Na parkingu kod boginje Ištar

Kada su početkom pedesetih prošlog veka vođeni pregovori o zaključenju međunarodne konvencije kojom bi se zaštitila kulturna dobra u slučaju oružanog sukoba, američki pregovarači su imali velike rezerve ne samo prema obavezama koje bi strane ugovornice trebalo da preuzmu, već i prema definiciji kulturnog dobra. Strahovali su da bi Kremlj mogao sasvim da se uklopi u odredbu po kojoj se kulturnim dobrom smatraju, „bilo kakvo da je njihovo poreklo ili njihov sopstvenik, pokretna ili nepokretna kulturna dobra, koja su od velikog značaja za kulturnu baštinu svakog naroda kao spomenici arhitekture, umetnosti ili istorije, verski ili laički, arheološka mesta, skup građevina koje su kao celina od istorijskog ili umetničkog interesa (...) zgrade čija je glavna i praktična namena da čuvaju ili da izlažu pokretna kulturna dobra (...) kao: muzeji, arheološka skladišta (...) i centri u kojima se nalazi značajan broj kulturnih dobara...“. Tako su SAD, iako su odavno potpisale Hašku konvenciju iz 1954, taj dokument ratifikovale tek 25. septembra ove, 2008. godine. Nekako u isto vreme, iračka vlada je saopštila da su iz Vašingtona stigla uveravanja o spremnosti SAD da Iraku vrate oko hiljadu umetničkih predmeta koji su iz zemlje prokrijumčareni posle invazije 2003. Dodatni izraz dobre volje Vašingtona predstavlja i odluka o izdvajanju 13 miliona dolara za obnovu Iračkog muzeja u Bagdadu kojom, kako je 20. oktobra objasnio američki ambasador u Iraku Rajan Kroker, Amerika „ne ulaže samo u iračko, već i u svetsko nasleđe“. Ma koliko ta dolarska svota izgledala mala, ako se ima na umu da dnevna proizvodnja nafte u nekadašnjoj Mesopotamiji iznosi oko 2,5 miliona barela, činjenica je da je, u odnosu na prve dane anglo-američke invazije 2003. ostvaren ogroman pomak, makar u stavu prema kulturnom blagu. Druga je stvar što su, dok taj pomak nije ostvaren, netragom nestala neprocenjiva kulturna dobra i mogućnost kulturnoistorijske kontekstualizacije sačuvanog blaga. Kako je bilo u prvim danima invazije upečatljivo svedoči urednik Vašington posta Radživ Čandrasekaran u nagrađivanoj knjizi Carski život u smaragdnom gradu (Imperial Life in the Emerald City, str.41): „Kad je Barbara Bodin, veteran među američkim diplomatima, kojoj je bilo namenjeno mesto privremenog gradonačelnika Bagdada, saznala (...) da su se razuzdani pljačkaši opasno približili trezoru u podrumu Centralne banke u kome se nalazila zbirka asirskog zlata, smesta je poslala mejl američkoj Centralnoj komandi (Centkom). Prepiska koja sledi rekonstruisana je prema sećanju Barbare Bodin i službenika Stejt departmenta u Vašingtonu kome su upućivane kopije mejlova: Bodinova: Asirska riznica u Centralnoj banci u neposrednoj je opasnosti da bude poharana. Moramo nešto da uradimo. Centkom: Šta je asirska riznica? Bodinova (...): Asirsko blago. Centkom: Šta je asirsko blago? Bodinova: Hajde, uzmite Bibliju u ruke i pročitajte prve knjige Starog zaveta. To su starine. Stvarno veoma, veoma dragocene. Moramo da ih sačuvamo. Centkom: Dobro. Videćemo šta možemo da uradimo. Vojska se nije izvinjavala. Ramsfeldov ratni plan nije predvideo dovoljno vojnika za čuvanje vladinih objekata u Bagdadu i drugim velikim gradovima. Kada mu je postavljeno pitanje o pljačkanju i uništavanju spomenika, otresao ga je izjavom koja je sada već postala čuvena: ’Sloboda je neuredna’.“ Čandrasekaran to ne pominje u knjizi, ali je u ondašnjoj štampi zabeleženo još nekoliko upečatljivih Ramsfeldovih odgovora: „Pa eto, događa se... Šta ćete, momci ko momci... I šta je, uostalom, malo pljačke? Je l’ moguće da je u celoj zemlji uopšte bilo toliko vaza?“ Pri tom je rezolutno odbijao sve navode da su i njega i Pentagon meritorne ustanove i ugledni pojedinci blagovremeno upozoravali kakva šteta može biti naneta prebogatom iračkom spomeničkom nasleđu bilo samom invazijom, bilo bezvlašćem koje bi moglo nastati kao posledica intervencije. Najcrnje slutnje arheologa, muzeologa i istoričara umetnosti u potpunosti su se ostvarile. Neposredno posle invazije, samo iz Iračkog muzeja u Bagdadu nestalo je više od 15.000 predmeta, od kojih je docnije vraćeno oko 6.000, mnogi teško oštećeni. I dan-danas, muzej je zatvoren, zbirke poharane, vitrine polupane, galerije ruinirane, a tenk nikako da napusti kapiju boginje Ištar. Tek četiri i po godine od početka invazije, uvidevši da pljačkanje i krijumčarenje starina ima i sasvim opipljiv negativni aspekt za koalicione snage – ustanici kupuju oružje novcem zarađenim na prodaji umetnina - Pentagon je odlučio da se pozabavi tim problemom. Napravljen je špil karata gde se na poleđini svake karte nalazi slika nekog arheološkog nalazišta, spomenika ili umetničkog dela, ili pak kraći tekst o koracima koje treba preduzeti kada se stigne na neko nalazište. Tako se, recimo, na dvojci karo nalazi fotografija Nabi Junisove džamije u Mosulu, dok se na šestici herc nalazi fotografija kamene stele ispod koje piše: „Najstariji svetski zakonik pronađen je u Iraku, ugraviran u kamenu, uz lik Hamurabija, vavilonskog kralja, oko 1760. pre n.e.