Čija li je slankamenska rupa

Čuvena Kostićeva “Santa Maria della Salute” počinje pesnikovim kajanjem što je zažalio za borovima naših gora posečenim da bi se kao stubovi ugradili u zdanje velelepne venecijanske crkve: Oprosti, majko sveta, oprosti/što naših gora požalih bor/na kom se, ustuk, svakoje zlosti/blaženoj tebi podiže dvor. Po nekim tumačenjima ove pesme, Laza tako postupa zato što mletačko barokno zdanje ne gleda samo kao simbol evropske kulture niti borove samo kao vekovno srpsko herojstvo (u njegovoj pesmi “Dužde se ženi” posečeni borovi simbolišu Srbe izginule u borbama protiv Turaka) već tu nalazi njihovo ukrštanje i prerastanje u zajedničku svečovečansku lepotu. Čime i mi postajemo deo sveta, kosmosa... Nema se, dakle, za čim žaliti. Naprotiv. Kako bi se, međutim, danas poneo neki savremeni Laza Kostić pred činjenicom da se lepote jedne naše gore (Fruške) opet žrtvuju da bi se popločao jedan naš put u Evropu i svet, i to ne nekom poetskom simbolikom već čistom, golom prozom? U slučaju o kojem će ovde biti reči, sigurno je da nema tog pesnika niti pesme i nekog njenog semantičkog sloja koji bi uziđivanje naše građevinske mafije u kriminalne radnje i profitne manipulacije nekog evropskog mafijaškog koncerna mogao da opravda i doživi kao nekakav viši, stvaralački i simbolički ukrštaj. I da tim povodom posegne za rečima kao što su kajanje i oprost. Opet bi se, dakle, moglo reći: naprotiv. Pozornica slučaja o kojem je ovde reč i koji je potpisnika ovog teksta naveo da izađe iz svog (novinarsko-uredničkog) kulturnog zabrana jesu (1) inđijska saobraćajna petlja u dogradnji na autoputu Beograd – Novi Sad i (2) zbog nje drastično devastirano fruškogorje koje silazi na Dunav na potezu od Novoga Slankamena do Slankamenačkih vinograda. Sticajem okolnosti, već dva-tri meseca u prilici sam da gledam kako se čelične čeljusti bagera zarivaju u utrobu srpskog Atosa i njegove zlatnožute lesne slojeve iskopavaju i stotinama dnevnih tura kamiona-desetotonaca prevoze na nasip petlje kod Inđije. Sam početak nije delovao uznemirujuće. Tik uz put koji su svojim prilozima izgradili vikendaši, bager je počeo da poravnava uzvišicu udaljenu oko kilometar od poslednjih kuća Novog Slankamena i približno toliko (u produžetku) od spomenika čuvene Slankamenske bitke koja se odigrala 1691. godine i čije obeležje, videćemo kasnije, ima višestruku povezanost s ovom pričom. Nedoumica da li se taj deo državnog pašnjaka priprema za obradivo zemljište ili za podizanje nekog građevinskog objekta, otklonjena je onog časa kada je gornji plodni crni sloj zemlje razgrnut i naslagan unaokolo. Postalo je jasno da se na žutoj glini koja je sada isplivala na površinu može samo nešto da gradi ali ne i seje. I, krenula su nagađanja. U prvoj varijanti, pominjalo se podizanje doma za penzionere. I dok se i taj ogoljeni sloj zemlje skidao i odvozio kamionima, vladalo je uverenje da se produbljuju temelji buduće građevine i priprema nekakav podzemni, garažni prostor. Šok kod vikendaša i meštana Novog Slankamena izazvalo je naglo silaženje bagera u dubinu i povećanje broja kamiona kojima je zemlja svakodnevno i celodnevno odvožena. Krater koji se stvarao počeo je da deluje zastrašujuće a nedostatak informacija o tome za šta se teren priprema raspaljivao je maštu. Ono što je kažu obavezno da se uradi u ovakvim prilikama – postavljanje table sa podacima o projektu, investitoru i izvođaču radova, izostalo je i to je izazivalo još veću misteriju i glasine. Jedni su govorili da se utroba Fruške gore otvara na ovom mestu da bi se u nju ukrcavao nekakav otpad, od nuklearnog do istrošenih akumulatora. Druga, blaža varijanta, nailazila je na plodnije tlo jer je poznato da je tu nedavno osujećen pokušaj vlasti inđijske opštine da dopusti jednoj bugarskoj firmi da na njenoj teritoriji izgradi fabriku za preradu akumulatorskog otpada. Po drugima, na mestu na kojem se otvarala provalija stvoriće se veštačko jezero iz kojeg će slankamenski voćari i zemljoradnici navodnjavati svoje posede. Po trećima, i najmaštovitijima, iskopana zemlja, s obzirom na to da izgleda pogodna za pravljenje cigle, odvozi se na (izmišljenu) privatnu