Vođe i njihove sluge

Nagledali smo se za ovih 18 godina višestranačja mnogo stranačkih odmetnika ali, čini se da nijedan stranački rascep nije bio turbulentan kao ovaj radikalski iz koga su nastali srpski naprednjaci. Jer, na meniju su ovoga puta bile i kletve, ljubavnice, hacijende, ribnjaci, automobili, lauferi, privatni bazeni, plakanja na ramenu pa sve do pretnji ubistvima. “Ja sam na udaru najtežeg progona još od vremena kad je kralj progonio komuniste ili kada su komunisti progonili Ravnogorce; samo ponekad pomislim, ne daj bože da su ovi moji dojučerašnji prijatelji sada na vlasti, šta bi tek onda bilo”, kaže Tomislav Nikolić, osnivač Srpske napredne stranke. “Da su Tomislavu Nikoliću ovoliko medijskog prostora davali dok je bio radikal, davno bismo mi sami osvojili vlast. Ali, sada je Toma postao prioritet američkog ambasadora, za njega se prave medijske konstrukcije, za njega se prave istraživanja javnog mnjenja a on se zauzvrat odriče i Velike Srbije i svega što oni traže; a zapravo su se on i Vučić, zarad para odrekli sebe”, mišljenje je Dragana Todorovića, koji je, posle ovog rascepa postao šef radikala u Srbiji. Šešeljevi radikali su dugo prkosili nepisanim pravilima srpske politike da iz svake prave stranke mora nastati bar nekoliko stranaka. Iz DS-a su otišli i svoje stranke napravili: Čavoški, Koštunica, Mićunović, Vuksanović, Labus i Jovanović, iz SPS-a Čović, Lilić, Vučelić, Ivković i Vulin a delile su se i sve ostale stranke; baš kao i stranke nacionalnih manjina. Svi bošnjački lideri nekada su bili u SDA, svi mađarski u DZVM. Dakle, jedino su radikali odolevali; sve dok je vojvoda Šešelj spavao u Batajnici nijedan od viđenijih radikala nije pomišljao na to da bi mogao da bude u drugoj stranci. A onda su se ovog leta, petog po redu otkad je otac na službenom putu, radikali sasvim raspali. Četvoro najbližih saradnika Vojislava Šešelja sada su u tri različite stranke. Zašto se srpske stranke tako brzo dele? Zašto svako ko pomisli da je stekao prepoznatljivo ime i prezime ubrzo kreće u pravljenje svoje stranke? I zašto u Sjedinjenim Državama ili Rusiji svu vlast ima samo jedna stranka, u Nemačkoj dve, dok u Srbiji u vladi sedi 14 političkih partija. Zato što se Srbija još nalazi u preddemokratskom društvu, kaže Branislav Lečić, glumac koji je do sada tri puta menjao stranačku člansku kartu. “U Srbiji politika nije zajednički imenitelj različitih mišljenja već se odluke baziraju na buzdovanu, autoritetu ili potkupljivanju. Partije se doživljavaju kao posed predsednika i da bi napredovao moraš da se udvoravaš predsedniku. I to je tako svuda, sa tim nijansama da je u monolitnijim partijama, kakva je bila radikalna, vođa bog Mamon a svi drugi su u njegovoj službi, dok se u nekim liberalnijim partijama apsolutizam nameće pod formom demokratije i svako ima taj demokratski izbor da to prihvati ili da ode”, kaže Lečić. On je iz LDP-a otišao, kako kaže, zbog apsolutizma Čedomira Jovanovića jer nije mogao da prihvati da stranka koja se zalaže za demokratsku Srbiju, iznutra funkcioniše po nedemokratskim principima. Sa ove distance Lečić kaže da je DS, verovatno, najdemokratskija stranka, da je tu verovatno moguće ostvariti najveću slobodu ali da je on otišao zbog drugačijih prepreka. “Nismo se slagali u brzini reformi i ja sam odlučio da idem manjim ali bržim čamcem. Nažalost, ispostavilo se ni taj manji čamac LDP-a nije ono što sam očekivao da bude”. Baš na pitanju formiranja Liberalno demokratske