“. Doduše, bazaltna stela sa Hamurabijevim zakonikom se od početka XX veka nalazi u Luvru, ali ta karta valjda treba da posluži samo za obrazovanje američkih vojnika. Tvorci programa kažu da im je bila namera da se vojnicima stavi do znanja kako područja u koja su došli nisu samo deo iračke i avganistanske kulturne istorije, već i njihove sopstvene istorije. Ovde je primenjen isti recept koji je primenjivan u prvim danima invazije, kada su vojsci podeljeni špilovi karata na čijoj su poleđini bile fotografije čelnika svrgnutog baasističkog režima, sa Sadamom Huseinom na čelu. Vojnicima je dato u zadatak da love lica sa fotografija i oni su zadatak prilično uspešno obavili. U Muzeju Orijentalnog instituta u Čikagu proletos je otvorena izložba pod naslovom Katastrofa! Pljačka i razaranje iračke prošlosti. Bogatom katalogu izložbe, koja će trajati do kraja godine, i nekolikim ovogodišnjim američkim knjigama o stradanju kulturnog blaga iz Mesopotamije, kao i novom viđenju Epa o Gilgamešu, posvećen je obiman tekst Hjua Ikina u avgustovskom broju časopisa NJujork rivju ov buks. Ikin posebnu pažnju posvećuje činjenici da je devastacija počela posle Prvog zalivskog rata, kada su Iraku uvedene sankcije, da je izvesno olakšanje doneo program UN „Nafta za hranu“, ali da je onda, invazijom 2003, došlo do potpunog sunovrata. Sa stanovišta arheologije i muzeologije, Sadamov Irak je bio prilično dobro uređena zemlja. U postsadamovskom Iraku, svejedno da li ćemo ga zvati demokratskim ili okupacionim, na tom planu vlada totalni haos i gola sila. Još jednom je ukazano i na onu posebno nečasnu dimenziju problema crne berze antikviteta: da nema večno gladnih kupaca i prevejanih mešetara, makar to bili uglađeni antikvari i galeristi iz Medison avenije ili Bond strita, ne bi bilo ni pljačkaške i štetočinske arheologije. Oni koji opremljeni pijucima i maljevima prebiru po sumerskom nasleđu, baš kao ni oni koji vojničkim čizmama stupaju po poslednjim tragovima Semiramidinih vrtova, po svoj prilici ne znaju šta rade i to što rade ne rade s namerom da unište, bez obzira na kratke arheološke kurseve i poučne kartaroške igre. Oni koji su ih tamo poslali i poverili im poslove, bilo to besomučno kopanje i rasparčavanje spomenika na komade dovoljno male da se mogu prokrijumčariti, bilo to preustrojstvo države i eksploatacija njenih prirodnih bogatstava, znaju ili su dužni da znaju gde je kolevka civilizacije. Još kod Hamurabija se, uostalom, razlikuje zločin iz nehata od onoga s predumišljajem. NIN prenosi delove tog Ikinovog teksta, uz izvesna skraćenja i objašnjenja. Kod citiranja Epa o Gilgamešu korišćen je prevod Stanislava Prepreka (Budućnost, Novi Sad, 1998). U maju 2003, dva meseca pošto je počela američka invazija, Abdul-Amir Hamdani, arheološki inspektor provincije Di Kar u južnom Iraku, hitno je otputovao u Nadžaf da bi posetio velikog ajatolaha Alija Al Sistanija, ubeđen da je njegova pomoć neophodna kako bi se zaustavila pljačka. Provincija Di Kar, na sredokraći između Bagdada i Basre, obuhvata najveći deo onoga što je nekada bila zemlja Sumera. U trećem milenijumu pre Hrista bila je to plodna gusto naseljena ravnica u kojoj su se nalazili gradovi Ur, Lagaš, Girsu, Larsa i Uma; danas je to siromašna i jalova pustara zbog promene toka Eufrata i Sadamovog isušivanja močvara na jugoistoku zemlje. Kada je pao Sadamov režim stotine siromašnih seljana - često uz podršku naoružanih milicija – krenule su u neovlašćena arheološka iskopavanja, tako da je u nekim gradovima, kao što je Al Fadžr, crna berza antikvitetima učestvovala sa čak 80 posto u ukupnom lokalnom društvenom proizvodu. Al Sistani je izašao u susret Hamdaniju i izrekao fatvu. Iskopavanje antikviteta proglasio je nezakonitim. U fatvi je rečeno da i islamski i preislamski kulturnoistorijski predmeti predstavljaju deo iračke baštine, kao i da svako ko poseduje neki antikvitet treba što pre da ga vrati u muzej u Bagdadu ili u Nasiriji, glavnom gradu provincije Di Kar. Primerci fatve deljeni su svuda, najviše na jugu, a tekst je objavljen i u iračkoj štampi. „U tom trenutku su neki pljačkaši prestali da kopaju, jer ajatolah Al Sistani nije čovek od čije se reči mogu oglušiti”, kaže Hamdani. Tako je fatva predstavljala malu pobedu u sizifovskoj Hamdanijevoj borbi da sačuva jedno od najbogatijih i najdavnijih izvorišta ljudske kulture. Oko 6.000 godina pre Hristovog rođenja, nastanivši se u južnom delu onoga što su Grci docnije prozvali Mesopotamijom, Sumeri su se prvi tokom cele godine bavili poljoprivredom, podigli su prve gradove države u kojima su primenjivali načela prostornog planiranja, i prvi su uveli i razradili složeni sistem pisanja, poznat kao klinasto pismo. Tokom vremena u tom području su se, posle Sumera, smenjivali Akađani, Vavilonci i Asirci; docnije je oblast pala pod persijski, pa pod grčki uticaj, da bi je u VII veku osvojili islamisti. Svi su za sobom ostavili bogate spomeničke slojeve istorije i književnosti, često u vidu pečenih glinenih pločica, od kojih su neke gleđosane, i okruglih graviranih pečata od hematita, lapisa, lazulija i drugog poludragog kamenja, koji, kada se njima pređe preko vlažne gline ili nekog drugog mekog materijala ostavljaju izvanredne otiske iz kojih možemo dosta toga da saznamo o nekadašnjem načinu života i običajima tih naroda, da i ne govorimo o estetskim nazorima. Ti odavno zakopani gradovi cvetali su sve do mongolske invazije 1258, uprkos povremenom nasilju koga je bilo posebno u vreme dolaska Kira Velikog u VI veku p.n.e. Budući da u tom području docnije nije bilo ozbiljnijeg urbanog razvoja, arheološko nasleđe je izvanredno sačuvano i slojevi su bili potpuno jasni. Međutim, od 2003. uništeno je do neprepoznatljivosti nekoliko važnih nalazišta; računa se da su desetine hiljada okruglih pečata i tablica ispisanih klinastim pismom pokupljene i razaslate na arheološku crnu berzu. „Ono što se trenutno događa na jugu Iraka nije drugo do uništavanje svih materijalnih tragova prve urbane pismene civilizacije za koju znamo”, kaže DŽil Stejn, direktor Orijentalnog instituta Univerziteta u Čikagu. To je zapisano i u velikom katalogu za izložbu koja je počela u aprilu i trajaće do kraja ove godine. Naslov izložbe je primeren oceni: „Katastrofa!”