Najneuspešniji su najbučniji

Na završnoj konferenciji za štampu, povodom 53. beogradskog sajma, obelodanjeno je nešto o čemu se nagađalo u poslednje vreme, da će najveća kulturna priredba u Beogradu preći u nadležnost jedne političke stranke. Kao predsednik Saveta Beogradskog sajma knjiga, koga je imenovala Skupština grada, iz novina sam saznao da je Nebojša Bradić, ministar kulture, govorio na primopredaji “Otvorene knjige”. Otkad je imenovan, Savet je odlučivao o imenima govornika i njihovom redosledu, na svim konferencijama za štampu. Ko je onda pozvao Nebojšu Bradića i Ivanu Avžner? Neki paralelni Savet? Ili, možda njihov savetnik, koji se četiri godine lažno predstavljao kao umetnički direktor Beogradskog sajma knjiga? Aprila 2003. godine, Skupština grada postala je osnivač Beogradskog sajma knjiga i imenovala Savet: Miljenko Dereta, Jagoš Đuretić, Zoran Stojanović, Radovan Beli Marković, Aleksandra Mančić, Sanja Domazet, Sava Dautović, Živadin Mitrović i Simon Simonović, predsednik. Moji prethodni uslovi bili su: da u Savetu ne budu političke stranke, ni predstavnici Skupštine grada, da svi izdavači učestvuju pod jednakim uslovima, da se smanji cena zakupa prostora za 30 odsto... To je bio Sajam knjiga na kome su, posle dve-tri godine, učestvovali svi izdavači, na kome je očišćen prsten Hale 1 od improvizovanih tezgi, u čijem otvaranju, na svečanoj bini, nije bilo nijedne ličnosti iz sveta politike. Sajam je otvorio David Albahari, onako kako je on zamislio. Posle šest godina, član novog Saveta, zadužen za odnose s medijima, zahtevao je da Dragoslavu Mihailoviću saopštim o čemu sme, a o čemu ne sme da govori na otvaranju ovogodišnjeg Sajma knjiga. Krajem aprila 2003. godine, u vreme vanrednog stanja u Srbiji, kad je otkazan Beogradski maraton, Jagoš Đuretić i ja otišli smo da zamolimo Donalda Meklenana, ambasadora Kanade, da Kanada bude počasni gost Beogradskog sajma knjiga oktobra meseca. Delovalo je nestvarno kad nam je gospodin Meklenan, posle nedelju dana, javio iz Otave da je sve u redu. Kanada je doprinela međunarodnom ugledu Beogradskog sajma knjiga. U toku Sajma tri države prijavile su se za narednog počasnog gosta: Meksiko, SAD, Francuska. Savet je jednoglasno izabrao Francusku. I te, 2004. godine, organizovan je, po meni, najbolji i najlepši Sajam knjiga. Savet je radio usaglašeno, nije bilo gluposti ni ozbiljnijih nepravdi u raspodeli prostora, bilo je lepo vreme, prodato je 141.766 ulaznica (ove godine 136.390), troškovi rada Saveta bili su skromni... Sajam je otvorio Milovan Danojlić, čiji su govor osudili članovi novog Saveta zato što je optužio NATO za bombardovanje Srbije. U Beograd je došao Alen Rob-Grije, jedan od najvećih klasika evropske književnosti druge polovine dvadesetog veka. Najznačajniji književnik koji je govorio na otvaranju Sajma knjiga. Kao i prethodne godine, Savet je srpskim izdavačima iz susednih država dao status domaćih, imajući u vidu jedinstven srpski kulturni prostor (“Prosvjeta” i “Glas srpski”, u Areni). U Arenu Hale 1 ušli su Kreativni centar i Mikroknjiga. Na ponudi se zahvalio CID, rekavši da mu to služi na čast. Moju ponudu odbio je “Prometej” iz Novog Sada, zato što je u Areni bila zabranjena prodaja tuđih izdanja, kao što se njegov “Rečnik stranih reči i izraza” našao na štandovima drugih izdavača. U to vreme država je spremala uvođenje PDV za knjigu. Organizovao sam sastanak u Biblioteci grada Beograda, na koji se odazvalo oko 90 izdavača. Neki su mi poslali telegrame podrške, kao “Prometej”. Izabrana je petočlana radna grupa koja je pregovarala s Vladom Srbije, a kasnije i druga grupa koja nije uspela da osnuje jedinstveno udruženje izdavača Srbije, zbog bolesnih sujeta pojedinaca. To je vreme kada nestaju ugledni srpski izdavači, jer ih rasprodaje država. Zatim sam predložio da se u Privrednoj komori Srbije, slično kao u Sloveniji i Hrvatskoj, organizuju srpski izdavači i na prvom sastanku odbio sam predlog da budem predsednik tog Odbora. Godine 2005. izabran je novi savet, u koji se uvlači politika. Gojko Božović predstavlja stranku G17, Zoran Hamović je savetnik Branislava Lečića, ili Dragana Kojadinovića... I oni, uz pomoć jednog štampara, kreću u ozdravljenje Beogradskog sajma knjiga. Od osnivanja do 2004. godine, Beogradski sajam knjiga bio je vašar, uz “nazadno delovanje formalnih i neformalnih centara moći tranzicionih vlasti”, kako je rečeno u jednoj od najnepismenijih brošura koju su 2006. godine, o trošku Sajma, i u iznosu od 300.000 dinara, u lične svrhe