frakcije u DS-u, umesto kojeg je došlo do stvaranja LDP-a može se videti da ni u najdemokratskijoj partiji nije dozvoljeno drugačije mišljenje. “Bilo bi normalno da je grupa Jovanovićevih istomišljenika tada ostala u DS-u; njihova politika je loše ocenjena na izborima ali trebalo bi da bude sasvim u redu da se oni sklone u stranu i da ponovo sačekaju svoju šansu. Ali, ne, mi jednostavno nemamo takvu političku i stranačku kulturu. Nama je još od komunizma ostalo usađeno da je frakcija svetogrđe”, objašnjava sociolog Vladimir Vuletić. To potvrđuje i Vladan Batić, koji takođe ima znatnu ličnu istoriju stranačkih deoba. “Sindrom liderstva je i dalje u našim strankama isuviše jak. Lideri se okružuju mediokritetima i ljubomorno čuvaju svoje mesto. Svaki pokušaj afirmacije drugačijeg stava i drugačijeg mišljenja tumači se kao jeres i onda dolazi do turbulencija i sukoba”, kaže predsednik DHSS-a. Batićevo iskustvo, kaže, da je prvi put kada je sa Koštunicom otišao iz DS, “razlaz bio na nivou” dok drugi put kada je odlazio od Koštunice to baš i nije bilo tako. Vladan Batić i njegovi demohrišćani od razlaza su postali najveći kritičari Koštunice i takav odnos prema DSS-u čak je bio jedna od spona za saradnju sa levim liberalima LDP-om, na čijoj listi je na poslednjim izborima bio predsednik Demohrišćanske partije. S obzirom da prirodno pucaju na isto biračko telo, kao i sama činjenica da je došlo do rascepa, govori da odnosi novonastale stranke i one iz koje je nastala ne mogu biti baš prijateljski. Ali da li moraju biti neprijateljski, kakvim se već mogu nazvati odnosi radikala i naprednjaka? “Za radikale su glasali ljudi koji politiku doživljavaju emotivnije, koji se više vežu za ličnosti i podela je tu uvek žešća i emotivnija. Naboja je bilo i kad je Čeda Jovanović odlazio iz DS-a ali koliko god LDP-ovci bili kivni na DS oni će, ipak, u nekom trenutku podržati Tadića za predsednika. Dok se kod radikala stvara odnos ili si za Šešelja ili ga mrziš. I zato i jedni i drugi potenciraju momenat izdaje, koji je posebno u njihovom biračkom telu vrednost od najvećeg značaja. Nikolić je vodio računa da pokaže i poštovanje prema onima od kojih odlazi ali je potencirao to da je Šešelj njega izdao. I to dva puta. Dok na drugoj strani, radikali jasno poručuju da ih je Nikolić izdao, a ne samo da je napravio taj najstrašniji greh nego je i motiv najprizemniji i najprljaviji a to je novac. Šaka dolara”, kaže Vladimir Vuletić. Zbog svega toga, saradnja radikala i naprednjaka dok ih vode Šešelj i Nikolić nije moguća. Kao što je i saradnja DS-a i DSS-a uvek išla teško. Za proteklih 16 godina ove dve stranke teško mogu da skupe i dve godine dobrih odnosa. Uprkos tom “razlazu na nivou” o kome Batić govori i uprkos samom karakteru ovih dveju partija. Jer, originalna DS jedina od svih srpskih političkih stranaka nije nastala kao liderska. Međutim, prvi uspeh DS-u su doneli izbori za koje je vođena personalizovana, liderska kampanja “Đinđić – Pošteno”. Nakon koje je Zoran Đinđić i formalno preuzeo DS i krenuo od nje da pravi ozbiljnu stranku. Dok je dotadašnji predsednik Mićunović sa grupom istomišljenika istupio iz DS–a i osnovao Demokratski centar. Najveća stranka devedesetih, Socijalistička partija Srbije, nastala je iz Saveza komunista i tu su preslikani mnogi elementi iz vremena samoupravljanja. Vođa je ostao neprikosnoven a kako je vreme odmicalo Slobodan Milošević je sve više učvršćivao ličnu vlast. Moglo mu se da diktira ko ostaje, a