. Međutim, sve ukazuje na to da uništenje sumerskog nasleđa do koga je došlo posle invazije 2003. nije nimalo uznemirilo ni američke ni britanske snage. Otkako je u aprilu 2003. opljačkan Irački muzej u Bagdadu, međunarodna štampa je posvetila značajan deo prostora ugroženoj baštini te zemlje. Međutim, izveštavanje se uglavnom odnosilo upravo na Irački muzej, na hvale vrednu kampanju da se vrate poharana dela i na stalnu borbu da se ponovo otvore muzejske galerije. One su, međutim, i dan danji zatvorene. Tek je povremeno, i to samo tokom prve godine sukoba, moglo da se čuje i ponešto o pljačkanju arheoloških nalazišta, kojima je naneta neprocenjiva i nenadoknadiva šteta. Za novinare je svakako problem ukupni broj nalazišta, budući da ih samo u provinciji Di Kar ima preko hiljadu; naravno, izveštavanje iz Iraka uvek je skopčano sa bezbednosnim problemima. Micah Garen, fotoreporter koji je sa partnerkom Mari-Elen Karlton verovatno jedini zapadni novinar koji je podrobnije izveštavao o pljačkanju na jugu otet je 2004. kada je obilazio crnu berzu u Nasiriji; otela ga je banda koja je bila tesno povezana sa Mahdijevom armijom. Držali su ga devet dana otmičari koji su očigledno imali jako dobre veze u delovima nove vlasti: početkom 2006, Hamdani je proveo tri meseca u zatvoru, pod nekom lažnom optužbom, samo zato što je pokušao da osvetli aktivnosti nekog moćnika u trgovini antikvitetima. Iskazi očevidaca su, opet, izazvali mnogo zbrke i neizvesnosti kada je reč o razmerama pljačke, njenoj hronologiji i uzrocima. Uništenje nalazišta je, npr. pripisivano svemu i svima - od sunitske pobune i Al kaide, do vojnika koji su u sebi odjednom prepoznali lovce na arheološko blago. Cela misterija samo je pojačana što je veoma malo materijala iz Iraka – u poređenju sa opljačkanim količinama - dospelo na tržište umetničkih predmeta. Tako su nastale mnoge teorije o sudbini poharanih predmeta po kojima se oni sada mogu naći u skladištima u Damasku i Dubaiju, ili u dnevnim sobama u Americi i Japanu. U junu ove godine, prvi put od 2003, mala grupa arheologa, pod vođstvom DŽona Kertisa, kustosa Bliskoistočne kolekcije Britanskog muzeja obišla je osam velikih nalazišta u južnom Iraku; putovali su helikopterom koji su im obezbedile britanske snage stacionirane u Basri. Zadatak je bio ograničen - tih osam nalazišta smešteno je južno od područja za koje se misli da je ponajviše opljačkano. Međutim, oni su utvrdili da iskopavanje nije bilo ni iz daleka jednoobrazno. U Uruku, Eridu i Lagašu skoro da nije bilo pljačke; Larsa i ostala nalazišta nepojamno su poharana. „Ne bismo smeli da potcenjujemo ulogu lokalnog stanovništva. Nema nikakve sumnje da su u Lagašu lokalni stanovnici aktivno sprečavali pljačku. Na drugim mestima, međutim, lako se može dogoditi da su se i sami bavili pljačkom”, kaže Kertis. Posebno zastrašujuće deluju satelitske slike čiju je temeljnu analizu napravila Elizabet Stoun, arheolog sa NJujorškog državnog univerziteta, koja je u junu pratila Kertisa. Tokom nekoliko meseci pre invazije 2003. Didžital gloub korporejšn, kompanija iz Kolorada, počela je da pravi satelitske fotografije južnog Iraka za potrebe Pentagona. Elizabet Stoun je analizirala te fotografije i dobila podatke za oko 2.000 arheoloških nalazišta. Te slike nisu ništa drugo do dokumenti o uništenom ljudskom pamćenju i znanju. Neka od najvažnijih otkrića o Mesopotamiji - od zigurata, hramova u vidu terasastih veštačkih brežuljaka poduprtih pločicama od nepečene opeke u Uru i Uruku, do zavetnih plaketa u Nipuru - potiču upravo iz iskopavanja u južnom Iraku. Po proceni Elizabet Stoun, ukupne razmere nedavne pljačke su „nekoliko puta veće od svih arheoloških istraživanja koja su ikada obavljena u južnom Iraku - i sasvim je sigurno da su u toj pljački nestale glinene tablice, novčići, cilindrični pečati koji se još zovu i pečatni valjci, statuete, kipovi od terakote, i drugi objekti i to u stotinama hiljada komada. Budući da su ti predmeti istrgnuti iz arheološkog konteksta, koji je u mnogim slučajevima fizički uništen, najveći deo potencijalnih informacija koje su one sadržale potpuno je izbrisan, čak i ukoliko bi se ti objekti pojavili na bilo kom tržištu”. Još šokantnije deluje ono što te satelitske fotografije mogu da nam kažu o pljačkašima. Prvo, uprkos tome što važna nalazišta iz Mesopotamije postoje u celoj zemlji, samo u nekim oblastima došlo je do organizovane pljačke. Ostali koji su izveštavali o ovoj temi odmah posle invazije zaključili su da nalazišta na severu, recimo, nisu bila na nekom većem udaru. Elizabet Stoun međutim pokazuje da su i neka područja na jugu Iraka, uključujući tu i centralnu Vaviloniju, uglavnom izbegla pljačku, ne i devastaciju; najveće pohare dogodile su se na jasno definisanoj teritoriji