POTERA ZA RATKOM MLADIĆEM: Poslednji srpski gambit

Srpska žandarmerija sprovela je u ponedeljak, tragajući za Ratkom Mladićem, temeljnu pretragu PVC stolarije u fabrici „Vujić” u Valjevu. Prozori su izdržali, a nije pronađen ni najtraženiji haški optuženik; mada, kako je to dan kasnije objasnio Rasim LJajić, predsednik Nacionalnog saveta za saradnju sa Haškim tribunalom, „nismo (ni) tražili Ratka Mladića, jer smo znali da se on tu ne nalazi”. A tražili su, dodao je dalje, „tragove, dokumenta, materijale i stvari koje mogu da dovedu do preostalih haških optuženika, a drugi motiv je da sprečimo svaku vrstu potencijalne finansijske podrške za skrivanje haških optuženika”. Opet, ako se među valjevskim PVC prozorima stvarno tragalo samo za dokumentima i tragovima, pitanje je otkud, onda, potreba za angažovanjem žandarmerije naoružane dugim cevima i desetine yipova? Zašto nisu doterana i borna kola? Pogotovo što je čitava predstava organizovana samo par dana uoči najavljene posete Serža Bramerca, glavnog tužioca Haškog tribunala, Beogradu... Prema izveštajima sa terena, po nalogu Tužilaštva za ratne zločine, pripadnici žandarmerije i Uprave kriminalističke policije pretresali su fabriku i obližnje kuće vlasnika Vidoja i Vladislava Vujića u ponedeljak 10. novembra od 9 ujutru pa do oko pola tri popodne. Vidoje Vujić je, inače, jedan od viđenijih valjevskih biznismena, uz to i blizak prijatelj bivšeg (DOS-ovog) ministra policije, takođe Valjevca Dušana Mihajlovića, što je čitavom događaju dalo još interesantniju dimenziju. Na kraju, izašli su sa 13 fotografija, oduzetih po zakonu, uz revers. Na fotografijama je Vidoje Vujić sa Momčilom Krajišnikom, generalima Dragoljubom Ojdanićem, Nebojšom Pavkovićem, Ninoslavom Krstićem, sa bratom Radovana Karayića Lukom... Kako će ovi tragovi, materijal, dokumenta, stvari, kako ih je sve nazvao Rasim LJajić, pospešiti potragu za bivšim komandantom Vojske Republike Srpske Ratkom Mladićem, možemo samo da nagađamo. Ovonedeljna akcija udruženih snaga tužilaštva za ratne zločine, žandarmerije i UKP-a, na prvi pogled, ipak, imala je smisla, jer je Ratko Mladić u Valjevo i okolinu „smeštan” i ranije u više navrata. Do pre nekoliko godina, tako, pojavljivale su se manje ili više pouzdane informacije (možda jednog dana i saznamo koliko pouzdane) da Mladić živi u vojnom stanu u centru Valjeva, da živi u vikendici u selu Pričevići, 12 kilometara od grada, gde gaji pčele u tačno 60 košnica. Fantastične priče išle su dotle da je viđen na nekoj svadbi u valjevskom hotelu „Grand”, i to kao harmonikaš u šestočlanom orkestru. Kitili su ga novčanicama od 50 i 100 nemačkih maraka (bilo je to pre uvođenja evra). Na osnovu ovih, ili nešto kredibilnijih dojava, prava potera za Ratkom Mladićem – sve sa helikopterima – organizovana je na srpsku novu 2002. godinu, a nepunih mesec dana kasnije za odbeglim generalom tragalo se ne tako daleko od valjevskog kraja, u okolini Loznice. Iako, kao što nam je vrlo dobro poznato, nijedna od ovih potera i informacija nije dovela do željenog ishoda, tolika koncentracija „viđanja” Ratka Mladića u Valjevu i bližoj i malo široj okolini možda se, na kraju balade, neće pokazati sasvim slučajnom. Da ovonedeljna tužilačko-policijska akcija u Valjevu, ipak, nije sasvim neosnovana, učinilo se posle obelodanjivanja informacije da su Vujići bili u nekakvom poslovnom odnosu sa firmom „Impakt” Darka Mladića, sina Ratka Mladića. Prema objašnjenju jednog NIN-ovog izvora iz srpskih bezbednosnih struktura, posumnjalo se da je ovo poslovanje u stvari fiktivno, a da je novac koji su Vujići uplaćivali „Impaktu” zapravo korišćen za finansiranje skrivanja bivšeg zapovednika vojske bosanskih Srba. Sam Vidoje Vujić, međutim, za NIN objašnjava da je reč o starom ugovoru koji je proveravan još u avgustu prošle godine, „i ništa sporno tu nije pronađeno”. Premda će Vujić ponuditi prilično neuverljivo objašnjenje o tome kako je došlo do ove poslovne saradnje („Došao čovek u fabriku, rekao da se zove Darko Mladić i ponudio izradu kartica za evidenciju ulaska i izlaska radnika”), dok se eventualno ne dokaže suprotno, ostaće uverenje da je i ovde reč o običnoj dimnoj zavesi beogradskih istražnih organa. Ako su Vujići zaista sasvim nedužni u svojoj saradnji s Darkom Mladićem, ovakvo policijsko-tužilačko šikaniranje stvara vrlo neprijatne paralele s metodama koje su u Bosni svojevremeno sprovođene protiv porodice Radovana Karayića, koje su LJiljanu Zelen-Karayić na kraju dovele pred TV kamere da moli svog supruga da se preda kako bi zaštitio porodicu od daljih progona. Drugi aspekt ovog, ponovnog otkrivanja već bajatog ugovora između Vujića i Mladića juniora povezan je sa valjevskim igrokazom sa žandarmerijom i dugim cevima kojima su tražena dokumenta i materijali – predstava, upriličena