ko ne u glavnom odboru. SPS je pravljen po vertikali, samo su se ređali ljudi ispod njega i svako ko je štrčao bio bi obrisan. Pa imao on ime Mihajla Markovića ili Borisava Jovića ili bio to neki anonimus. Zanimljivo, da su stranci najviše nade polagali u to da bi Miloševića mogao da sruši neko iznutra; što se nije ispostavilo sasvim pogrešno iako politički dometi Slobinih otpadnika nisu bili veliki. Poput ove, i druge stranke su pravljene na sličan način; Šešelj je formirao vertikalu u SRS-u, Vuk u SPO-u, Koštunica u DSS-u, Đinđić u DS-u. Opoziciona koalicija DOS, dogovorena u prostorijama SPO-a početkom 2000, imala je na kraju 19 stranaka, bez samog SPO-a koji je istupio iz nje. I DOS je, pored već velikog DS-a i DSS-a koji je rastao na krilima iznenadne Koštuničine popularnosti, dao bitnost svim tim malim strankama. Posle izborne pobede 2000. svi lideri DOS-a su izašli kao mali feudalci. Zanimljivo, izuzev regionalnih i manjinskih lidera poput Velimira Ilića, Nenada Čanka i Rasima Qajića niko nije preživeo na političkoj sceni. Ipak, DOS je značajan po tome jer je dao nadu svim budućim osnivačima stranaka da kroz svaku pa i najmanju stranku mogu da ostvare svoje interese. Pa se nastavilo sa produkcijom stranaka: G17 plus, Otpor, Srpski demokratski pokret obnove, Jedinstvena Srbija, Liberalno demokratska partija, Narodna partija, Srpska napredna stranka. Svi su videli način da dođu do ostvarenja svojih snova pa bili oni ostvarivanje statusa narodnog poslanika, uvoz žirafa ili spas srpskog naroda. Ili kako je to nedavno u razgovoru za naš list objasnio bivši premijer Zoran Živković: “Sve stranke imaju strategiju da dođu na vlast i da obezbede privilegije. Razlika je samo za koliko ljudi. Velike stranke mogu da računaju na privilegije i za prvih 500 ljudi, one manje za desetak”. Što će reći da su stranke postale ogoljene interesne grupe na čijem čelu se nalazi vođa za kojim se, kao suncokreti za suncem, okreće članstvo. Programi, ideologija, statut tu skoro da ne igraju nikakvu ulogu. Pogotovo ako je vođa taj koji je stvorio stranku, kao što je slučaj sa SPO-om i Draškovićem ili DSS-om i Koštunicom. To nije tako samo zato što su lideri takvi pa ne daju svoje, već zato što su i birači takvi i radi jednostavnijeg snalaženja traže ličnost po kojoj će se orijentisati. Pitaju se “Ko je tu glavni”. I prema tom vođi ili predsedniku se orijentišu više nego prema programu, koji se svakako kod svih stranaka ne razlikuje mnogo. Dakle, imaju opravdanje, to narod traži i to će tako da bude. Dokle? Dok stranke zaista ne postanu deo nekakve državne strukture, smatra sociolog Vuletić. “Sada su stranke iznad države. Kada se spuste na mesto koje im pripada, kada i kod njih zažive pravila ponašanja, kada se bude tačno znalo ko šta sme da radi, možemo očekivati promene. Uz to, pri tom treba da se razviju i ojačaju državne institucije i da nedodirljivi očevi osnivači stranaka siđu sa političke scene” Za sada, od ozbiljnih političkih partija jedino je Boris Tadić predsednik stranke a da nije i otac osnivač iste. I zanimljivo da, iako je ove godine tri puta pobedio na različitim izborima, upravo on ima najveću opoziciju u stranci. Što govori da će nekakva sledeća generacija lidera, ipak, imati znatno manju moć nego naše trenutne vođe. DR MLADEN LAZIĆ, SOCIOLOG Luj XIV u Srbiji “Hijerarhija svuda postoji ali je kod nas dominacija lidera pojačana i zbog autoritarne političke kulture i zbog toga što su na čelu naših stranaka uglavnom