Topla košava

Ah, ova topla košava, baš me je skupo koštala! Ispropadao sam grdno, brale, prošle nedelje! Propao sam, bre, na dva fronta, kao jajce kroz pocepane gaće! Prvo, propao sam na konkursu za glavnog urednika “Politike”, a posle mi propala i kandidatura za predsednika TK „Metro”. Nego da krenem od debakla u “Politici”. Prijavim se na konkurs, odem lično u Makedonsku 29, kod Nene Šarenac, šefa ljudskih resursa, predam prijavu, radnu biografiju i – esej. Čuj esej! Kao kako mislim da dignem “Politikin” tiraž i tako to. Kad, moja biografija stigla na radni sto Ivice Dačića. Jer, ne razume se Ivica samo u policiju, razume se kao Marica i u novinarstvo! Oh, kako mi je teško palo kada mi je krtica iz Dačićevog kabineta javila da Ivica ne računa na mene, da ne mogu ni u uži izbor kandidata, te da ne može ni redakcija “Politike” o meni da se izjašnjava. Ko si, bre, ti, mustro iz Žitorađe, da određuješ “Politici” glavne urednike!? Sav skrhan i očajan dočekam Mitrovske zadušnice. Odšetam iz Gročanske do Novog groblja pešice. Od one moje lepe Egipćanke kupim turske karanfile i krenem ka parceli br. 161. A Srbi na groblje nagrnuli kao da se tamo dele beskamatni stambeni krediti! Nagrnuli Srbi, ali i Egipćani, Brazilci, to jest, Cigani, a nagrnuli, bogami, i Romi... Stojim kao sveća pred roditeljskim grobom, kad, prilazi mi mlada Ciganka golog pupka, utegnuta u farmerke i kaže: “Lepe oči imaš, kume, daj nešto za poklon duše!” Pitam: A šta ćeš ti meni da daš za poklon duše? “Mogu da ti usisavam za tries evrića!” Neka, hvala, sam sebi usisavam stan! Tu će ona: “Ti, kume, il si glup za ženske, il si fašista, pa ne voliš one stvari sa Ciganke...” I, raziđemo se, tako, ideološki. Onda počnem, na toploj košavi, da slinim pred roditeljima, da se žalim na Dačića. A otac me strogo sa slike gleda i sikće: “Ćuti, nesrećo, ne cmizdri! Nego, sad, odmah, da ideš u grobljansku crkvicu i zapališ sveću Ivici Dačiću! Ko zna kakve te je bede spasio! I šta ako te sa liste kandidata skinula Sonja Liht!?” A mati sluša pa se sekira, jer, eto, neko njeno dete, i po stare dane, nervira. I, ajd, brzo, sletim u crkvicu i pitam starog crkvenjaka gde se pale sveće za žive. A crkvenjak kaže: “Zapalite, gospodine, gde god hoćete! Jer, samo Gospod zna ko je živ, a ko mrtav!” Zapalim sveću za Dačića, ali i za Sonju Liht, za svaki slučaj. Oposlim u crkvici, pa, ajd, sa Novog groblja, po toploj košavi, u Teniski klub “Metro”, u Zvečanskoj. Zvali me na zatvaranje letnje teniske sezone. Spajamo stolove na đurđevdanskom suncu, a u subotu će, jelda, Mitrovdan. Tu stiže i roštilj sa Autokomande i vino belo tikveško, ali nema Šaleta! Predsednika kluba. I tu, odmah, počne zavera da smenimo Šaleta! Ivan i Mirče lobiraju za mene, a sa njima i Sale, maskota “Metroa”, plavooka devojčica i lepa poput anđela, a od nje već drhti Marija Šarapova... Elem, lobira se za mene, kao, imam rezultate, sin mi je rođa iz Švice stigao do Vimbldona, a i “ugledan sam građanin”, takoreći “javna ličnost”. I sve ide kao po loju, već se vidim na predsedničkom položaju, kad, cap, oćeš, bato! Boda, ali ne Hombah, prilaže VETO! Da nije Boda Dačićev čovek? Ivan i Mirče hoće da menjaju statut, na licu mesta, ali nemaju kvorum! I ostade Šale Predsednik! Ah, Dačiću, Dačiću, a i ti mala Sonja! Ničija do zore nije gorela; ni po cičoj zimi, ni po toploj košavi. Posle fijaska u TK “Metro” siđem besan u grad, na izložbu “Vinča” u Galeriji SANU. Kad, tamo, neki mlađani kustos, očigledno Tasićev pulen, vodi turističku pastvu kroz izložbu. I stane pastva ispred panoa vinčanskog pisma. I žutokljunac počne da peva kako “svi svetski arheolozi smatraju da vinčanski grafemi nisu pismo”. E, tu sam na mlađanog kustosa dreknuo i u zemlju, u mermer ga sabio: Čekaj, bre, momče! Ko te to učio!? Tasić senior ili Tasić junior!? A da si pre pet godina na simpozijumu u Novom Sadu bio, ti bi čuo da bi većina evropskih i svetskih arheologa da vinčansko pismo otmu i prekrste u DUNAVSKO PISMO! A sve zato da ne ispadne kako je, eto, i prvo pismo čovečansko na teritoriji Srbije nastalo! Tu kusto počne da bledi, da se znoji i nit zbori, nit mrmori. I hoće u zemlju da propadne, a onda štukne i ostavi meni, na milost i nemilost, turističku pastvu. Da nije otišao da pozove ove Dačićeve, mamicu mu kustovsku! Za svaki slučaj, zdimim Knez Mihailovom ka Kališu, da tamo u mraku, zavaram trag Dačiću, i, tamo ispod kalemegdanskih zidina mislim na Sonju Liht, bezazlenu debeljucu iz Kapetan Mišinog zdanja ... Tek pred ponoć došunjam se do Gročanske. I ožeđao od bežanije, napijem se crnog vina Nikolinog i zaspim ko jagnje. Kad u snu mi moja Crna iz Vrčina dovodi u san Dejana Medakovića!? A on mi, ovako, govori: “Znate šta, ja sam polagao arheologiju kod Miloja Vasića, dakle, svakako, najvećeg poznavaoca Vinče i vinčanske kulture. On je i otkrio Vinču i svetsku slavu stekao svojom knjigom PREISTORIJSKA VINČA. Kasnije je Vasić, bio sam svedok, pod stare dane, promenio mišljenje i smestio je Vinču u JEGEJSKU EPOHU!!! Znači, u istorijsko vreme! Predatirao Vinču! To u našoj nauci nije prihvaćeno. Sećam se, onda je nastala velika gužva u arheologiji: pokojni Garašanin se suprotstavio toj tezi. Slovenci, Korošec, Benac iz Sarajeva, Milačić iz Nemačke, svi su graknuli na starog Vasića... Ali, meni je ubedljivo zvučalo ono što je onda govorio Vasić.” Tu se probudim, a Jung sedi na indijskom taburetu pa mi dosoli: “Valjda ti je jasno zašto su svi na Vasića graknuli. Jer, ako je Vinča RANOANTIČKA kultura koja pada u TROJANSKA vremena, onda je vinčansko pismo, srpska vinčanica, pismo kojim su pisali Srbi sa Dunava, Pomoravlja i Povardarja. Elem, Srbi su antičke Grke OPISMENILI, a to je, danas, teško celom svetu priznati. I mani se male Sonje i malog Dačića, drži se ti velikog Vasića!” Ah, ova topla košava! Šta li će još da zakuva?