Leva i desna zbrka

Krenućemo pomalo izdaleka. Ukoliko nešto danas uopšte može biti dovoljno daleko. Elem, posle dve nedelje štrajka glađu, baš kada je nameravao da više ne pije ni vodu (cigarete nije spominjao), Andrija Mandić je zapao u krizu, te je prevezen u podgorički Urgentni centar, gde je oglasio da prekida ovu vrstu protesta, ali da će nastaviti (vanparlamentarnu?) borbu protiv odluke vlade M.Đ-a o priznanju samoproglašene republike Kosovo. Jedan ljudski život je spasen sa ivice ponora, odakle obično nema povratka. Ali, nakon nereda koji su izbili posle protestnog skupa opozicije onog ponedeljka (izazvano – kaže Miško – od grupe delija kojima je srpska vlada platila avionske karte), crnogorska policija je unapred zabranila sva buduća masovna okupljanja bez obzira na to ko će im biti organizator. Mada se o tome ovde ne izveštava, protesti se ipak nastavljaju u miru i savršenom redu. Nema sumnje da je policija bivšeg drugog oka u glavi, donoseći pomenutu odluku, bila inspirisana potezom srpskog ministra policije, gorostasnog Dačića. Još od dana hapšenja Dragana D. Dabića (za koga se kasnije ispostavilo da je Radovan Karadžić), u Beogradu – evo već preko sto dana! – traju protesti nekoliko (neregistrovanih?) nevladinih organizacija izrazito patriotskog (da ne kažemo nacionalističkog) usmerenja, kojima se, od prilike do prilike, pridružuju izvesne sumnjive osobe za koje se pretpostavlja da poseduju fašističke sklonosti. Protesti su inače mirni, ali se jednog dana pročulo da mogu postati nasilni po pokretnu i nepokretnu gradsku imovinu. Kada su to saznali, ovdašnji antifašisti su takođe odlučili da organizuju svoj skup na Platou ispred Filozofskog fakulteta. Gorostasni Dačić je, za svaki slučaj, zabranio oba mitinga. Ali su oni svejedno održani. Kako bi se sprečilo eventualno nasilje, na ulice je izvedeno i preko 3.500 službenika MUP-a u punoj ratnoj opremi, koji su, za divno čudo, obezbeđivali samo onaj antifašistički skup. Pozivu za taj miting odazvalo se najviše 350 zaluđenih klinaca, uglavnom zastupnika gej populacije i članova društva za zaštitu kućnih ljubimaca, tako da je, po prostoj računici, na jednog mitingaša spadalo sto puta više policajaca. Tokom tog skupa držani su i prigodni govori, uz obaveznu poruku – fašizam neće proći! Gde da prođe? Ispod nekog podvožnjaka na Dorćolu? Jeste da u mnogim zemljama postoje neonacističke skupine, no sasvim bezopasne po novi svetski poredak. Jedina opasnost koja vreba od njih je kolateralna šteta lokalnom stanovništvu ili znatiželjnim turistima. Doduše, i Hitler je tako počeo. No, neofašistička benignost počiva na činjenici da je fašizam, odgovoran za najveću klanicu u istoriji, a o svetskom ratu da i ne govorimo, bio zbilja grozno iskustvo za vascelo čovečanstvo. Premda o tome ne posedujem lično sećanje (jer, bio sam još beba), znam da mi je kuća u kojoj sam stanovao srušena u nekom bombardovanju. Tom prilikom su poginule dve moje babe. Otac se nalazio u zarobljeništvu, a keva i ja nismo bili kod kuće, šta ćeš! O svemu tome posedujem obilnu foto-dokumentaciju, koju mi je davno ustupio pokojni Vicko Raspor. Vreme je da ovaj tekst, koji šeta levo-desno, stigne do svoje osnovne teme. Naime, u nas se uvrežilo da svaka desnica, posebno ona sa predznakom ekstremna, bude identifikovana kao fašistička tendencija. U tom pogledu vlada višestruka terminološka zbrka. Pre svega, ne razumem zašto se poistovećuju fašizam i nacizam, zašto jedno postaje pleonazam za drugo?! Fašizam jeste bio grozan i diktatorski, ali je predstavljao majčino mleko u odnosu na nemački nacizam. Ovaj potonji ostaće zapamćen po koncentracionim logorima, gasnim komorama, konačnom rešenju jevrejskog pitanja, po maršu na Istok uz podrazumevajuće uništenje svih slovenskih naroda. Bilo – ne ponovilo se! S druge strane, opet, teško razumem zašto se uobičajilo da fašizam (odnosno, nacizam) postane sinonim za svaku ultradesničarsku ambiciju? To je užasna greška. Jer, fašizam i nacizam uopšte ne pripadaju desnici. Oni su eminentno levičarska emanacija. Musolini je počeo kao vatreni socijalista, a izvorno značenje njegovog režima – fašizam – potiče od (mislim) latinske reči fašo, koja je označavala uvezani snop pruća. A puni naziv Hitlerove partije NSDAP glasi – Nacionalsocijalistička nemačka radnička partija. S onu stranu ovih terminoloških razglabanja, fašizam i nacizam su bili koherentni sistemi bazirani na teoriji kolektivističkog upravljanja – jedna država, jedan narod, jedan vođa. Nema dvojbe oko toga da su oni, u praksi, koristili metode desničarskih vojnih diktatura, te, samim tim, izgubili svoje pravo pripadnosti levici. Šta ćemo onda sa tajnom policijom, podrumskim likvidacijama, koncentracionim logorima, sibirskim progonstvima i ličnom diktaturom propalog studenta teologije u bivšem SSSR-u? Ili – da idemo do kraja – sa Golim otokom? Je li i to bila desnica? Po svojim efektima sve je to skupa bilo gore od Frankove, Salazarove ili Pinočeove strahovlade, kakvima nijedna desnica nije dorasla, ali to ne spori istinu da ih je pokretala levičarska iluzija, ovakva ili onakva, sasvim svejedno. Jedno je ipak sigurno: fašizam više neće proći! A komunizam?