteta koji takođe nema u ESN odrednicu? Kako reći da je Boško Petrović dugo bio sekretar Matice srpske kada je to bilo dok je Leskovac bio predsednik (što se ne pominje), da je rođen u mestu Oradea Mare (što je u svim njegovim biografijama)? Odgovor je: teško. Ali, zašto Petrović nije član SANU? Zato što “nije” ni Dobrica Ćosić. Ali “jeste” Miladin Korać koji nije bio član SANU. Jeste akademik SANU Vojislav Korać, rodom iz Debelog Brda, ali, utvrdila je ESN, to nije u Lici već kod Valjeva (što je od Korenice daleko kao Gajtan od Vrbasa). Saradnik ESN Marko Nedić rođen je, u istoj enciklopediji čiji je saradnik, u Gajtanu kod Vrbasa. (Reč je o Gajtanu kod Medveđe.) Kao što je novinar Miloš Jevtić rođen u Donjoj Bukovici, a ne u Donjoj Kamenici (evo, konačno, Valjeva). Kada sam pogledao Wegoš, strelica označava Petar II Petrović Wegoš. Ja tamo, a ono ni kod Petra I ni kod Petra II uz prezime nema Wegoš (ima, doduše, ispod fotografije, odnosno slike). Za Petra I kaže “uspeo je da oslabi plemensku anarhiju”, “istakao se u donošenju pravnog akta” koji je poznat pod njegovim imenom, a za Petra II “želeo je da se Srbijom izvede oslobođenje BiH”. O “izvođenju oslobođenja” u Gorskom vijencu je jedna rečenica, nepuna dva reda, o celom spevu toliko, a o sahrani Wegoševoj puna četiri reda. Inače, Crna Gora nije uvećala svoju teritoriju 1859. Tako piše kod Petrovića-Wegoša, koji su solidno kao dinastija obrađeni (i s rodoslovnom tablicom, kao i druge srpske dinastije, što deluje uverljivo, kao i veliki broj ilustracija). Kod imena kraljice Marije Karađorđević mesto smrti je “London, Engleska”, pored imena Olge Karađorđević samo Pariz, bez Francuske, pored Karađorđa samo Viševac (kao mesto rođenja). Kaže se da je kraljica Marija “najomiljenija vladarka u srp. narodu”, a malo dalje “nije se zanimala za politiku”. Kneginja Zorka na 483. strani ima petoro dece, dva sina i tri kćeri, a na 821. strani samo dva sina i kćer. Za Branka Kukića doznajemo da je član SKZ (a nema takve skraćenice u popisu). Kod nekoga je izostavljeno srednje slovo (Jovan Đ. Avakumović, Strahinja K. Kostić, Vukić M. Mićović), kod nekoga dodato (Aleksandar P. Ivić, Vojislav S. Marić, Milorad M. Radovanović). Obećao sam, pa evo malo poređenja po broju redova: Belobrk Momčilo 12, Aleksandar Ivić 8, Vojislav Marić 7, Katarina Ambrozić 22 (s fotografijom pride), Tito 54, Slobodan Milošević 44, Nikola Pašić 44, Svetozar Miletić 43, Jovan Ristić 42, Milutin Garašanin 18, Ilija Garašanin 37, Zoran Đinđić 36, Aleksandar I Karađorđević 43, Vuk Karadžić 105, Jovan Cvijić 137 (više nego SANU sa 58 i Matica srpska sa 52 zajedno, bez svojih ustanova), novčani zavodi 32, Prosvetni savet 49, nagrada 61, veterinarstvo 52, književna kritika 52, Wegoš 48, Bogdan Popović 34, Dušan Ivanić 28 (u dodatku, doduše), Radoš Qušić 33 (na čelu dodatka, naravno), Milka Ivić 24, Živojin Pavlović 19, Danilo Kiš 31, Miodrag Bulatović 13, Milovan Danojlić 18, Milovan Đilas 33, Dado Đurić 14 (i reprodukcija), Marina Abramović 22 (i fotografija), Dragoljub Mićunović 26, Draža Mihailović 43, Eva Ras 24, Rade Drainac 28, Stevan Raičković 31, Predrag Palavestra 24, Qubomir Simović 33, Dobrica Ćosić 49, Matija Bećković 20... I tako, beskrajne su mogućnosti za poređenja, kao u traženju najvećeg prostog broja. Obrade su neujednačene. Negde s biografskim podacima, a negde bez njih. Negde su unete minorne nagrade, a negde nisu najuglednije. Malo pre sam video: ima Gusinje, nema Plav, a Gusinje je u plavskoj opštini. Toliko često se govori i piše Plav i Gusinje da je Đ. J. Janić (zato ga, možda, i nema u ESN) rekao Plavi Gusinj. Ozrinići su kod Cetinja (što nije napisano, ali jesu prikazani mlađi Ozrinići). Rovčani bi bili srećni da pruga Beograd-Bar preseca Rovca kao što piše u ESN. Mirko Kovač je rođen u Petrovićima kod Nikšića, a to nije u Hercegovini, kako stoji, već u Crnoj Gori. Blizu je i Nudo gde je rođen Sava Kovačević, a ne Savo kako je kršten u ESN. Pominje se, kod Drobnjaka, Crnogorska Hercegovina, što je novost. Nema Pere Tunguza; tu