Kraj „ekonomije mrvica sa bogataških stolova”?

Pol Krugman, koji na univerzitetu Prinston predaje ekonomiju od 2000, ove godine je dobio Nobelovu nagradu za rad o modelima međunarodne trgovine. Krugman dva puta nedeljno ima kolumnu u Wujork tajmsu, ranije je pisao za časopise Forčen i Slejt, a 1982. i 1983. godine angažovan u američkom Veću ekonomskih savetnika. Ideja da novi predsednik treba da reinkarnira Frenka Delano Ruzvelta u prvih 100 dana vlasti – bujica aktivnosti usmerene ka nalaženju izlaza iz nacionalne krize – već je postala kliše. Međutim, ovo je pravi trenutak baš za tu ideju. (Krugman je predvideo da će Barak Obama ući u Belu kuću, a demokrati bitno pojačati kontrolu nad Kongresom, prim.red.) i u tom slučaju trebalo bi preduzeti brzu i radikalnu akciju barem na tri fronta. Prvo, ekonomija će gotovo sigurno već u januaru ući u gadnu recesiju. Čim to bude moguće, administracija i Kongres treba da se bore tako što će sačiniti sveobuhvatan plan fiskalnih stimulansa, ovog puta usredsređen na potrošnju, a ne na smanjenje poreza – čime se može pomoći vlastima saveznih država i lokalnih zajednica, proširiti i produbiti pomoć koja se daje na ime nezaposlenosti uz ozbiljnu potrošnju na ime javnih radova. Cilj je da se postižu dobri ekonomski rezultati a istovremeno čini dobro – dakle, da se pruži neophodna pomoć pojedincima i istovremeno pomogne u saniranju oslabljene infrastrukture, a da se u isti mah podrže potražnja i zapošljavanje. Drugo, administracija bi trebalo brzo da počne da pojačava finansijsku regulativu. Nadam se, stvarno se nadam, da će negde u januaru napori koji se već sada ulažu za finansijsku sanaciju uroditi plodom i odagnati najgori deo kreditne krize. Međutim, čak i ako tu bude postignut uspeh, to je samo prvi korak. Potrebna je znatno šira regulativa, da nam se finansijska kriza ne bi vratila; ako finansijske institucije treba sanirati na način na koji se saniraju banke, onda ključni značaj dobijaju zahtevi u pogledu visine obaveznog kapitala i nadzora. Treće, sada je nastupilo vreme za reformu sistema zdravstvene zaštite. Ima ljudi koji kažu da bi pitanje zdravstva trebalo da sačeka ali se ja ne slažem. Ekonomska kriza je samo pogoršala nesigurnost koju je već stvorio naš postojeći sistem, u kome nevolje Amerikanaca koji izgube posao bivaju samo dodatno pojačane gubitkom zdravstvenog osiguranja. Barak Obama treba da pokuša da oponaša Lindona Yonsona, koji je zakon o sistemu zdravstvene zaštite Mediker potpisao manje od deset meseci posle pobede na izborima 1964. Da li je ovo suludo ambiciozan program? Jeste – ali ovo su suluda i divlja vremena, a zemlja je zrela za promenu. Dao bih Obami nešto više od 100 dana – recimo, šest meseci – ali on u svakom slučaju mora brzo da krene u akciju. Baš kao i kriza iz 30-ih prošlog veka, i ova kriza pruža mogućnost da se sistem suštinski reformiše. Majkl Spens, naučni savetnik Huverovog instituta i penzionisani profesor univerziteta Stenford dobio je Nobelovu nagradu 2001. za analizu dejstva asimetričnih informacija na tržište. Od 1991. do 1997. bio je predsednik Nacionalno-istraživačkog saveta za naučnu, tehnološku i ekonomsku politiku. Sledeća administracija će zaista imati hrpu pitanja pred sobom. Moraće i dalje da ubrizgava kapital u finansijski sistem i preduzima mere kako bi obezbedila funkcionisanje platnog sistema i tržišta kratkoročnih kredita. Administracija će morati da se pozabavi hipotekama i preispita i izmeni kreditne uslove, kako bi se izbegla prava poplava zaplena zbog neotplaćivanja hipotekarnih kredita, a sve to iz razloga efikasnosti, jednakosti i politike. Posle toga, vlada će morati da kreira fiskalne podsticaje, a da javnosti predoči plan za smanjenje budžetskog deficita na neki održiviji nivo u srednjoročnoj perspektivi. Moraće da koordinira politiku sa drugim vodećim svetskim privredama kako bi se izbegla neželjena ranjivost