njeni osnivači” “Kad dođe do stranačkog rascepa onda se najbolje pokaže način funkcionisanja stranaka, pokaže se stroga hijerarhijska struktura i nametnuta lojalnost. Ipak, sam rascep u SRS nije nam doneo ništa novo jer su se ovakvi i slični razlazi već dešavali”, kaže na početku razgovora za NIN dr Mladen Lazić, sociolog, redovni profesor na odeljenju za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Da li su se baš ovakvi razlazi dešavali? Sa sve pričama koliko se puta za skupštinskom govornicom moralo reći da je neko izdajnik, sa sve svakodnevnim prebrojavanjem kuća i ljubavnica. - Za tu stranku je bio karakterističan jak rečnik i agresivan nastup prema drugima i što je bilo karakteristično prema drugima to se sada primenjuje i prema svojima koji su postali drugi, čak malo pojačano. Jer, tu treba imati u vidu i ono što je Frojd nazivao narcizmom malih razlika. Dakle, što je veća bliskost, veće je i neprijateljstvo ako do njega dođe. Naprednjaci će pokušati da malo šire postave stranku i da je smeste bliže centru. Međutim, da li ideologija uopšte igra ikakvu ulogu prilikom formiranja stranaka ili su stranke postale obične interesne grupe? - Sve stranke kod nas su nastajale odozgo pa nadole. Formira se usko jezgro koje preuzme generalnu ideološku orijentaciju da bi dobili neku vrstu legitimacije i onda se dalje gradi struktura stranke. I to tako što se lider koristi javnim predstavljanjem programa da bi postigao svoj cilj a to su sticanje ugleda, novca, moći... Cilj je, dakle primaran, program je sekundaran ali se ne može sasvim odbaciti jer je pomoću njega ostvarena već neka akumulacija položaja. Naravno da se program može pomerati. Bitno je da se drže tragovi, pa tako kad je kod radikala nacionalno bilo primarno sad ni naprednjaci to ne mogu skroz da odbace, ali mogu da ga pomere od ekskluzivističkog nacionalnog do malo šireg shvatanja nacionalnog. Da li su ovakve vertikalno složene stranke sa ciljevima umesto ideologijom samo naš specijalitet? - Nisu samo naše stranke takve. Mihels je još davno na primeru nemačke Socijaldemokratske partije definisao “Gvozdeni zakon oligarhije” po kome se svaka organizacija mora prvo da birokratizuje a onda je neophodno da se i hijerarhizuje. Dakle, hijerarhija svuda postoji ali je kod nas dominacija lidera pojačana i zbog autoritarne političke kulture i zbog toga što su na čelu naših stranaka uglavnom njeni osnivači. Ta tri elementa se međusobno podupiru i ojačavaju i sve to dovodi do toga da predsednici naših stranaka mogu da, poput Luja Četrnaestog, kažu: stranka to sam ja. Da li sve naše stranke, bez izuzetka, vidite kao liderske? Da li to može da bude i dobro za ovo društvo, jer i u Sjedinjenim Državama na izborima se vodi borba između dva lidera? - Da, sve naše stranke su liderske i tako će verovatno još dugo ostati. I da, tačno je, i u Americi je borba za predsednika više borba dva lidera nego što je to međustranačka utakmica. Ali, tamo stranke nisu liderske, tamo se politički lider kad prođe jedan politički proces, najčešće kada izgubi izbore razdvaja od stranke. U Americi poraz uglavnom znači gubitak prava da se vodi stranka a kod nas lider nema nikakve konsekvence. Čak i kad se stranka od veoma jake partije pretvori u marginalnu grupu, kao što se dogodilo SPO-u, i što preti da se dogodi DSS-u, lider ne odstupa. Kod nas postoji neka vrsta vlasničkog odnosa; kao da je prijava stranke istovremeno prijava patenta, čovek koji je osnovao stranku će je voditi do