je Nevesinjski ustanak. Da, ali nije: Nevesinje. Po čemu je, onda, ustanak dobio ime? Inače, od svih hercegovačkih ustanaka, u nizu, od 1851. i dalje, obrađen je samo onaj iz 1875. Ima nekoliko srpskih porodica, zaslužnih, ali su po pravilu različito prikazane. Od Dunđerskih se pominju dva Gedeona, Lazar i Đoka, a dat je portret Lenke Dunđerski o kojoj nema ni slova. Veljko Bulajić je rođen u Vilusima, a ne u Nikšiću. U svetu se iz Haga čulo da je Radovan Karadžić rođen u Petnici, a u ESN kažu da je rođen u Šavniku. Kao što su rekli za Novicu Cerovića da je iz svoje kuće u Tušini otišao 1895. i umro na Savindan u Šavniku, što po velikom snegu, sa devedeset godina, i da je hteo nije mogao. Za ESN Svetozar Gligorić je Gliga. Još je tamo (dodatih, intimnih) nadimaka. Neka. Radi uroka. Možda zato nema u ESN Milorada Đurića, pesnika i dugogodišnjeg glavnog urednika SKZ, ni pesnikinje Qubice Miletić, ni Petka Miletića (davno je sklonjen), a predsednik Nadzornog odbora Zavoda za udžbenike Mitrović je “ured. Zbornika za društvene nauke Matice srpske” (zapravo je član Uredništva, kod glavnog urednika Časlava Ocića toga nema) “i sekretar Matičinog Odeljenja društvenih nauka, član UO i IO”. Efektno je ovo: “član UO i IO”. A Leskovac nije bio predsednik Matičin, ni Ćosić član SANU... Obrađeni su Kotorski arhiv i Dubrovački arhiv. I treba. Ali, posebno nisu obrađeni Arhiv Srbije, Arhiv Jugoslavije, Arhiv Srbije i Crne Gore... Ima šematski prikaz. To je malo. O bibliotekama da ne govorim. Nema u ESN akademika i predsednika CANU Dragutina P. Vukotića, ni istoričara Rakočevića, Bojovića, Dašića, Lakića..., ni predsednika Podgoričke skupštine iz 1918. Sava Cerovića, vojvode Steva Vukotića (zbog zasluga za ujedinjenje Srbije i Crne Gore sahranjen je u porti manastirskoj na Cetinju, a brat je kneginje Milene), ni velikog vojvode Mirka Petrovića, ni vojvode Mine Radovića..., ali o tome sam već. Zimonjićeva je Gareva a ne Garevo. Ima Stojana Cerovića s Vremenom, s razlogom, ali nema profesora Stojana Cerovića i njegove Slobodne misli, bez razloga. Vojislav Đurić nije rođen u Kragujevcu no u Malim Krčmarima. Miloš N. Đurić, zaboga, nije rođen u Benkovcu kod Zadra; rođen je u Benkovcu kod Okučana. Dučiću se i dalje menja s godinom rođenja i mesto gde je to bilo i ime mesta gde je umro (Trebinje pa Podglivlje pa Hrupjeli, Geri pa Gera, kako koje leksikografsko izdalje dođe, tako se podaci pomeraju). Nema akademika SANU: Petra Miljanića, Miodraga Ostojića, Veselinke Šušić, Đorđa Zlokovića, Zvonka Marića, Olge Hadžić... To ide u veći niz. Irena Grickat je i Radulović. Jedno prezime joj je uzeto. Za Vojislava Stanovčića, živog i zdravog u Beogradu, piše “(?, 1930), univerz. prof., dopisni član SANU”. Ogranak SANU u Novom Sadu “prerastao” je u Odeljenje SANU. Ima u ESN patrijarh, ima episkop, ali nema – mitropolit. Lazar Komarčić je dobio još jedno prezime: Komarica. “Bio je učitelj, pa kafedžija”. To je važno za pisca fantastike. Da je s nama (i u ESN) Božur Hajduković, to bi razjasnio. A nema ni Blagoja Jastrebića, ni Gojka Janjuševića. Žarko Komanin je Jovanović (ako je kod drugih sa pseudonimom to rečeno, trebalo je i kod Komanina reći). Milan Komnenić jeste rođen u Pilatovcima, ali je to opština Nikšić, nije Bileće, kao što je to: Bileća. Nema pesnika Ranka Jovovića, Slobodana Kostića, Milana Nenadića. Sad vidim: “Kukoleča, Stevan (?, 1913 – ?, 1994), ekonomista”, profesor Univerziteta u Beogradu, “Lukić, Miloš (?, 1916-?, 1998), saobraćajni inženjer, univerz. prof. u Beogradu”. Ovako, uz jedno pažljivo listanje, beležio sam podatke za obrazloženje, za odgovor onima koji su me uveravali da je Enciklopedija srpskog naroda izdavački poduhvat. Spremio sam se da kažem: jeste izdavački poduhvat, ali kao lepi mladoženja u narodnoj pesmi na putu u Mletke. Mnogo je krastica u prvom susretu viđenih. A šta bi se dogodilo da sam celu knjigu iščitao? Ovde su samo detalji koje sam iz glave proveravao u enciklopediji koja ume da žmuri. S nabrojenim detaljima ne ide se ni u Mletke ni pred Miloša.