severozapadnog Di Kara i u rubnom području prema susednim provincijama - što je upravo region u kome je Hamdani uočio nagli procvat trgovine antikvitetima. Na satelitskim fotografijama jasno se vidi da se prvi veliki talas pohare zapravo dogodio pre dolaska koalicionih snaga. Krajem 2002. državni organi su uglavnom napustili područje Sumera, zajedno sa drugim delovima na jugu zemlje, pa fotografije s početka 2003. pokazuju da se na mnogim malim i srednjim nalazištima nasumično i nestručno kopa. Elizabet Stoun smatra da su se ova početna iskopavanja vremenski podudarila sa „pretnjom invazije - a možda su skopčana i sa pogrešnim očekivanjem da će docnije, kad stignu američki zavojevači, biti teže da se organizuje nedozvoljeno iskopavanje”. Ta pljačka je posebno obimna i organizovana u aprilu i maju 2003, odmah posle pohare Bagdada; tada je uništeno nekoliko veoma važnih i poznatih nalazišta, uključujući nalazišta Isin i Uma. Na satelitskim fotografijama vidi se da su rupe u Isinu mnogo tamnije nego na drugim nalazištima, što ukazuje na to da su iskopani veoma duboki rovovi kako bi se stiglo do najnižeg sloja ljudske istorije čiji bi se ostaci tamo mogli nalaziti. Konačno, Elizabet Stoun je sa filigranskom preciznošću pokazala da je pljačka bila u velikoj meri selektivna. Najviše su stradala nalazišta iz akadskog perioda (2335-2100. godina pre n.e.) kada su okrugli pečati prerasli u izraziti umetnički oblik; takođe, žestoko su poharana nalazišta iz starovavilonskog perioda (2000-1600. pre n.e.) posebno poznata po tablicama sa klinastim pismom; poharana su i nalazišta iz potonjeg istorijskog perioda, vremena persijskog i helenističkog uticaja (538. pre n.e. - 637. n.e.) kada su se masovno koristili predmeti od stakla i novčići. S druge strane, preistorijska nalazišta i nalazišta iz ranog bronzanog doba nisu mnogo dirana; to važi za Uruk, prvi veliki grad-državu u kome je početkom trećeg milenijuma pre n.e. Gilgameš bio kralj. Kakav zaključak možemo da izvučemo? S jedne strane, to potvrđuje zapažanje iračkih arheologa i Kertisove ekspedicije, da ljudi koji su u to umešani pripadaju plemenima iz Di Kara i susednih provincija. Iako zapadna štampa ne posvećuje tom sistemu ni najmanju pažnju, izvesno je da plemenski sistem već stolećima predstavlja okosnicu seoskog iračkog društva. Sve do Prvog zalivskog rata plemenska hijerarhija na jugu bila je na udaru države, ali je čitav sistem iznova uspostavljen 90-ih godina kada su UN uvele embargo, da bi 2003, kada je nastao vakuum vlasti, plemenski vođi postali jedino izvorište vlasti. Područje velikih pljački nalazišta uglavnom je pod kontrolom nekoliko plemena. Po rečima iračkih arheologa, podrška raznih šeika bila je od ključnog značaja za svojevrsnu internu dekriminalizaciju pljačke umetničkih predmeta koja sada, po samovoljnom ali masovno prihvaćenom tumačenju, predstavlja nešto što plemena doživljavaju kao legitimni izvor prihoda. Preprodavac u gradiću u kome se nalazi pijaca plaća pet ili deset dolara mali izgravirani predmet ili deo predmeta; za cilindrični pečat spreman je, ako je reč o posebno lepom komadu, ili za neoštećenu glinenu tablicu sa klinastim pismom, dati i svih 50 dolara - što je negde oko polovine plate pristojno plaćenog državnog službenika u Iraku. Preprodavac će prodati taj predmet krijumčaru za višestruko veću svotu novca; u trenutku kad se pojavi na međunarodnom tržištu, cena takvog predmeta imaće četiri, pet, možda čak i šest cifara. Kamene skulpture, koje su relativno retke, vrede nekoliko puta više na istom tom tržištu. Plemena na jugu često smatraju da su drevna nalazišta samo deo njihovog zemljišta i za neka od tih plemena toliko visoke cene stvarno predstavljaju neodoljivo iskušenje, posebno ako se ima na umu da je samo zemljište odavno neobradivo, toliko je ispošćeno. „Većina plemena odobrava pljačku“, kaže Doni DŽordž, nekadašnji direktor Državnog odbora za antikvitete. Plemena kontrolišu i gradove u kojima se odvija posebno razvijena trgovina starinskim umetničkim predmetima. Činjenica da je Al-Sistani osetio potrebu da interveniše ukazuje i da su neki od onih koji su u ovo umešani pokušali da iskoriste verski autoritet kako bi ozakonili iskopavanja. Konačno, ta svojevrsna plemenska arheologija u severozapadnom Di Karu ima još jednu dimenziju - onu koja je usko skopčana sa sudbinom šiita, posebno u poslednjim godinama Sadamovog Iraka. U govoru koji je održao 1979. Sadam Husein je izjavio da „antikviteti predstavljaju najdragocenije nasleđe koje Irak poseduje i dokazuju svetu da je naša zemlja ... legitimni izdanak i nastavljač pređašnjih civilizacija koje su celom čovečanstvu pružile ogroman doprinos“. Dobro su poznati Sadamovi nezgrapni napori da Hamurabija i Nabukodonosora proglasi za rodonačelnike baasističkog ekspanzionizma. Više bi mu dolikovalo poređenje sa asirskim tiraninom Asurnasipalom Drugim, čija je vladavina u IX veku pre n.e. bila obeležena terorom i masovnim utamničenjem civilnog stanovništva sa područja koja je osvojio u vojnim pohodima. Međutim, mora se priznati da je iračka diktatura imala jednu od najuspešnijih arheoloških uprava na Bliskom istoku. Državni odbor za antikvitete bio je valjano utemeljen; nekoliko naraštaja iračkih arheologa tesno je sarađivalo sa zapadnim kolegama na nalazištima širom Iraka; muzeologija je postavljena na zdravu osnovu i izuzetno se dobro