kraja i pre će nestati zajedno sa njom nego će je prepustiti drugom. Kako vidite budućnost naših trenutnih stranaka u periodu od pet ili deset godina? Ko će ostati u igri? - Stranke koje izgrade organizacije će opstati, bez obzira na poziciju, program ili šta već. Tu je dobar primer SPS; oni nisu nestali samo zbog toga što su uspeli da očuvaju stranački aparat. To ih je spaslo. A izgrađen aparat ima još samo Demokratska stranka. Imali su i radikali ali videćemo da li će im to sada preuzeti ova nova partija ili će stara partija i bez lidera u zemlji uspeti da zadrži organizaciju. Kod ovih drugih partija, sem lokalizovano, ne vidim da mogu da izgrade stranačku organizaciju. TOMISLAV NIKOLIĆ, predsednik Srpske napredne stranke Uvodimo “pravo manjine” Ja ne učestvujem u sukobima. Nisu hteli da slede politiku koju sam kreirao i vodio protekle četiri godine; ideološki smo se razdvojili. Međutim, poznavajući Vojislava Šešelja očekivao sam da će ovakve stvari da se dešavaju. Sve stranke kod nas su pravljene tako da ne dozvoljavaju drugačije mišljenje. Baš zato, sada Srpska napredna stranka prvi put u svoj statut uvodi pravo manjine u stranci. Dakle, jedino kod nas će ljudi i u okviru stranke moći da zastupaju i drugačije mišljenje od trenutne politike stranke a da zbog toga nemaju nikakvih posledica. To do sada nije bilo moguće ni u jednoj stranci. Takođe, mi se zalažemo za ukidanje mogućnosti stranaka da manipulišu tzv. ostavkama. Jer, sada blanko ostavke potpisuju i odbornici i više niko u Srbiji ne zna na koliko je izabran. Apsolutno je sve u rukama stranaka, što nije dobro. I da, nisam imao bojazni zbog toga što ću imati zamenika predsednika. Naprotiv. Za razliku od Vojislava Šešelja koji očigledno nije iskreno mislio da i njegov zamenik može da vodi stranku, ja to iskreno mislim i ne samo da neću da sputavam Aleksandra Vučića nego ću sve učiniti da se još više razvije. Srećan sam što mogu da kažem da je on već apsolutno sposoban da vodi stranku pa ja polako mogu već da razmišljam da počnem polako da se odmaram i povlačim. U ozbiljnim sam godinama, vreme mi je. DRAGAN TODOROVIĆ, predsednik izvršnog odbora SRS-a Nismo liderska stranka Sva ova povika na radikale, kako tobože spremaju nekakve napade na ove tzv. naprednjake, jeste deo medijske kampanje koja se vodi protiv nas a sve po sistemu “Držte Vuka dok lisice meso jedu”. Jer, umesto da se govori o tome kako su nam ukradeni mandati, o tome ko odvaja ogromne količine novca za finansiranje te napredne stranke, izmišljaju se nekakvi naši napadi na njih. Ne, ne mislim da je nepristojno to što smo pokazivale kakvu kuću pravi sada Tomislav Nikolić. I ja i svi mi predajemo naše imovinske karte i normalno je da građani znaju koliko ko i kakvom imovinom raspolaže. Nije normalno da neko odjednom ne samo da menja mišljenje nego i finansijski status. Srpska radikalna stranka je demokratska politička partija i kod nas postoji pravo na drugačije mišljenje. Samo za to su potrebni argumenti. Princip je jedan čovek, jedan glas i svako ko ima argumente može da nadjača i predsednika stranke. Ja uopšte ne smatram da je naša stranka liderska. Uostalom, mi se uvek trudimo da afirmišemo što više različitih ljudi iz stranke. A Nikolić i Vučić nisu ni hteli da se za svoje mišljenje bore u okviru SRS-a. Oni uostalom više ni nemaju svoje mišljenje već slušaju šta im se kaže. Jer, kako drugačije objasniti to da je neko 20 godina za Veliku Srbiju a onda sad odjednom kaže da više nije za to.