tokova kapitala koji nastoji da pronađe najsigurniju luku. Administracija će morati da strukturira svoje vlasništvo i značajnu kontrolu koju sada ima u finansijskom sektoru na način koji će privatnom kapitalu omogućiti da ponovo uđe u tu sferu kada platni bilansi industrijskih preduzeća krenu nabolje i kada se poveća transparentnost ekonomskih tokova. Kad kriza prođe, biće neophodno da se temeljno razmotre sve sistemske greške koje su do nje dovele, kako bi se rekonstruisao i poboljšao regulatorni nadzor nad celim sektorom. Prioriteti će se morati određivati u hodu, onako kako se uslovi budu menjali, često veoma brzo, čega smo uostalom već svedoci u ekonomiji i u finansijskom sektoru. Sigurno je da će najvažniji prioritet biti obezbeđivanje najboljeg tima za Ministarstvo finansija na čijem će čelu morati da bude čovek koji, baš kao sadašnji ministar Henri Polson, ima iskustva i uživa ugled u finansijskom sektoru. Yozef Stiglic, profesor na Kolumbija univerzitetu, takođe 2001. dobio Nobelovu nagradu za rad u oblasti ekonomske dimenzije informacija. Bio je glavni ekonomista Svetske banke i predsednik Veća ekonomskih savetnika predsednika Klintona. Sledeći predsednik stupa na dužnost u, najblaže rečeno, ekonomski izazovnom vremenu. Naslediće ekonomiju u recesiji, zemlju suočenu sa sve dubljim jazom između bogatih i siromašnih, sistem zdravstvene zaštite u kome trošimo više novca ali postižemo znatno slabije rezultate nego bilo koja druga razvijena privreda i društvo koje ima narkomansku zavisnost od nafte, s tim što se ta zavisnost tokom vremena samo pogoršava. Ogroman dug i deficit koje će predsednik naslediti znače da su resursi koje ima na raspolaganju za rešavanje problema veoma ograničeni. Gotovo je sigurno da ulazimo u duboku recesiju – najdužu još od Velike depresije. U neposrednom središtu pažnje biće kako sprečiti još izrazitije pogoršanje. Neminovno će nezaposlenost rasti, ali će sve veći i veći broj ljudi biti u situaciji da pomoć koju dobijaju na ime nezaposlenosti istekne pre nego što nađu novi posao – u narednih nekoliko nedelja oko 700.000 ljudi verovatno će se naći u takvoj situaciji. Ubrizgavanje novca u banke jeste bilo od presudnog značaja, ali ekonomija “mrvica sa bogataških stolova” jednostavno ne funkcioniše; to što je novac ubačen u banke nije dovoljno. Savezne države su suočene sa obimnim smanjenjem fiskalnih prihoda, i sva je prilika da će, ako im se pomoć ne pruži, početi da otpuštaju zaposlene. Zaplene kuća čiji su vlasnici neuredne platiše hipotekarnih kredita verovatno će se nastaviti, a cene nekretnina će i dalje padati zbog prskanja cenovnog mehura. Za oporavak potrebno nam je znatno više: potrebna su ulaganja u infrastrukturu i tehnologiju. „Zelena ulaganja” u alternativne energetske izvore i sistem javnog saobraćaja mogli bi pomoći da se oslobodimo zavisnosti od nafte. Opet, ni sam oporavak nije dovoljan: moramo sprečiti da se sve iznova dogodi. Potrebni su novi propisi i novi regulatorni okviri – oni koji ne samo da će nas zaštititi od rizika loših zajmova, već i od rizika kakav predstavlja predsednik koji ne shvata ulogu regulatornog okvira u modernoj ekonomiji. Da bismo došli do resursa neophodnih za rešavanje svih problema moraćemo da povećamo poreze, barem za Amerikance čiji su prihodi najveći, a sve resurse kojima raspolažemo moraćemo mudro i ekonomično da trošimo. Dva su glavna objekta uludog trošenja u našoj ekonomiji: prvi je vojska, čiji su troškovi dosegli neslućene razmere – troši se i na oružje koje ne funkcioniše, a namenjeno je borbi protiv nepostojećih neprijatelja. I sa manjim vojnim budžetom mogli bismo imati više bezbednosti. Druga stvar je zdravstvena zaštita. Godinama smo svesni svih problema, ali su se razni interesi protivili promenama. Stvari su se pogoršale u poslednjih osam godina – tako smo došli do paradoksa – trošimo više, a osigurani smo manje. Reformisanje sistema