A šta sad, Krkobabiću!?

Penzije će tokom sledeće godine biti povećane na nivo od 70 odsto prosečne zarade u Srbiji. Ali samo ukoliko Jovan Krkobabić, potpredsednik Vlade Srbije, uspe da ubedi misiju Međunarodnog monetarnog fonda da obećano povećanje neće ugroziti ionako visok budžetski deficit. Tako barem saopštavaju pojedini mediji. U to, međutim, više ne veruju ni sami penzioneri. Rezultati ankete agencije Tanjug pokazuju da čak 90 odsto anketiranih smatra da država nema novca da obezbedi povećanje penzija. I da se to neće desiti. Bez obzira na to šta je i ko obećavao tokom predizborne kampanje i mesecima posle toga. A ne bi bio ni prvi, a ni poslednji put da birači, sada oni najstariji, budu iznevereni. Birači su se navikli da je u Srbiji u jeku izborne bitke sve dozvoljeno. I iz vladine kancelarije za odnose sa medijima stiže potvrda da od povišice penzija tokom naredne godine, najverovatnije, nema ništa. Posle sastanka stručnjaka Međunarodnog monetarnog fonda i Jovana Krkobabića, potpredsednika Vlade Srbije, saopšteno je da će povećanje penzija ugroziti planirane investicije u infrastrukturne projekte. Na pomenutom sastanku predstavnici MMF-a koji su u Srbiju stigli kako bi zajedno sa premijerom i ministrima osmotrili ekonomsku sliku Srbije i budžet za narednu godinu, predložili su ministrima da ne menjaju ništa u načinu usklađivanja penzija, jer će u suprotnom posledice ekonomske krize, manjeg rasta BDP-a i manje investicija, biti još gore. Taj predlog znači zapravo da će se, ukoliko ne bude izmena Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, penzije naredne godine usklađivati sa rastom troškova života, a ne sa rastom zarada. I da će tako penzioneri ostati uskraćeni za bilo kakvo obećano im povećanje. MMF je upitao Krkobabića odakle on to misli da obezbedi novac za rast penzija, ali interesovao se i za reformu penzijskog sistema. Jovan Krkobabić uputio ih je na iznos koji poslodavci duguju državi, tačnije Fondu PIO, zbog neplaćanja doprinosa za penzijsko-invalidsko osiguranje. A koji od 2002. godine iznosi 74 milijarde dinara. I pošto je država dozvolila poslodavcima da ne uplaćuju doprinose, pa i oslobađala ih obaveze plaćanja, sada mora obezbediti novac potreban da bi penzioneri pristojnije živeli. Stručnjake Međunarodnog monetarnog fonda zaprepastila je činjenica da Srbija nije uradila ništa kako bi stvorila mehanizme za efikasniju naplatu doprinosa od nesavesnih poslodavaca, kao i da nije značajnije suzbila zonu sive ekonomije u kojoj i dalje radi znatan deo građana. Tek da pripremi svoje glasače penzionere, Krkobabić je još pre dolaska misije MMF-a pažljivo saopštio da će povećanje penzija biti prolongirano za 2010. godinu. Ali to se nikada ne bi desilo da nije bilo ove svetske ekonomske krize. Ovako, zbog nedostatka novca, nema svrhe da sada penzioneri zbog svoje povišice ruše državu. Ekonomisti koji su mesecima “trubili” da se povećanje penzija ne sme desiti ako vlast misli dobro državi i građanima, reagovali su rečenicom – Šta smo vam rekli. Uz opasku da odlaganje povećanja nema nikakve veze sa svetskom ekonomskom krizom, jer se i pre nje znalo da novca u budžetu nema za ispunjavanje nerealnih predizbornih obećanja. U Ministarstvu ekonomije kažu da oni žele da otvaraju radna mesta, a ne da povećavaju javnu potrošnju. A zagovornicima povišice poručuju da sami odrede od kojih će se to socijalnih kategorija oduzeti kako bi se dalo penzionerima. Zaboravljajući pri tom da penzija nije socijalno davanje, već nekada davno zarađeni novac koji penzionerima niko nije poklonio. Krkobabićevu najavu da će zbog svetske krize prolongirati povećanje penzija na 70 odsto prosečne zarade, najpre su kritikovali opozicioni