razvijala; praktično nije bilo neovlašćenog iskopavanja niti pljačkanja nalazišta. Docnije je Sadam izdao i dekret kojim je za pljačku arheoloških nalazišta bila zaprećena smrtna kazna. U vrlo informativnoj knjizi Ponovno osvajanje prošlosti: arheologija i državogradnja u modernom Iraku, Magnus Bernardson, istoričar na Vilijams koledžu, iznosi tezu da povlašćeni položaj istorije Mesopotamije ima veze sa kontroverznim nasleđem britanskog mandata iz 20-ih godina prošlog veka, posle pada Osmanskog carstva. Važan cilj britanske vlasti u regionu bilo je, po Bernardsonovoj oceni, obezbeđivanje neometanog pristupa drevnim nalazištima, iako je tek dalekovida politika Gertrude Bel o podeli iskopina sa iračkom državom omogućila početak prebogate ere velikih arheoloških otkrića. (Ovde se nećemo podrobnije baviti potonjim pogubnim političkim posledicama, pre svega u vezi sa kurdskim pitanjem i sunitsko-šiitskim odnosima, kartografskih, diplomatskih i drugih poduhvata Gertrude Bel, visoke britanske činovnice i avanturistkinje koja je 1919. iscrtala granice modernog Iraka oko tri turska vilajeta u Mesopotamiji. Ona je prva koja se založila da antikviteti ostanu u zemlji iskopavanja, odlučno se suprotstavivši praksi čuvenoj po lordu Elginu i pasioniranim ljubiteljima arheologije koji su napunili dvorane muzeja po Britaniji, Francuskoj, Nemačkoj i drugim zemljama, bez zazora skidajući ceo friz sa Partenona. Irački muzej u Bagdadu životno je delo Gertrude Bel.) To je pomoglo i da mesopotamsko nasleđe dođe u žižu pažnje iračke politike, u tolikoj meri da je negde tokom 70-ih godina XX veka baasistički režim želeo da iskoristi preislamsku prošlost kao osnov za teorijsko obrazloženje arapske nacionalističke ideologije koja prevazilazi verske podele (te podele je režim vrlo nasilno potiskivao i gušio). Obilato finansirana sredstvima zarađenim na naftnom šoku, iskopavanja na nalazištima iz sumerskog i vavilonskog perioda na jugu zemlje bila su veoma brižljivo organizovana i lokalno stanovništvo se njima istinski ponosilo. Sve se to, međutim, naglo promenilo kada je Sadam Husein posle Prvog zalivskog rata krenuo u brutalni obračun sa šiitima. Tokom ustanaka 1991, koje su podsticali i ohrabrivali Amerikanci, šiiti su (zajedno sa kurdskim sudržavljanima na severu zemlje) napali i opljačkali izvestan broj regionalnih državnih muzeja, tesno povezanih sa režimom. Mada arheološka nalazišta nisu odmah napadnuta na isti način, Sadamovo kažnjavanje juga - u tom kažnjavanju stradala je krhka poljoprivreda područja - imalo je razorne efekte. „Sadam je u suštini rekao ljudima na jugu Iraka da to nije njihova civilizacija“, priseća se Hamdani. „A kad nešto već nije vaša civilizacija, što biste onda vi to štitili i čuvali?“ Zanemarena nalazišta u područjima u kojima su živeli sve siromašniji poljoprivrednici pružala su velike mogućnosti međunarodnoj crnoj berzi antikviteta. Male skulpture i mesopotamski nakit, tablice sa klinastim pismom i odlomci matematičkih i književnih tekstova počeli su da dosežu cene od po nekoliko desetina hiljada dolara. Još interesantniji bili su cilindrični pečati, za kojima je krajem XIX i početkom XX veka nastala prava pomama, kad je glavni kupac bio DŽ. P. Morgan; slična situacija pojavila se tokom 90-ih godina, kada je nekoliko međunarodnih kolekcionara počelo da skuplja velike količine antikviteta. Na aukciji u Kristiju 2001. zbirka cilindričnih pečata sa Bliskog istoka dosegla je neto cenu od 1,5 miliona dolara. Najskuplji pojedinačni predmeti - kao što je zeleni pečat sa zmijom, s kraja trećeg milenijuma, sa izvanredno prikazanim i dragim kamenjem ukrašenim akadskim božanstvima, ili pečat od opsidijana iz XIII veka pre n.e. na kome je prikazan kasitski aristokrata koji vodi dva razigrana konja prodati su za preko 100.000 dolara po primerku. Sredinom 90-ih godina arheolozi su često pronalazili irački materijal u aukcijskim katalozima i privatnim galerijama po Londonu i NJujorku, uključujući tu i glinene tablice koje su, jasno se videlo, poticale iz novih iskopavanja na nalazištima u Di Karu, kao što je Uma. „Nikada neće biti zaboravljeno da su upravo u vreme kada su Sjedinjene Države protiv Iraka uvele i sprovodile najrigorozniji režim sankcija u istoriji; desetine hiljada ranije nedokumentovanih iračkih antikviteta otvoreno prodavane na američkom tržištu“, piše arheolog DŽon Rasel u katalogu za čikašku izložbu „Katastrofa!“ Režim sankcija UN takođe je omogućio pljačkašima i krijumčarima da nekažnjeno deluju. „Zona zabrane leta na jugu Iraka bila je od suštinskog značaja za ovu vrstu trgovine“, piše arheolog Makgvajer Gibson u uvodu za zbirku članaka objavljenu pod naslovom Razaranje kulturne baštine u Iraku. „Bez helikopterskog nadzora, iračkim vlastima je bilo veoma teško da kontrolišu seoska područja.