da se demonstrira revnost i rešenost Beograda da stavi tačku na haško pitanje, a uoči poslednjeg dolaska Serža Bramerca u Beograd pred podnošenje izveštaja Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, najavljenom za 12. decembar. Ovakvo demonstriranje saradnje uoči haške posete ne bi bilo prvo – podsetimo samo na iznenadno hapšenje generala Zdravka Tolimira, 31. maja 2007. godine, neposredno uoči dolaska Karle del Ponte u Beograd koji je i tada strepeo od jednog u nizu sudbonosnih izveštaja glavnog haškog uterivača pravde, istine, odgovornosti i pomirenja. Politička poigravanja sa poterama bivala su inicirana i sa suprotne strane; Karla del Ponte bukvalno je naterala srpske snage bezbednosti da intervenišu u vojnom samačkom hotelu u Deligradskoj ulici u Beogradu baš na dan (15. maja 2007. godine) kada je u srpskom parlamentu izglasavana druga vlada Vojislava Koštunice, što je zbog raspaljenog radikalskog besa umalo sprečilo glasanje koje je, zbog ustavnih rokova, moralo da se završi do ponoći. Šta sve to govori o ozbiljnosti naše države, nije potrebno obrazlagati, bez obzira na to što ministarka pravde (Snežana Malović) reče da valjevska akcija nije upriličena Bramercu u čast, te da se „na tome (poteri za haškim beguncima) i inače predano radi”. Interesantno je ukazati i na nedavni pokušaj šefa srpske diplomatije Vuka Jeremića da (se) definiše formulacija „saradnja sa Haškim tribunalom”. Jeremić je postavio sasvim logično pitanje: da li se pojam saradnje svodi isključivo na hapšenje preostala dva haška optuženika, Ratka Mladića i Gorana Hayića, budući da nema jasnog dokaza da se bilo koji od njih dvojice zaista i nalazi u Srbiji. Pa joj se, shodno tome, ne može bez razumne sumnje stavljati na teret što se Mladić i Hayić ne nalaze iza ševeningenskih rešetaka i time uslovljavati nastavak evropskih integracija. Jeremićev pokušaj definisanja igre koja se igra pokazao se, međutim, kao mrtvorođenče; em ga nije podržao niko od kolega iz vladajućih struktura, em je tužilac Bramerc ove srede u Sarajevu sasvim nedvosmisleno rekao da su prioritet upravo hapšenja. Koliko smo, uopšte, blizu lociranju i hapšenju Ratka Mladića? Posle prošlogodišnjeg hapšenja Zdravka Tolimira, Mladićevog bezbednjaka za koga se smatralo da je alfa i omega njegovog sistema skrivanja, pomislilo se da je Mladićev pad samo pitanje trenutka. Posle hapšenja Radovana Karayića ovog leta, ponovo nas je zapahnuo talas optimizma i velikih očekivanja. Očekivanja su se, znamo, pokazala sasvim promašenim. Toliko, da ministar odbrane Dragan Šutanovac sada iz Pariza poručuje da je hapšenje Radovana Karayića u julu „otežalo” hvatanje Ratka Mladića: „Svi su govorili posle hapšenja Karayića da je blizu hapšenje Mladića, ali lično mislim da je sada teže pronaći Mladića.” Zašto? „Oni (Mladićevi saradnici) sada su strpljiviji. Pre hapšenja Karayića bili su opušteni, a sada više nisu” kazao je ministar odbrane. NIN-ov izvor iz Vlade Srbije dodatno elaborira ove Šutanovčeve reči; potvrđujući da se u ponedeljak u Valjevu nije ni očekivalo da će se nabasati na Mladića, tvrdi i da posle Karayićevog hapšenja nema baš nikakvih informacija o tome gde bi Ratko Mladić mogao da se nalazi. Ovo uprkos tome što su, navodi izvor NIN-a, sve službe dodatno dignute na noge i intenzivirale svoj rad na lociranju i hapšenju haških begunaca. Računica beogradskih zvaničnika jednostavna je u meri u kojoj obespokojava: ekonomska situacija će se u narednom periodu samo dodatno pogoršavati, i vladi na čijem je čelu Mirko Cvetković neophodan je značajan spoljnopolitički dobitak. To može da bude samo početak primene Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom, a početka primene nema bez Ratka Mladića (plus Gorana Hayića) u Hagu. Hoće li to biti dovoljno za nastavak srpskog puta u Evropu? Još, naime, odzvanjaju reči Maksa Ferhagena, holandskog ministra spoljnih poslova, izrečene ovog septembra. Na novinarsko pitanje da li je Ratko Mladić jedini uslov da holandska vlada podrži SSP sa Srbijom, rekao je: „Prvo ga uhapsite, pa ću vam onda reći da li je to uslov.” Šta, dakle, možemo da očekujemo i ako jednog lepog dana uhapsimo Ratka Mladića? U najgorem slučaju, stvari će biti isterane na čistac i znaćemo da li je evropsko insistiranje na saradnji s Tribunalom zaista bilo zbog pravde, suočenja s prošlošću i pomirenja ili je, pojavi li se posle Mladića neki novi uslov, poput priznanja Kosova na primer, samo korišćeno za pritisak na našu zemlju. Dotle, u partiji šaha između Beograda i Haga nastavlja se ovaj, poslednji gambit. Reč, koju urednici rado koriste u naslovima, označava otvaranje partije šaha u kojem se žrtvuje pešak ili figura da bi se zatim prešlo u napad. Ratko Mladić je nekada slovio za vrsnog šahistu. Kakav se šah igra u Nemanjinoj 11?