poslanici. Velimir Ilić, lider Nove Srbije i bivši ministar za infrastrukutru, optužio je Krkobabića da je u vlast doveo sve članove svoje porodice, a preostaje mu samo da unuče i kuče angažuje da čuvaju Skupštinu. I Miloš Aligrudić, šef poslaničke grupe Demokratske stranke Srbije, smatra da Jovan Krkobabić mora podneti ostavku na mesto potpredsednika Vlade Srbije jer je obmanuo birače. Aligrudić navodi da je novac iz penzijsko-invalidskih fondova i nestao baš u vreme devedesetih dok je Krkobabić bio predsednik Upravnog odbora jednog od fondova PIO. Na optužbe opozicije lider penzionera odgovara da je država dozvolila polovini poslodavaca da godinama, pa i danas, ne ispunjavaju svoje obaveze i plaćaju doprinose. Zbog preuzimanja obaveza da poveže staž zaposlenima kojima tokom devedesetih nije uplaćivan doprinos svojim, odnosno državnim parama, vlada nema pravo sada da kuka zašto mora mesečno da izdvaja 40 odsto sredstava iz budžeta ne bi li penzioneri dobili penziju. “Da svi poslodavci ispunjavaju zakonsku obavezu da uplaćuju doprinose, danas bi u PIO fondu imali dovoljno novca za penzije”, odgovara Krkobabić. U te Krkobabićeve tvrdnje može se poverovati. Činjenica je da ni danas polovina poslodavaca ne uplaćuje doprinose za penzijsko-invalidsko osiguranje za svoje zaposlene. I da je država preuzela tokom procesa privatizacije obaveze da nekim radnicima uplati doprinose i tako im omogući da steknu uslov za penziju. Jedino što je Krkobabić zaboravio da kaže je to da je baš devedesetih godina, kada je on bio u fondu PIO i kasnije i poslanik Socijalističke partije Srbije, počela da cveta siva ekonomija. Da se tada preduzećima i poslodavcima “gledalo kroz prste” i omogućavalo da ne uplaćuju radni staž. I to uglavnom bez znanja zaposlenih, koji bi za to saznali tek kada pokušaju da ostvare penziju. A onda, uvidom u listu uplata, shvate da umesto 40 godina koliko su proveli u nekom preduzeću, imaju uplaćen doprinos za samo trideset. I pre nego što je Krkobabić obelodanio da će penzije ipak ostati na istom nivou tokom sledeće godine, ni sami ministri u vladi nisu znali jednoglasno da odgovore ima li para ili nema. I koliko je to para potrebno izdvojiti iz budžeta da bi se penzije povećale. Računice Ministarstva finansija i potpredsednika Krkobabića ne da nisu iste, one su čak toliko različite da izgleda kao da nisu učili istu matematiku. Dok Krkobabić tvrdi da obećano povećanje u 2009. godini neće ugroziti budžet, te je potrebno samo još pet milijardi više nego inače, u ministarstvima finansija i ekonomije iznose sumu od 100 milijardi dinara neophodnih za obećano povećanje penzionerima. “Efekti povećanja penzije za 15 odsto u novembru ove godine su veći rashodi u budžetu nekoliko desetina milijardi dinara, a ako dođe do povećanja penzije na 70 odsto zarade u 2009. godini, trebaće još 100 milijardi dinara. To bi bilo ekonomsko samoubistvo”, kaže Dinkić. Ekonomista Zoran Popov kaže da su tvrdnje o rušenju države zbog povećanja penzija ili njihov uticaj na rast inflacije preterane i neopravdane. On smatra da je svetska kriza poslužila kao opravdanje za odlaganje povećanja, baš kao što je priča o povećanju poslužila tokom predizborne kampanje. “Znalo se od početka da novca za povećanje penzije nema. I da će zbog prevelike javne potrošnje naravno nastradati penzioneri. Ova finansijska kriza samo je poslužila da se opravda nemogućnost povećanja zbog velikog budžetskog deficita.” I dok opozicija traži Krkobabićevu smenu i sprema se da otpočne izglasavanje nepoverenja trenutnoj vladi, Jovan Krkobabić niti će ostavku ponuditi, niti će uskratiti poverenje svoje stranke vladajućoj koaliciji kako je tvrdio pre samo nekoliko meseci. On je do pre nekoliko dana