ciglanu predsednika inđijske opštine Gorana Ješića. Po njima, to je i njegova osveta vikendašima iz Beograda i Novog Sada, koje “prezire” iako ih je oslobodio poreza na vikendice, i istovremeno “osveta” Slankamencima zato što tradicionalno glasaju za radikale. Glasine su, dakle, mesecima kolale i zahuktavale se kao i besomučno raskopavanje Fruške gore, zaštićenog prirodnog područja, u čiji su mir i lepotu nahrupile džinovske i bučne grdosije autoprevoznika sakupljenih s koca i konopca i spremnih da razore i presele čitavu sremsku planinu ako to reše da urade oni koji su ih unajmili. Izgledalo je prosto neverovatno da u zemlji Srbiji i evropskoj regiji za kakvu se izdaje Vojvodina, ovaj teški atak na Frušku goru niko ne primećuje i niko ne pokušava da zaustavi. I to je bio onaj razlog koji je novinara i fotoreportera NIN-a motivisao da pronađu mesto na kojem završava zemlja sa devastiranog područja Fruške gore i suoče se sa izvođačima ove svojevrsne ekološke katastrofe. Dakle, po lepom miholjskom danu leta gospodnjeg 2008, u utorak 4. novembra oko 12 sati, NIN je, što bi se reklo, na licu mesta. Dolazeći autoputem iz pravca Beograda i skrećući za Slankamen, zaustavljamo kola na inđijskoj petlji i izlazimo da proverimo informaciju, “kupljenu” od šofera nekih kamiona, da se od nesretne fruškogorske zemlje gradi nasip za novu saobraćajnu petlju koja će Inđiju i njenog (pre)ambicioznog gradonačelnika bolje od već postojeće, i takođe upotrebljive, povezati sa evropskim magistralama i transverzalama. I odvesti u Evropu pre nego što u nju uđe i Srbija. A sve zahvaljujući ovoj petlji-priključku na imaginarnu trasu projekta Horgoš-Požega čiji su scenski izvođači austrijska Alpina Por i druga Koštuničina i prva Cvetkovićeva vlada pod stalnim pokroviteljstvom Borisa Tadića. Pošto nema sumnje da zemlja s velikog nasipa buduće petlje izgleda isto kao ona koja se iskopava na slankamenskom fruškogorju, u dejstvo stupa kamera Bobanovog fotoobjektiva. Gradilište je trenutno pusto, u naplatnoj rampi nema nikoga, oko nekakve montažne barake malo niže takođe je pusto, a nigde nema ni bilo kakve vidljive table koja bi prolaznika obaveštavala ko ove radove izvodi. Može, dakle, nesmetano da se snima. Ali, nažalost, zakratko. Od one barake žurno nam se približava jedan mladić panično tražeći da se slikanje prekine i negodujući što mu se prethodno nismo obratili za dozvolu. Dok mu Boban objašnjava da je takav zahtev u slučaju ovakvog objekta čista besmislica i da on ne pristaje da aparat vrati u torbu, pristiže nešto starija ljudolika individua zapenušano nas psujući i preteći batinama. Baška, i na prvom mestu, razbijanjem aparata. Prvo kaže da izbrišeš to što si dosad snimio i da se “čistite dok ne dohvatim pajser u ruke i razbijem vam kola”. Vokabular i stepen primitivizma i agresivnosti ne razlikuju se od onog što je u susretima s novinarima znao da ispoljava bivši ministar kapitalnih investicija i graditelj puteva koji je bio i neposredni poslodavac Alpini Por. Kabadahija s kojim se gledamo licem u lice zatim se malo povlači unazad, vadi mobilni i navodno nekome poručuje da odmah seda u kola i dođe da pomogne da se “poštenim ljudima”, koje mi ometamo, “omogući da rade”. Mi kažemo da ionako odlazimo da snimamo mesto s kojeg krade i dovozi zemlju. On na to gotovo urla, ponovo preti pajserom ako se smesta ne izgubimo. Šta je, viče, nas briga čija je i odakle je zemlja. Uzima je, kaže, iz svoje bašte i šta mu, dodaje, ko može. Na rastanku izgovara najozbiljniju pretnju: zapisao je registraciju naših kola i ako bude ometen u poslu, nastradaćemo... Ostavljamo ova dva krimosa na Alpininoj i(li) Ješićevoj petlji i krećemo put Slankamena. U krateru koji već dostiže dubinu od 10-15 metara ispred bagera-utovarivača spremno čekaju vozači tri-četiri kamiona. Kad se Boban uspinje na nasip i šetajući unaokolo snima rupu, nastaje mala pometnja pa onda raspitivanje zašto to radi pa i pitanje da li zna hoće li onima na petlji biti dopušteno da nastave rad?! Tek iz toga naslućujemo da je gradilište petlje neposredno pre nas posetila neka zverka i da su zato s njega privremeno uklonjeni radnici i kamioni. Po