“ Predmeti su iznošeni iz Iraka preko Jordana, Sirije i Kurdistana, kao i preko Persijskog zaliva, i u glavnini slučajeva upućivani su na Zapad. Kontrola je zapravo ponovo uspostavljena tek poslednjih godina Sadamovog režima. Godine 1999, zahvaljujući novim sredstvima dobijenim po osnovu programa UN „Nafta za hranu“, irački Državni odbor za antikvitete počeo je da angažuje lokalno stanovništvo za celogodišnja iskopavanja u Umi i na nekoliko drugih najosetljivijih nalazišta. Ideja je bila da oni koji su se ranije bavili pljačkom tih nalazišta sada mogu da se obuče da rade kao pomoćnici pravih arheologa - i da im se time omogući alternativni izvor prihoda. Doni DŽordž koji je organizovao nekoliko iskopavanja i rukovodio njima, kaže da je pljačka zaista prestala i da su postignuta neka važna arheološka dostignuća. Međutim, kada je režim počeo pripreme za očekivanu invaziju 2002. ova „interventna iskopavanja“ su obustavljena. Što je još gore, sada su tu bili obučeni timovi lokalnih kopača koji su tačno znali šta treba da traže i gde to mogu da nađu. Prvih nedelja posle angloameričke invazije i pljačke Iračkog muzeja u aprilu 2003, međunarodna štampa je počela da izveštava o ilegalnom odnošenju materijala sa nekoliko važnih arheoloških nalazišta na jugu Iraka. Krajem maja na naslovnoj strani NJujork tajmsa pojavio se tekst kako su ostaci sumerskog grada Isina, severozapadno od Nasirije, stradali na udaru „lovaca na blago“. Sve što se tu događalo pripisivano je „opštoj anarhiji i bezvlašću“ koja je usledila posle pada Sadamovog režima - tim pre što se u Bagdadu nekoliko nedelja ranije dogodila pljačka muzeja neviđenih razmera. U suštini, međutim, tu se nije radilo o anarhičnom pljačkanju, nego o organizovanom poslovnom poduhvatu u Isinu u kome su učestvovala cela plemena i lokalne zajednice. U zborniku Razaranje kulturne baštine u Iraku, DŽoana Faršah Bajali, libanska novinarka i arheolog, opisuje posetu nekim nalazištima na jugu u maju 2003. „Di Kar je bio pod potpunom kontrolom preprodavaca antikviteta. Teško naoružani, oni su kontrolisali glavne puteve ka najvećim arheološkim nalazištima i obezbeđivali zaštitu za svoje ’radnike’. Stotine ratara ostavile su porodice i preselile se na nalazišta, gde su danonoćno kopali tragajući za antikvitetima... Dan bi im počinjao pre zore, jer su, kada bi sunce upeklo, morali da prestanu sa iskopavanjem, i ta pauza bi trajala do kasnog popodneva; tada bi počinjala druga smena do kasno u noć. Bili su dobro opremljeni: imali su ašove i alatke, a uveče su se ispomagali lampama koje su radile na pogon iz akumulatora.“ Ova masovna mobilizacija kopača koju su koalicione snage stacionirane na jugu po pravilu ignorisale stvorila je svojevrsnu pljačkašku privredu pod kontrolom plemenske hijerarhije i preprodavaca antikviteta. Arheolozi svedoci te masovne organizovane pljačke tokom 2003. i 2004. ističu da niko nije mogao da radi ako nije imao ovlašćenje lokalnog šeika; dozvola je bila potrebna čak i da bi se samo prišlo nalazištu. Postojao je, međutim, još jedan važan izvor dekriminalizacije onoga za šta se ne tako davno mogla dobiti smrtna kazna: verske i sektaške stranke posle invazije su došle na vlast. Kao i u vreme ustanaka 1991, pljačka Bagdada u aprilu 2003. bila je delom motivisana animozitetom prema Sadamovom režimu. Zato su se na udaru našla ministarstva, načelstva, kuće baasističkih vođa, službena vozila i državne ustanove poput Iračkog muzeja i, što je sasvim tragično, Nacionalne biblioteke koja je najpre poharana i potom zapaljena; među razuzdanom gnevnom masom bilo je mnogo mladih šiita iz mesta iz koga je poticao šiitski vođ Moktada al Sadr. Moktada al Sadr je ovde važan zbog načina na koji je reagovao na tu neviđenu pljačku državnih dobara: „Pljačkaši su u celom Iraku nazivani ’završnici’ (al-havasim). Taj izraz je trebalo da podseti na Sadamovu tvrdnju da će američka invazija na Irak prouzrokovati ’završnu bitku’. U maju 2003. Moktada al Sadr je izdao fatvu Al havasim, u kojoj je proglasio da pljačkaši mogu da zadrže ono što su otuđili dokle god petinu vrednosti plena budu davali u vidu donacije (huma) lokalnom predstavništvu sadrista.“ Irački zvaničnici danas kažu da su lokalni verski vođi povezani sa sadrističkim šiitskim pokretom odobrili trgovinu antikvitetima u meri u kojoj se obezbeđuju neophodna finansijska sredstva a njen predmet, barem teorijski, nije kulturnoistorijska ostavština iz islamskog perioda. „Neki sledbenici Moktade al Sadra ispisivali su transparente na kojima je stajalo da on nikome ne zabranjuje da uzima ono što nađe u iskopinama pod uslovom da te stvari proda u nameri da za taj novac kupi oružje ili izgradi džamiju, pa su onda te transparente kačili po nalazištima“, priča Doni DŽordž. Hamdaniju je tako postalo jasno da će mu biti neophodna podrška plemenskih i verskih vođa ako želi da izmeni tu vrstu lokalne „privredne“ delatnosti. Zato se potrudio da uspostavi veze sa šeicima, počeo je da posećuje džamije u najvažnijim crnoberzanskim gradovima i pokušavao je da poruku nekako prenese tokom molitvi i propovedi petkom; zato je i odlučio da se obrati samom Al Sistaniju. Međutim, pošto mnogi siromašni šiiti na jugu nisu Al Sistanijevi sledbenici, njegova fatva protiv pljačkanja arheoloških iskopina nije mogla u potpunosti da reši problem. Ipak, njome jeste postignut značajan rezultat: pljačkaš koga je fatva dirnula stupio je u kontakt sa službenicima muzeja u Nasiriji, gde Hamdani inače radi. „Rekao mi je da ima mnogo informacija o krijumčarima i crnoj berzi“, kaže Hamdani. Hamdani mu je za uzvrat dao digitalni fotoaparat i dži-pi-es uređaj koji izgleda kao mobilni telefon, i vratio ga na iskopine. Čovek je postao glavni izvor informacija za Državni odbor za antikvitete, slao je fotografije i podatke o mestima na kojima se skupljaju kako radnici koji kopaju, tako i oni važniji, koji su ih angažovali. Uz pomoć italijanskih snaga, u to vreme stacioniranih na