tvrdio i da neće odustati od povećanja penzija, te da su u njegovom kabinetu pažljivo izračunali da to ni na koji način neće ugroziti budžet. Na kritike ekonomista da će uredba o vanrednom povećanju penzija za 10 odsto koju je vlada donela pre tri meseca ugroziti budžet, Krkobabić je odgovarao da para ima. Da ekonomisti donose paušalne zaključke o rastu inflacije i budžetskom deficitu. Dodavši da on ni za milimetar neće odstupiti od svojih zahteva, programa i principa svoje Partije ujedinjenih penzionera Srbije. Pa i da je spreman da ako bude protivljenja ovim zahtevima, koji su deo koalicionog sporazuma sa Demokratskom strankom, uskratiti podršku vladi. On bi to, verovatno, i učinio da nije bilo svetske ekonomske krize. Krize koja već mesecima pogađa zapadni svet. Gde se nacionalizuju banke, investicioni fondovi, osiguravajuća društva. A države na svaki način pokušavaju da pomognu građanima i privredi kako sve ne bi otišlo u nepovrat. Za to vreme, vlast u Srbiji mesecima je ćutala o efektima svetske krize. Bilo je zapravo i najava da bi Srbiji kriza mogla doneti i koristi, na duge staze, jer će investitori kada uvide koliko su izgubili u Americi ili zapradnoevropskim tržištima, pohrliti sa svojim novcem baš u Srbiju. Sve dok banke bojažljivo nisu počele da obelodanjuju da građani nemilice podižu novac ostavljen na štedne račune, a dinar baš zbog toga počeo da gubi vrednost skoro svakodnevno. Pa je za samo nekoliko dana, umesto 75 dinara koliko je vredeo celo leto, dospeo na 85 dinara, koliko vredi danas. E, tada je vlada brže-bolje donela odluku da poveća garancije građanima na štedne uloge, sa 3.000 na 50.000 evra, kao jednu od mera prevazilaženja ekonomske krize. Koja do tada nije ni postojala za kreatore ekonomske vlasti. Tada je procenjeno da će bruto domaći proizvod umesto rasta od sedam procenata, u 2009. godini porasti samo za četiri odsto, pa uz manje prihode zbog smanjenja carina, otkud pare za povišicu penzija. U to su koalicioni partneri brzo ubedili i Jovana Krkobabića pa je njemu ostalo ništa drugo nego da penzionerima saopšti da će povišicu dobiti. Ali kada dođu neka lepša vremena. Zoran Popov kaže: “Sada se odjednom digla buka na penzionere kao da će samo ta njihova povišica srušiti Srbiju. I samo je ona kriva za rast javne potrošnje. A zapravo sve ove godine, samo je sistem penzijskog osiguranja reformisan i usklađen sa evropskim, dok su svi ostali javni sistemi ostali kao u vreme Broza. Niko se ne pita koliko novca iz budžeta odlazi na zaposlene u zdravstvu, školstvu, administraciji. Tu je ujedno i najveći izvor korupcije. I niko na njih ne baca drvlje i kamenje, već na penzionere.” Kakva god formula da bude iznađena za penzionerski teret, ovih dana čula se i opaska da je odnos broja zaposlenih i broja korisnika penzije odavno narušen. I zato se ne mogu očekivati veće povišice penzija. Da, milion i šest stotina hiljada penzionera jeste mnogo. Ipak, država se prethodnih decenija potrudila da svakome ko je to želeo ili mogao da plati, mimo zakona, dozvoli odlazak u penziju. Uvidom u starosnu i stažnu strukturu ovdašnjih penzionera, jasno je da nigde nema ni toliko mladih penzionera, ni manje godina radnog staža. Zbog toga su se mogli čuti predlozi da se u narednoj godini penzije povećaju onima koji su se penzionisali sa punim radnim stažom, a takvih je malo pa to državu ne bi koštalo preterano. Ali svakako ne bi bilo ni popularno, pogotovo za one koji bi da dobiju poverenje birača na još kojim izborima. Na kraju, ukoliko su i kršeći zakon stekli pravo na penziju bez dovoljno godina starosti, penzioneri nisu mogli sami sebi izdati rešenje o penzionisanju. Niti potvrdu da su nesposobni za rad. Neko je to ipak uradio za njih.