obavljenom poslu, ubeđeni da je ovo jedini ožiljak nastao na ovom delu Fruške, nastavljamo put ka spomeniku Slankamenske bitke u kojoj su Austrijanci 1691. potukli Turke, a Srbima zbog pomoći koju su im pružali car Leopold potvrdio privilegije. Ako je verovati šoferima koji tvrde da petlju kod Inđije podiže Alpina, onda je ironija istorije da su na prostor gde se vodila pomenuta bitka ponovo pristigli Austrijanci i to ne da odaju počast svojim dalekim i hrabrim precima već da prekopavaju zemlju u kojoj počivaju njihove kosti. I pride, uništavaju kakav-takav put do spomenika za koji je kada je podignut 1892. godine prigodne stihove “u slavu junacima palim” ispisao Zmaj Jova, a Stevan Mokranjac dirigovao horom koji je ulepšavao njegovo svečano otkrivanje. I, gle čuda: u povratku vidimo da je, poput inđijske petlje, i mesto nasilnog silaska u utrobu Fruške gore naglo opustelo – nigde više nijednog kamiona a pri dnu kratera, na nastavak posla čeka samo bager. U Inđiji, dok jurimo nadležne koji se kad ih nađete proglašavaju nenadležnim u ovoj stvari, u jednom vremenskom interegnumu, da bismo sami sebi malo podigli rejting, odlazimo u Stanicu policije da podnesemo prijavu zbog verbalnih uvreda i fizičkih pretnji koje smo doživeli na inđijskoj petlji. Policajac na portirnici je u prvi mah zbunjen ali se brzo snalazi i poziva jednog mladog vižljastog kolegu da vidi šta želimo. On nas na hodniku saslušava na način koji prolaznicima, verujemo, ostavlja utisak kao da smo besprizornici dovedeni s ulice da nas se legitimiše. Dok, stojeći, u nekakav blokčić upisuje podatke iz moje novinarske legitimacije i lične karte, zahteva da pristiglom debeljuškastom kolegi već napola ispričanu priču ponovo pričamo iz početka. I, pošto nam je vratio dokumenta, kaže: u redu, otići će na lice mesta da razgovara s onima koji su nam pretili. Ne poziva nas da pođemo s njim a na naš zahtev da nam izda potvrdu o našoj prijavi, ležerno odgovara da to može tek sutra. A mi sutra, što bi rekao Crnjanski, ko zna gde ćemo biti... Tek je 14 sati, a ljubazna sekretarica u Direkciji za građevinsko zemljište koja nam je sat ranije rekla da smo došli baš u nezgodno vreme jer su svi rukovodioci na jednom važnom sastanku za koji se ne zna koliko će trajati, kaže da je sastanak i dalje u toku i da ne zna kad će se završiti, a ona ne sme da ulazi i da ih uznemirava prenošenjem naše želje da se s nekim sretnemo. Pozdravljamo se i opet nastavljamo put Slankamena, zadovoljni što smo pre posete Direkciji razgovarali sa ljubaznim opštinskim javnim pravobraniocem koji nam je, posle prvobitnog negiranja, priznao da je upoznat sa celim slučajem i da je upravo stupio u akciju. Na naše izražavanje sumnje da je neko predugo tolerisao nešto što se odvijalo naočigled svih, on kaže da su prva saznanja dobili tek od uznemirenih građana i da sad reaguju na to. Jeste to, kaže, težak udar na Frušku goru ali oni će ga zaustaviti i tražiti da se sve vrati u prvobitno stanje. Dodaje da opština s tim nema nikakve veze i da bi to potkrepio otkriva nam da su upravo sprečili još jedno tek započeto kopanje i odvoženje zemlje. Nalazi se na oko dva kilometra od prvog, u pravcu Slankamenačkih vinograda. Započeto je, navodno, na privatnom posedu ali kad su u katastru proveravali ugovor, ustanovili su da lice koje ga je potpisalo sa predstavništvom Alpine u Beogradu nije vlasnik zemljišta. Na rastanku nas je obavestio da će u četvrtak, kad se ovaj broj NIN-a pojavi u prodaji, na lice mesta izaći opštinska, pokrajinska i republička inspekcija, naložiti potpunu obustavu radova i protiv krivaca za ovaj ekološki zločin podneti odgovarajuće prijave. Radoznalost nas tera da, pre skretanja na put za Beograd, potražimo i mesto za koje smo saznali od pravobranioca. Put ka njemu vodi nas ponovo pored glavne razvaline i prolazeći pored nje u njenom grotlu vidimo da se zemljom opet puni jedan kamion i da novi upravo pristiže. Čekajući inspekciju, “pošteni radnici”, dakle, nastavljaju put u utrobu Fruške gore. Ješić i Mrka, znači, ne moraju strahovati da će ostati bez petlje koja će ih povezati sa Evropom. Jedno parčence Fruške gore nije prevelika žrtva za takav uspeh.