objavili Zoran Hamović i Gojko Božović, ne obavestivši Savet o tome. To je vreme kad njih dvojica, uz pomoć PEN centra osnivaju Nacionalni centar za knjigu Beograda i kreću na službena putovanja diljem sveta. Počinju dezinformacije, podmetanja, sumnjičenja, rastu troškovi rada Saveta, uvećavaju se honorari, troškovi za izložbe s desetak posetilaca. Uoči ovogodišnjeg Sajma knjiga, moj predlog je bio da se s punim poverenjem organizacija poveri Beogradskom sajmu, da Skupština grada izabere tročlanu radnu grupu, bez prava na bitne izmene, zbog legitimnosti. Darjan Mihajlović i Ivana Avžner odbili su moj predlog i zamolili me da organizujem i ovaj Sajam knjiga, sa starim, nelegalnim Savetom. Prihvatili su neke moje predloge (od otvaranja, do toga da se mesec dana uoči Sajma ne talasa previše). Savet ima devet članova i za svaku odluku potrebno je pet glasova. Hamović i Božović tražili su na prvom sastanku Komisije za raspodelu prostora, koja ima pet članova, da se srpski izdavači iz drugih država premeste u Halu XIV. Nismo se složili Petar Pijanović, Jovan Zivlak i ja, a na Savetu i Jagoš Đuretić. Napravljen je kompromis. U areni su ostali “Prosvjeta”, ušao je Zavod za izdavanje ud`benika Republike Srpske (umesto “Glasa srpskog”, koji je privatizovan i ugašen) i Unireks, s jednim glasom više umesto Oktoiha. Pitanje izdavača iz Crne Gore ostalo je otvoreno i nejasno. Samo oni koji se u Crnoj Gori izjasne da su srpski izdavači mogu imati status domaćih. Taj status ne ostvaruje se u Beogradu, kao što priželjkuje vlasnik Oktoiha, već u Podgorici. Ne može Beograd da stvara srpske izdavače u Crnoj Gori, može samo da ih okupi i podrži na različite načine. Oktoih je premešten iz Arene, jer je Zoran Hamović upozorio članove Saveta da je nekoliko godina kršio pravila prodajući tuđa izdanja. Možda je u drugom, paralelnom Savetu bilo reči o čistim i nečistim Srbima? U Savetu kome sam predsedavao, tako glupa, primitivna rasprava nije vođena ni pod tačkom razno. I pored ozbiljnih neslaganja s članovima paralelnog Saveta, ne bih se usudio da ih optužim da pripadaju “književno-knjižarskoj mafiji”. Što se tiče Arene, uvreženo je mišljenje da veći prostor obezbeđuje veći ugled izdavaču. Prvi uslov da neko dobije prostor u Areni jeste da se prijavi. Od onih koji su se prijavili, a nisu dobili prostor u Areni, niko se nije bunio, čak ni Evro-Đunti za koga sam glasao. Zalagao sam se da Službeni glasnik i “Laguna” dobiju veći prostor. Savet ima urednika programa koji odgovara ministru koga savetuje. Neka se nezadovoljni programom obrate njemu, ili ministru. Savet nije odobrio 45 miliona dinara koje će narednih godina dobiti “Arhipelag”, da bi objavio slovenske romane. Protestovao sam među prvima. Zna se ko mu je to sredio, kako i zašto? Kad su mi uoči Sajma knjiga Darjan Mihajlović i Ivana Avžner stezali uže oko vrata, a sve da bi zaštitili moj ugled, mahali su dopisom “Čarobne knjige!”. Preuzeli su ulogu Maršalata koji ispravlja nepravde. Uprkos činjenici što “Čarobna knjiga” ne ispunjava osnovni uslov da bude izdavač. Nema urednika. “Otkrila je” roman Tomasa Pinčona “Objava broja 49”, koji su pre dvadeset godina objavili “Svetovi” i “Rad”, s potpisima urednika. Vlasnik “Čarobne knjige” nije čuo za savremenu srpsku književnost, a preko Maršalata i “Poligrafa” B92 zahteva Halu 1. Da sam se pitao, taj čarobni poligraf ne bi se pojavio ni na galeriji Hale XIV. Nema urednika, a u “Poligrafu” ruši Sajam knjiga. Ćutao sam, slušao i čitao kako mi pripisuju sva moguća nedela, kao da imaju sudske presude u rukama. Video sam kako su uništili Izdavačko preduzeće “Rad”, posmatrao kako otimaju Beogradski sajam knjiga, kako se šepure nepismenici savetnici. Kolateralna šteta hajke na mene jeste da je “Arhipelag” dobio 33 m2 više, iako sam se prošle godine žestoko suprotstavio da uđe u Arenu. Posle Zavoda za ud`benike, Službenog glasnika i “Lagune”, sa 145 m2 našla se u Areni štamparija. Kad se napravi rang-lista izlagača po broju kvadratnih metara u Areni, “Čigoja štampa” naći će se na četvrtom mestu. Wen vlasnik uvećao je prostor za 20 m2, kao član Saveta i kao neko, što bi rekao Nikola Milošević, ko koristi arapske telefone. U odlučivanju u Savetu, kao njegov predsednik i kao predsednik Komisije za raspodelu prostora, imao sam jedan, ponavljam jedan glas. On nije dovoljan da zaustavi obračune koji sa Sajmom knjiga nemaju nikakve veze. Najbučniji su oni s najmanjim doprinosom srpskom izdavaštvu. Izdržao je sve te gluposti Sajam knjiga, a i ja sam na nogama.