Varljivo poverenje

Jedan od najvažnijih likova američke mitologije – najkasnije od kako mu je Herman Melvil posvetio roman publikovan 1857. – jeste confidence man odnosno conman. Confidence man vara tako što svoje žrtve navodi da prema njemu izražavaju prilično neobično poverenje, neobično utoliko što priča koju varalica svojim žrtvama priča, sadrži strogo uzevši neverovatnu crtu koja čini da žrtva veruje da će mu dopasti naročito povoljna i retka sreća, ukoliko se odazove na ponudu varalice. Umešnost varalice je da iz neverovatnosti izvuče najubedljivije argumente. Neverovatnost nagoni žrtvu da ona ne može sebi da predstavi da bi varalica upravo jednu takvu priču pričao. I ona navodi žrtvu da sebe čak vidi kao dvostruko povlašćenu, jer neverovatna priča mora biti i retka priča, što znači da se s njom praktično niko ranije nije u toj formi susreo. Postoje jedinstvene prilike kojima ne možemo da se odupremo, u slučaju svih drugih bili bismo pažljiviji. Dva puta prevareni: Oko sto godina nakon što se pojavio Melvilov roman, koji je uzgred imao ograničen uspeh, veliki kanadski sociolog Erving Gofman (Erving Goffman) pozabavio se u članku pod nazivom „On Cooling the Mark Out: Some Aspect of Adaptation to Failure” (1952) temom koja se odnosi na „confidence game”. Gofman je pretpostavljao da je u slučaju tih igara prevare reč o elementarnim socijalnim strukturama, a ne recimo o izuzetku od pravila. Na tu ideju je došao jer se intezivno bavio okolnošću da se varalice pojavljuju uglavnom udvoje. Prvi vara žrtvu sa neverovatnom-neodoljivom pričom, a drugi se približava žrtvi čim se prevara, naravno isuviše kasno, primeti, da bi umirio prevarenog i sprečio ga da ode u policiju. Jer varalici ništa ne bi bilo manje potrebnije od uzbune koja bi ukazala na to da se nešto dešava. Žrtva će dakle biti po drugi put prevarena, ovog puta tako što će se ubediti da ako se obznani prevara, odnosno da je zbog vlastite gluposti naseo na takav trik, ispasti smešan i da će pored materijalnih gubitaka, izgubiti takoreći i obraz. Bolje bi bilo, tvrdi drugi varalica, da prevaru uzme kao životnu pouku, da se sada primiri, kako bi taj nauk bolje usvojio. Da li je reč o tome, pita se Gofman, kako nam može biti drago da imamo kakve veze sa igrama prevare te vrste, da se s njima ne prekida samo stoga jer smo u stanju sumnje pre spremni da nešto iz njih naučimo, nego da ih oglasimo na sva zvona i da se pri tom istovremeno pokažemo kao glupi? Trenutna finansijska kriza, koja se u međuvremenu razume, sumnjivo jednodušno, kao kriza poverenja i prema njoj se tako ophodi, čini se da je dobar primer za to da takvo, prilično melanholično, društveno posmatranje nije bez svog opravdanja. Stvar je u svakom slučaju otuda komplikovanija, jer čini se da se ne pokazuje sasvim jasno ko je ovde varalica, a ko žrtva, a pogotovo ne ko je prvi varalica a ko mu je saučesnik. U međuvremenu smo neke od najvažnijih elemenata krize shvatili: preterana opskrba američke i time svetske ekonomije likvidnošću nakon 11. septembra 2001. godine, koju je nadzirao jedan od najvećih pokerskih figura ekonomske politike, Alan Grinspan, svojevremeno predsedavajući američkih Federalnih rezervi (1987-2006); pretvaranje velikog dela te likvidnosti ne samo u mere poslovnog restrukturiranja („mergers&acquisitions”) u najvećem stilu, nego i u pospešivanju američkih konzumenata putem finansiranja kredita za njihovo vlasništvo nad nekretninama; grupisanje sumnjivih kredita u tržišne instrumente finansiranja, čije rizike više ne mogu da procene kreditna odeljenja banaka koja paze na pojedinačne rizike, nego odeljenja za investiranje koja posmatraju rizike na tržištu; prodaja ovih finansijskih instrumenata u velikoj meri javnim bankama, čiji su politički organi nadzora očigledno bili ili srećni da imaju udela u bonanci, ili ništa nisu shvatali (ili oboje). Ne treba, konačno, zanemariti ni svesno isključivanje instrumenata za nadziranje rizika u bankama na Volstritu putem naduvavanja nerealistično optimističkim podacima. O svemu ovom i više od toga se moglo u prethodnim sedmicama i mesecima čitati i omogućilo je nastanak karikature događaja, koja verovatno sadrži neko istinsko jezgro, čak i kada ne znamo da li spada u one priče uz pomoć kojih treba da se naučimo da radije izvučemo pouke iz njih, nego da se nerviramo zbog prevare. Poker likvidnosti: Ali ko je ovde varalica, ko je pomagač a ko prevareni? Čije je poverenje iznevereno? I čije poverenje treba i mora sada ponovo da se izgradi? Očigledno je da su američka državna Federalna banka rezervi kao i u velikoj meri državne hipotekarske banke igrale isto tako veliku ulogu u zajedničkoj igri kao i konzument iznenađen povoljnim hipotekama, promućurni investicioni bankar sa Volstrita, kom su pali na pamet „strukturirani” finansijski instrumenti, i bezbrojni kupci tih tekućih instrumenata pod etiketom „zaštita kapitala” u čitavom svetu. Prevara ima da zahvali barem onoliko državnom pokeru s američkom ekonomijom kojoj preti klecanje koliko i riskantnoj igri investicionih banaka, čiji vlastiti nedovoljno finansirani kapital državnim organima kontrole nije bio nikakav povod za brigu, i spremnosti kupaca hipotekarnih kredita i ulagača novca, koji prosto nisu hteli da propuste isuviše dobru priliku. Nije kapitalizam taj koji je zakazao ili pak pokazao istinski „pohlepno” lice. Ovde je reč o pokeru likvidnosti oko dominirajuće uloge u svetskoj ekonomiji, koja je za previše učesnika ponudila previše iznenađujućih mogućnosti za zaradu, što je dopustilo dovoljnom broju ljudi u vlasti, banaka i kupaca da čitavoj stvari ne veruju i da u njoj ne uzmu učešća. Kada sada Barak Obama i DŽon Mekejn govore o tome da će u slučaju njihove pobede imenovati za ministra finansija milijardera Vorena Bafeta (Warren Buffett) (ostaje da se vidi da li će ovaj da prihvati predlog), time se ne nagoveštava samo povratak tzv. fundamentalnim vrednostima ekonomije, nego i pokušaj nove istorije, s kojom bi poverenje u ekonomiju trebalo da se vrati. Neue Zürcher Zeitung Priredio i preveo s nemačkog DEJAN ANIČIĆ