zdravstvene zaštite od suštinskog je značaja za zdravlje društva, ali je podjednako važno i za zdravlje privrede. Nema sumnje da je ovo ambiciozan program. Ali, mi nemamo izbora, ako želimo da očuvamo životni standard i da ga poboljšamo. Ovakav program će kratkoročno pomoći da se poveća proizvodnja, a dugoročno će pomoći rastu. Edvard Preskot je viši savetnik za monetarna pitanja Banke Federalnih rezervi u Mineapolisu i profesor ekonomije na Poslovnom fakultetu V. P. Keri pri državnom univerzitetu Arizone. Nobelovu nagradu dobio je 2004. za rad u oblasti dinamičke makroekonomije. Predsednik će biti u iskušenju da promeni što je mogućno više pravila i to u najkraćem roku. Obično su takve namere svih novih predsednika, ali će ovog puta to biti posebno izraženo zbog aktuelnih finansijskih poremećaja i zbog osećaja hitnosti “da se nešto uradi!”. Samo, podsetio bih predsednika da isuviše dramatična promena pravila igre može imati neželjene posledice, često znatno ispod nivoa optimalnih. Zaista, čak i nagoveštaj da će se pravila igre promeniti može da promeni očekivanja i bitno izmeni ponašanje. To posebno važi za pitanja poreza. Nema važnijeg pitanja na kome predsednik može uticati na privredu. Nedavna istraživanja pokazuju da su poreske stope ključni činilac kod određivanja ekonomskog zdravlja razvijenih zemalja. Ingenioznost, spremnost za preuzimanje rizika i produktivnost su motori ekonomskog rasta, a svi oni zavise od valjano povezanih inicijativa. Visoke poreske stope najsigurniji su put za gušenje tih inicijativa i zaustavljanje motora. Drugo ključno pitanje sa kojim će predsednik morati da se suoči je poziv na reformu sistema zdravstvene zaštite. I ovde bih sugerisao predsedniku da oprezno razmotri mere, kako bi one stvarno omogućile da se ispolji američka kreativnost i da sistem postane efikasniji. Već smo osnovali i jeftinije dispanzere i klinike za dnevni boravak, a tržište razvija jeftiniju i bolju kućnu negu za starije. Sve to postigli smo bez vladinih direktiva. Više propisa, kontrola cena i prekomerni vladin nadzor doneće manje efikasne rezultate. Treće, savetovao bih predsedniku da nikako ne izjednačava postojeće finansijske nevolje sa početkom nove Velike depresije. Tačno je da su kreditna tržišta važna: preduzećima je potreban svež novac, bankama da imaju poverenje jedna u drugu, a investitorima poverenje i sigurnost od kojih zavise sva tržišta kapitala. Međutim, upravo zato i imamo centralnu banku, i zato su Federalne rezerve sa Ministarstvom finansija i centralnim bankama drugih zemalja sveta, preduzele ove vanredne mere. To te institucije i treba da rade. Pa pustimo ih da rade svoj posao. Realna ekonomija će preživeti ovu epizodu. Završna napomena: suviše mnogo očekujemo od svojih predsednika kada je reč o ekonomiji, a oni su prečesto više nego radi da ispune ta očekivanja. Amerikancima nije potreban predsednik koji će im voditi poslove, potreban im je predsednik koji će upravljati pravilima. Nadajmo se da mu tu ruka neće zadrhtati. Erik Maskin od 2000. godine predaje društvene nauke na univerzitetu Prinston. Dobio je Nobelovu nagradu 2007. za rad u oblasti teorije mehanizma odlučivanja i strateške manipulacije u ekonomiji. Predsedniku bih savetovao da nauči da razluči tržišta koja ne traže vladinu intervenciju od tržišta koja takvu intervenciju traže. Mnoga tržišta najbolje funkcionišu bez ikakvog mešanja spolja, ili uz veoma malo mešanje. Ima, međutim, i drugih tržišta, naročito onih koja su uslovljena mnogim spoljnim činiocima, kojima je pomoć neophodna. U tu drugu kategoriju spada kreditno tržište. Kada banka otkaže kredit, ona očigledno pogodi klijenta o kome je reč. Time indirektno pogađa i druge banke koje su istom tom zajmoprimcu davale zajmove. Sada je manje verovatno da će im ti zajmovi biti vraćeni, što znači da one ne mogu onako spremno kao ranije da odobre kredit starim klijentima. Kažemo