Tek, „srpske krivice“ nema

Ovo pismo nije svađalica, već, pre svega, hoće da kaže: onaj koji je toliko puta bio u pravu, nema prava da ne bude u pravu! A Vi, gospodine Ćosiću, kao nikada do sada, niste u pravu. Grdno grešite. Kako svaka Vaša reč dvostruko vredi, i šteta je veća. Kada neko kaže da nešto tek nagoveštava, onda razumem da hoće da kaže kako nešto misli ali nije i sasvim siguran u to. Još kada kaže da će se o izuzetno složenom i bolnom pitanju izjasniti sa najmanje reči i argumenata, on kao da hoće da kaže da to i ne tvrdi već samo, takoreći, preventivno promišlja. Ipak, meni se čini da Vi u svakom slučaju ne idete linijom Batajevom, da eto reči i misao kao oslobodite svakog tereta i suviška, e, kako bi misao bila kristalno jasna i neporeciva. Meni se upravo čini da Vi u ovom slučaju koristite malo reči i još manje argumenata samo zato jer reči nedostaju a argumenti manjkaju. Argumenata za «srpsku krivicu» jednostavno nema a ako reči i ima one su pogrešne. Tako ja to razumem: da ste i Vi toga svesni pa se nekako unapred branite što Vas u svakom slučaju ne izvinjava. I uistinu, da niste baš Vi u pitanju mogao bih opravdano da posumnjam da je na delu jeftina i lukava kalkulacija političara u piscu, i obrnuto. Ovako hoću da verujem unapred da ste sasvim nesvesno zanemarili psihologiju čitaoca. Na tu opasnost razložno nas opominje Ien Vot u «Usponu romana», pa nas još i plaši ovaj pametni Englez koji tvrdi da «apolonijski pisac», a to ste bez sumnje i Vi, uvek postiže veliki uspeh, jer taj je u stanju da čitaoce natera da se pridruže Igri reči. E, zato je tako opasno da baš Vi mislite i javno kažete da postoji «srpska krivica», jer, toj neopreznoj Igri sa istinom i rečima mogu da se priključe na nebrojene hiljade Vaših poštovalaca. Vaših književnih vernika. Pogotovo onih koji su skloni da Vaše političke promisli naopako iščitavaju kao literaturu kojoj sa razlogom bezuslovno veruju. Otuda je krajnje neprihvatljivo navodno ekonomisanje u računovodstvu smrti i posredno konvertovanje krivice Srba, ovog ili onog Srbina (konkretnog vojnika, policajca ili dobrovoljca, svejedno), za konkretan zločin na tlu bivše Jugoslavije u takozvanu «srpsku krivicu», što će reći kolektivnu. Razlikovanje kolektiva od pojedinca je ovde, složićete se, suštinske prirode. Na stranu što i ja sam pripadam mnoštvu koje ne veruje u „albansku krivicu“, pa ni u „muslimansku krivicu“, čak ni u „hrvatsku krivicu“. (Iako stvari u tom pogledu bitno drugačije stoje. Već kada bih govorio o srpskoj tragediji, imao bih toliko toga da kažem, van svake albanske, muslimanske i hrvatske krivice koja bi, hajde da kažemo, zbog kakve jezičke nepreciznosti mogla da makar implicitno sugeriše kolektivnu odgovornost.) Ta distinkcija je neophodna kako još uvek «nekonstituisanoj stvarnosti» građanskih ratova u bivšoj Jugoslaviji ne bismo pripisivali nepostojeća svojstva i sadržaje. Samo odgovornim, sveukupnim i preciznim sagledavanjem učinaka minulih ratova sačuvaćemo egzistenciju i zdravlje naše kolektivne svesti; koja je i onako odasvud napadnuta i žestoko oburvana u skoro provalije samooptuživanja i prihvatanja kolektivne krivice pod besomučnom prisilom i ostrašćenom propagandom. Nasuprot svakoj činjenici i zdravom razumu. Uprkos istorijskom i civilizacijskom iskustvu i saznanju, pravnom, etičkom i logičkom principu. Zločin, pa i ratni, uvek pripada čoveku, pojedincu. Uostalom takvog statutarnog jedinstva Srba u zločinu jednostavno nema! Ima jedino nepojamno groznih zločina koje su izvršili naši sunarodnici, koji su, dok se suprotno ne dokaže, delovali u ratu isključivo u svoje ime, čak ni u ime države a kamoli srpskog naroda. Činili su zločine zbog kojih se stidimo, protivno srpskoj ratničkoj tradiciji, suprotno našem narodnom biću. Baš zato ni u primisli nam se ne sme priviđati «srpska krivica» koja tako oslovljena oholo sugeriše kolektivnu odgovornost. Zločin bi zapravo bio optužiti čitav jedan narod za zločinstvo, i to bez priziva, kako to neki i sa onih i sa ovih strana već uveliko čine. I sve češće i sve glasnije, jednako trpimo bezumne pokušaje nacifikacije srpskog društva koji se po pravilu temelje na navodnoj „srpskoj krivici“, što Vama, da budemo načisto, ni slučajno ne spočitavam. Taj gromopucatelni eho koji uteruje Srbe u kolektivnu krivicu razumem kao prostačku aroganciju globalističkog šljama. Kao suštinsku posledicu sveopšte totalizacije sveta. Kao očajnički napor sumanutog Poretka i nasilnog projekta koji potiho ali ustrajno zagovara i virtualizuje „sveti rat“ sa „lošim i remetilačkim društvima“ i sa navodno «zločinačkim narodima». Pa će onda valjda svet u budućnosti, kao, da živi u miru i blagostanju sve čekajući spokojno kraj Istorije. Na kraju, gospodine Ćosiću, nešto mnogo i ne brinem za Vašu nesumnjivu grešku spram ovog pitanja. Imam sve razloge da verujem da će onaj grandiozni pisac, gorostas iz Trnave koga jednako pamtimo, onaj koji dugo i umno rasvetljava srpski tragizam i prebire sudbinu našeg naroda u modernom dobu, e taj će biti i najveći kritičar neopreznog govornika u Trsteniku, makar mu se omaklo pogrešno slovo o „srpskoj krivici“. Vi ćete zasigurno znati mnogo bolje od mene da odgovorite sebi: ovoga puta sa mnogo više reči i argumenata. I sa merom dostojnom najvećeg pisca. Dragan Đikanović, novinar, Beograd