jugu, organizovano je nekoliko desetina hapšenja i vraćene su stotine vrednih starina. Međutim, Italijani su 2006. otišli a nisu prethodno uspeli da odgovore na ono najvažnije pitanje: kuda odlazi sav opljačkani materijal? Krajem januara otišao sam do velikog skladišta u istočnom Amanu, delu jordanske prestonice u kome žive radnici i u koji se od početka rata uselilo nekoliko desetina hiljada iračkih izbeglica. To skladište pripada jordanskom Departmanu za starine i ispostavilo se da je puno iračkog materijala: aramejski obredni sudovi, akadski pečati, starovavilonski zapisi vezani za poljoprivredu, kamene skulpture, sasanidsko staklo, nakit iz vremena Parta, rimski i islamski novčići i ostali antikviteti - na nekima se još videla oznaka Iračkog muzeja u Bagdadu. Pored ostalih susednih zemalja, i Jordan se često pominje kao jedna od glavnih kapija za ilegalno sakupljeni arheološki materijal iz Iraka. Na osnovu predmeta, koje su jordanski zvaničnici konfiskovali u veoma malom broju akcija, ipak se može steći predstava o razmerama prekogranične trgovine opljačkanom kulturnom baštinom. Saad Eskander, direktor iračke Nacionalne biblioteke i Arhiva, čovek koji je poslednjih pet godina proveo nastojeći da iz pepela podigne tu ustanovu u ratom razorenom Bagdadu, ispričao je za NJujork rivju buks da mu se javila osoba iz Amana koja je tvrdila da ima važne dokumente iz Biblioteke i Arhiva. Čovek je bio spreman da ih ponovo proda Biblioteci za 50.000 dolara. Ono što je posebno interesantno u vezi sa tim predmetima koje sam imao prilike da vidim u skladištu u istočnom Amanu bila je veoma raznovrsna vrednost. Među izuzetno važnim komadima bilo je i mnogo beznačajnih stvari, a jordanski arheolog koji me je pratio ukazao je na verovatnoću da jedan broj predmeta zapravo čine moderni falsifikati. Glavnina svega konfiskovana je u prvim mesecima posle invazije, i ispostavilo se da su neke predmete donele sa sobom izbeglice koje nisu imale predstavu koliko je vredno to što drže u boščama. Favaz al Hrajšeh, direktor jordanskog Departmana za antikvitete, kaže da od 2004. nije bilo nijedne veće zaplene opljačkanih umetničkih predmeta. Bolji poznavaoci prilika na tržištu antikviteta u regionu kažu da krupni krijumčari ne rade preko Jordana, budući da je on relativno daleko od glavnih oblasti pljačke i da, zajedno sa Sirijom, sarađuje sa Irakom u kakvoj-takvoj borbi protiv tog vida aktivnosti. Krajem aprila ove godine Sirija je vratila Iranu nešto preko 700 predmeta konfiskovanih od 2003; Jordan je u junu vratio više od 2.000 predmeta, uključujući i neke iz pomenutog amanskog skladišta. Po svemu sudeći, glavni krijumčarski putevi vode preko iranske i drugih južnih granica, do Persijskog zaliva, gde materijal može biti „uskladišten“ na čitav niz godina, ili prodat privatnim kupcima koji ne postavljaju pitanje porekla. Kada su zemlje Zaliva, zahvaljujući novcu od naftnog šoka, postale središta bliskoistočne trgovine, brzo su prerasle u centre umetničkog kolekcionarstva i, posebno, kolekcionarstva antikviteta. Poznato je da je istaknuti kuvajtski šeik sakupio veliku zbirku mesopotamskih starina, uključujući i znatne količine nedavno opljačkanog iračkog materijala. Druga značajna destinacija mogao bi da bude Izrael. Ta zemlja je, naime, poznata po svom liberalnom pristupu trgovini starinama; američki kustos mi je rekao da je na starim pijacama u Jerusalimu mogućno kupiti „ama baš sve pod kapom nebeskom“. U septembru 2005. izraelske vlasti su zaplenile kontejner pun opljačkanog iračkog materijala na telavivskom aerodromu. Izraelska štampa je izvestila da je reč o kontejneru koji je prošao kroz Dubai i London i po obimu i vrednosti predstavlja najveću zaplenu u istoriji Izraela. Sami Iračani kažu da bi bilo najlogičnije da krijumčarski putevi vode preko Irana i Kurdistana. Doni DŽordž primećuje da su iranska i turska vlada dosad pokazale da su veoma malo zainteresovane da čuvaju granice od krijumčara antikviteta, a opšte je uverenje da su kurdski i iranski dileri umetničkim predmetima uključeni u trgovinu. Povrh toga, otkako je 2003. izvršena invazija, veliki broj Iranaca hodočasti u Nadžaf, Karbalu i druga šiitska svetilišta, čime se znatno uvećava prekogranični saobraćaj pa je samim tim olakšano krijumčarenje. Nešto od tog materijala već je stiglo do zapadnih obala. Od 2003. Britanija i SAD imaju na snazi zabranu trgovine iračkim antikvitetima koji su se nedavno pojavili u ponudi, i ovog puta, za razliku od 90-ih godina, više nema velikih aukcija na kojima bi se bestidno nudile na prodaju pločice ispisane klinastim pismom i drugi mesopotamski materijal. Čak se ni na I-beju više ne može trgovati opljačkanim predmetima, pošto su preduzete dosta oštre preventivne mere. Ipak, na Internetu se trguje iračkim materijalom, posebno predmetima manje i srednje vrednosti; to se uglavnom radi preko manjih direktnih aukcija i galerijskih sajtova. Tako su se na nekoliko sajtova na Internetu pojavili kupaste opeke sa posvetom; reč je o predmetima koji su ugrađivani u zidove važnih zgrada u trećem i ranom drugom milenijumu - kao i o drugim predmetima sa klinastim pismom koji se prodaju po ceni od nekoliko stotina do nekoliko hiljada dolara. Neki su čak i identifikovani kao predmeti koji vode poreklo iz određenih nalazišta u „južnoj Mesopotamiji“. Arheolozi i drugi stručnjaci za pitanja kulturne baštine, kao