da prva banka tu deluje kao spoljni činilac na te druge banke – s tim što ona ne vodi računa o sekundarnom efektu. Ipak, sve nekako funkcioniše dokle god svi nastavljaju da odobravaju zajmove. Međutim, ako neka banka prestane – možda zato što je jedan broj njenih klijenata otišao u stečaj – to može primorati druge banke da i same otkažu zajmove. Tako izazvana lančana reakcija na kraju može da parališe celokupno kreditno tržište. Da li vam ovo deluje poznato? Ipak, vlada može još uvek da donese spas. Time što ubrizgava novac u neke banke, ona im omogućuje da ponovo počnu da odobravaju kredite. Ako infuzija bude dovoljna, lančana reakcija se zaustavlja, i tržište ozdravi – možemo pretpostaviti da će u toj tački vlada povratiti svoja ulaganja. Samo, takva vrsta intervencije podrazumeva jasan rizik. Ako banke budu polazile od toga da će vlada uvek pohrliti u pomoć ako na kreditnom tržištu stvari krenu naopako, može se dogoditi da one počnu da odobravaju nesmotrene zajmove, kao što je bio slučaj sa drugorazrednim hipotekarnim kreditima za koje skoro da je bilo izvesno da neće moći da budu vraćeni. S tih razloga, sanaciona politika – implicitna ili eksplicitna – mora biti propraćena propisima u kojima će jasno biti rečeno šta banke mogu a šta nikako ne mogu. Npr, bilo bi razložno ako bi se zabranilo kreditiranje klijenata sumnjive kreditne sposobnosti. Novi predsednik ne bi smeo da zaboravi da su neograničena tržišta izvanredno uspešna kada je reč o isporuci mnogih roba i usluga koje su nam najpotrebnije. On, međutim, mora da shvati logiku spoljnih činilaca i razlog zbog koga na tržištima poput kreditnih, dobro planirana aktivna uloga vlade može biti od životnog značaja. Edmond Felps dobio je Nobelovu nagradu 2006. za rad u oblasti ravnoteže ekonomskih ciljeva, pre svega između inflacije i nezaposlenosti. Trenutno je direktor Centra za kapitalizam i društvo pri Kolumbija univerzitetu. Poneki bum je veoma dobar. Na primer, bum Interneta krajem 90-ih doneo je srećno vreme i ostavio je za sobom trajne koristi. Poslednji bum stanogradnje bio je sasvim drugačiji. On je podstakao zaposlenost, ali se na kraju ispostavilo da je to obimno pogrešno ulaganje iza koga su ostale skoro nesolventne banke, kreditna kriza i drastično opadanje poslovne aktivnosti. Čitav debakl izneo je na videlo ozbiljne greške u bankarskom i finansijskom sistemu, i upravo su te greške ono sa čime će predsednik morati najneposrednije da se suoči. Odsustvo vlasničke kontrole u upravljanju velikim bankama bilo je, kako se ispostavilo, veoma skupo. Šefovi banaka su se zaglibili u uzajamnom nadmetanju u kome je svako nastojao da ne zaostane za konkurentom kada je reč o ukupnom profitu i ceni deonica – kakav god da je rizik. Nigde nije postojao način da akcionari kažu “stani”. Da se to više ne bi događalo, neophodno je jače upravljanje korporacijama. Savetovao bih predsedniku da izvrši pritisak na Kongres ne bi li doneo zakon po kome predložena platna osnovica izvršnih rukovodilaca preduzeća mora podlegati glasanju akcionara, a varijabilni deo (bonus) vezan prvenstveno za dugoročne rezultate. Drugu ozbiljnu manu predstavljalo je odsustvo vizije kada je reč o upravljanju bankama. Bankari, kako izgleda, nisu bili spremni da priznaju da postoji mogućnost da se kamatne stope vrate na uobičajenije nivoe, niti su želeli da se zna da cene nekretnina (u realnoj vrednosti) iznose oko 40 posto istorijskih rekorda. Ta njihova nespremnost pomogla je da se izazove kriza drugorazrednih hipotekarnih kredita koja je zahvatila najveći deo te grane ekonomije. Tačno je da predsednik ne može zakonski urediti niti propisati “stratešku viziju”. Međutim, finansijski akteri, umesto da analiziraju situaciju sa stanovišta jednog jedinog scenarija za budućnost, mogli bi se suočiti sa zakonskim zahtevom da izrade dva ili tri hipotetička scenarija od kojih bi jedan predviđao najbolju, a drugi