NIN na licu mesta: Stari dvor Čaj kod Krkobabića

Nije lako Milanu Krkobabiću. Svakog ponedeljka u njegovu kancelariju dolaze oni koji nemaju kome više da se žale. Toliko je tuge i sirotinje nebeske pod kapom Beograda. Šesta po redu čajanka u njegovim prostorijama u Skupštini grada. Priznajem da sam došao da se malo narugam srpskim čajankama. Ali sam volju izgubio slušajući već prvu priču. A priče su jedna od druge teže. Sa njim sedi gospodin Đukić, gradski sekretar za socijalnu i dečju zaštitu. Zapisuje. Ko će pomoći majkama samohranim koje dolaze sa nepokretnom decom. Sa bolesnom decom. Otac je umro. Dečak je dobar đak, kao i njegova sestra. Dečak je imao operaciju srca. Ali našli su se dobri ljudi. Cela priča nije funkcionisala zato što majka nije imala državljanstvo iako je rođena u Beogradu. Gospođa koja priča videla je prilog o njima na televiziji i odlučila da pomogne. Za jedan dan je dobila državljanstvo. Završila je i petnaest papira za njih, koji su joj trebali za dečji dodatak. Došla je da moli da se na dečji dodatak ne čeka šest meseci. Uz pomoć dobrih ljudi kupljen je ogrev. Novac za sveske još nisu dobili. Kako jedna nepismena žena može da juri za dečji dodatak. Majka ne zna šta je poreska uprava. Ona ne razume. Ona je sirotica u pećini u šumi. U školi postoji ručak koji može da se plati da deca bar jedan topli obrok imaju. Ne želi da to bude milostinja. Govori gospodin Krkobabić, potpredsednik i penzioner: “Ja sam vas saslušao i mogu samo da vam zahvalim. Dobro je što još ima onih koji pokušavaju da brinu o bližnjima. Pre svega treba istaći nešto pozitivno. Bitno je da gradska uprava zajedno sa medijima učini da se mnoge takve stvari reše. Što se toga tiče, i penzije, ja se nadam da ćemo stvar uraditi. Što se tiče sekretarijata za socijalnu i dečju zaštitu, vi niste prvi koji ukazuju na to. Što se tiče problema koji ukazuju na kadrove, biće rešeni. Svi problemi koji ukazuju na administraciju, na kadrove, biće rešeni. Svaki centar za socijalni rad biće podložan ispitivanju, šta su uradili, kako su uradili i gde su te pare otišle. To je samo vrh ledenog brega. To je sitnica prema onome što je Železnica dala za luksuzne automobile. Postoji treći problem ovoga grada, da može da pomogne socijalno ugroženima. Mi smo pomogli šezdeset pet hiljada penzionera sa četiri hiljade, to je samo deo onih kojima je moglo da se pomogne za automobile luksuzne koje je kupila Železnica. Za modernizaciju jednog dela pruge izdvojena su dvadeset tri miliona evra. Mi smo sa 2,3 miliona evra opskrbili 65.000 građana Srbije, verujte to je deset puta više. Polovina penzionera je mogla da dobije pomoć. Damo posredniku za gas dvesta miliona, a zamislite koliko bismo mogli da pomognemo. Kako može jedna žena koja se prstom potpisuje da pomogne samoj sebi. Ne može od slepe žene da se traži jedanaest papira.” Ulazi majka sa hendikepiranim dečakom. Očito da je svuda već bila. Nije sigurna šta ima pravo da traži. Muž ju je ostavio sa hendikepiranim detetom i pobegao glavom bez obzira. Ima šest hiljada pomoći. Traži da se gradski prevoz pobrine i za njenog dečaka kojeg vodi i dovodi u školu i ne može zbog njega da radi. Posle nje, evo druge, sa bolesnom devojčicom. Isti slučaj. Muškarac je hrabro pobegao. “Mama, hoćemo li dobiti kompjuter”, pita devojčica. Onda dvoje iz zgrade na čiju se zelenu površinu Gradsko zelenilo ne obazire, pa onda tri gospodina iz stare Batajnice koji tvrde da se ulaže samo u onaj deo koji je napravljen u vreme Šešelja a da na ulicu u kojoj oni žive niko neće da pogleda. Na kraju gospođa koja je na glasanju pojela glasački listić sa hlebom i tako skrenula pažnju na svoj problem. Došla je da se zahvali. Nije lako Krkobabiću sa svim moliocima. Čaj je bio dobar, sa limunom, a novinara dosta. Zapisivali smo i zapisivali. Ali, kako da pomogne gospodin Krkobabić onim kojim samo Bog može pomoći. Koji su se već svima žalili a onda došli kod njega. Da ih ponudi čajem. (kolumnista lista “Kurir”)