i nevladine grupacije kakve su Unesko i Svetski spomenički fond (koji je 2006. preduzeo odvažan korak i Irak kao celu zemlju stavio na spisak najugroženijih nalazišta) izražavaju veliku zabrinutost zbog razaranja ostavštine drevne iračke prošlosti. Ti napori, dokumentovani i u novoj zbirci eseja Antikviteti pod opsadom, učinili su mnogo da ne ugasne pažnja za donedavno skoro zaboravljeni aspekt iračke krize. I tu se ukazuje na činjenicu da američke i britanske snage nisu pre invazije planirale, niti posle invazije obezbedile ni najelementarniju zaštitu arheoloških nalazišta. Ipak, i u svim novim knjigama posvećenim ovoj temi jasno se vidi koliko je sve daleko od stvarnosti, od onoga što se zbilja događa na terenu u Iraku. Otkako je početkom 2006. bombardovana džamija u Samari - što je samo po sebi užasavajući pokazatelj stepena u kome su kulturni spomenici postali deo rata - strani kulturni zvaničnici uglavnom izbegavaju da putuju dalje od velikih gradova i vojnih baza. Tako se iračka kancelarija Uneska jedno vreme nalazila u nekom privremenom objektu u Amanu; putovanje u Irak strogo je ograničeno iz bezbednosnih razloga. U samom Bagdadu upravljanje poslovima vezanim za kulturu u najširem smislu te reči palo je kao jedna od prvih žrtava borbe za vlast. Tako je 2006. Državni odbor na antikvitete podređen novoosnovanom Ministarstvu turizma i antikviteta, koje je pod kontrolom sadrističkog bloka u parlamentu. Ministarstvo je dosad pokazalo veoma malo interesovanja za zaštitu nalazišta, a „turizam“ se po svemu sudeći shvata isključivo kao hodočasnička putovanja do islamskih svetilišta. Krajem 2007. više nije bilo goriva za kamione koje su obezbedili privatna američka fondacija i Unesko namenivši ih patroliranju u blizini arheoloških nalazišta. Možda se stvari malo popravljaju. Ako ništa drugo, crnoberzansko tržište je sigurno već prezasićeno, zbog čega padaju cene. Elizabet Stoun i DŽon Kertis su utvrdili i da osam nalazišta koja su obišli sa britanskim snagama nije opljačkano odmah posle invazije. Što se tiče Ura, u blizini se nalazi vojna vazduhoplovna baza pa u njemu nema pljački, ali je nevolja što su hiljade pripadnika koalicionih snaga sve donedavno imale otvoreni pristup tim nalazištima, tako da su fizički, gaženjem, naneli nenadoknadivu štetu. Naravno, najšokantniji primer oštećenja arheološkog nalazišta jeste onaj iz Vavilonije, koji je podrobno dokumentovala Zajnab Bahrani, profesorka na Kolumbija univerzitetu, i o kome se dosta može naći u Kertisovom izveštaju. Bahranijeva je, međutim, na to ukazala prva, još u avgustu 2004, a potom je i Kertis naveo da su američke snage, po ulasku u Irak, jedan od glavnih logora podigle upravo u Vaviloniji, tamo gde su ostaci Nabukodonosorovog letnjeg dvorca. U međuvremenu su logor predale poljskim snagama. Na sajtu Britanskog muzeja može se naći taj izveštaj, u kome stoji da je „na dotad netaknutim arheološkim depozitima iskopano dvanaestak rovova, od kojih najduži ima 170 metara, i desetak dubokih useka. U rovovima su pronađeni grnčarija, uključujući tu jednu celu vazu, kao i delovi pločica sa klinastim pismom. Oko 300.000 kvadratnih metara nalazišta zasuto je šljunkom, mestimično hemijski tretiranim, da bi se napravile helidromske piste i parking-prostor. (...) Sav šljunak donet je sa drugih lokacija, čime je nalazište nepovratno kontaminirano. Sem toga, oko nalazišta su postavljene vreće peska i zemlje, pokupljene sa drugog vavilonskog nalazišta (u vrećama ima ostataka kostiju i krhotina grnčarije). Na mnogim delovima nalazišta vidljivi su tragovi točkova teških vozila, a helikopterski saobraćaj je veoma gust. (...) Oštećeno je devet figura zmajeva od opeke na kapiji boginje Ištar. Preko popločane staze za procesije iz VI veka pre n.e. prešlo je neko teško vozilo i polomilo ploče. (...) Urušio se rekonstruisani krov na hramu boginje Ninmah.“ Ekipa iz Britanskog muzeja preporučuje da se prvo sprovede „celovita međunarodna istraga kako bi se utvrdila šteta naneta vavilonskom arheološkom nalazištu otkako su ga zauzele koalicione snage“, a da potom iračka vlada zatraži da se nalazište stavi na Uneskov spisak svetske kulturne baštine. Irak je, inače, još 1968. ratifikovao Hašku konvenciju. Sve u svemu, iz novoobjavljenih knjiga i na osnovu čikaške izložbe jasno se vidi da je još na delu jedna od najstrašnijih epizoda razaranja arheološkog nasleđa u modernoj istoriji. Dejvid Damroš, pomni proučavalac književnosti starog veka, iznova iščitavajući 6.000 godina stari Ep o Gilgamešu, primećuje da je Gilgameš tu opisan kao jedan od velikih sumerskih kraljeva poznat što je „čuvao drevne gradove i spomenike koje treba održavati i popravljati“. Možda nije na odmet podsetiti da na Prvoj ploči o savršenom kralju Uruka, čoveku bola i radosti, između ostalog stoji: Sve je video on, gospodar zemlje. Izneo je na svetlo tajne i skrivene stvari. Mudrost kao ponor duboka bila mu je jasna. Doneo je vesti iz vremena pre Velikog potopa. Dugim putem išao je u daljinu. Mučno je bilo dugo putovanje i tegobna vožnja. Svu muku dao je patnik napisati klinovima. U tvrdom kamenu uklesana su sva dela i sve patnje. Kako sada stoje stvari, skoro da više neće biti tajnih i skrivenih stvari koje će moći da se iznesu na svetlo dana, a poneki tvrdi kamen sa klinastim zapisom o delima i patnjama verovatno je zdrobljen u šljunak. LJILJANA NEDELJKOVIĆ