najgoru moguću situaciju; treći bi bio negde između. Konačno, velike investicione banke prestale su da budu instrument kapitalizma u smislu finansiranja poslovnih ulaganja i proizvodnog novatorstva, i pretvorile se u agencije za “upravljanje bogatstvom”. Razume se, upravo je ekonomska politika privukla te banke hipotekarnim kreditima. Američki san koji je nekada podrazumevao želju da se teče uspešna karijera, pretvorio se u želju za kućevlasništvom. Da bi se ponovo uspostavila ravnoteža, predsednik bi trebalo da izvrši pritisak na Kongres da obezbedi dodatne subvencije za poslovnu aktivnost kako bi preduzetnici mogli da ulažu; te subvencije bi morale da budu uporedive sa subvencijama koje se preko institucija kao što su Fani Me i Fredi Mek daju za kupovinu kuća. Ako Amerika i dalje treba da bude mesto na kome će obični ljudi naći najbolji stimulans, izazov, novinu i mogućnost ispunjenja, našem poslovnom sektoru biće potrebno više dinamičnosti i inkluzivnosti nego što se u poslednje vreme moglo videti. Zato će biti potrebno restrukturisanje finansijskog sektora. Ne može se sve prepustiti šačici “privatnih investitora dobrog srca”, ni špekulantima. Sem toga, sledeća administracija će morati da stupi u akciju ne bi li stimulisala otvaranje radnih mesta za ekonomske marginalce, od kojih su mnogi trenutno u zatvoru. Odavno se zalažem za subvencionisanje preduzeća koje zaposli niskokvalifikovane radnike, jer je to način da se povećaju njihovi prihodi i podstakne njihovo zapošljavanje. Obama planira subvencije koje su korak u ispravnom pravcu. Predstoje nam, međutim, još čitave milje koje moramo preći da bismo se vratili na put dinamičnosti i socijalne inkluzivnosti. Ser Klajv Grejndžer dobio je Nobelovu nagradu 2003. za rad u oblasti analize vremenskih ekonomskih serija. Taj Velšanin predaje ekonomiju na Univerzitetu Kalifornije u San Dijegu od 1974. Iz većine ekonomskih recesija može se izaći samo promenom mišljenja ili stavova većine učesnika u ekonomskom životu, kao što su investitori, kupci ili špekulanti. Svaka društveno istaknuta ličnost, posebno ako je to predsednik, može uticati na način mišljenja investitora u izvesnim prelomnim trenucima. Takva promena mora doneti novu ideju koja deluje razumno i može biti široko prihvaćena. Sanacioni program od 700 milijardi dolara koji je Kongres predložio pao je na tom sasvim jednostavnom testu prihvatljivosti, ali “britansko” rešenje koje je ponudio premijer Gordon Braun dobro funkcioniše i privlači veliku pažnju. Tako bi predsednik mogao da izjavi da ova administracija primenjuje nešto nalik na britanski predlog, što očigledno deluje bar unekoliko razumno (makar i da je na ekonomskom planu prilično nejasno) i što se primenjuje u nekoliko drugih zemalja. Trošak je manji nego kod ranijih planova i, ako sve to bude uspešno, povraćaj sredstava može se očekivati za četiri ili pet godina. Novac ide tačno gde je najpotrebniji! Ako Braunov plan bude široko prihvaćen i po njemu se postupalo, svima nama će i dalje predstojati nekoliko nedelja, a možda čak i nekoliko meseci neizvesnosti, pre nego što se svetska privreda opet vrati na zdravu putanju. Što se tiče briga da vlada previše troši, treba reći: to je ipak manje nego što bi iznosili troškovi nastavljanja Iračkog rata u narednih nekoliko godina, i znatno manje nego što bi iznosio trošak ulaska u rat sa Iranom, o kome se onako uzgredno priča. Sigurno je, razume se, da bi trebalo strogo voditi računa o troškovima koji bi se morali neprestano predočavati javnosti. Ubrizgavanje sredstava direktno u banke deluje kao prihvatljiv predlog. Ako to ne bude uspelo, moraćemo da preživimo još nekoliko neugodnih nedelja, pre no što se opet pojavi neka prihvatljiva ideja. Konačno, po mom mišljenju, predsednik treba da usredsredi svoju energiju na to da se radnici vrate na posao i da ojačamo industriju, čim kreditna tržišta ponovo profunkcionišu.