Kritika nacionalne leksikografije (2): Naličje “podviga”

Čitajući i letimično voluminoznu Enciklopediju srpskog naroda koja se u izdanju Zavoda za uybenike pojavila na Sajmu knjiga, brzo se uviđa nedopustiva proizvoljnost i neznanje u izboru i obradi ličnosti, u tretiranju institucija i pojava. Tome doprinosi ne samo velika brzina, rađena je “na juriš”, kako ističe odgovorni urednik dr Radoš LJušić, nego i nekompetentnost saradnika i urednika. U svojoj radoznalosti pokušao sam da sagledam kako je, po kom kriterijumu, vršeno odabiranje i odbacivanje u oblasti likovnih umetnosti. Nešto o tome naslućuje se u konfuznom predgovoru odgovornog urednika, direktora Zavoda, izdavača dr Radoša LJušića, koji ne krije zadovoljstvo kako je rekordnom brzinom ostvaren veliki poduhvat. U sajamskoj atmosferi, u očekivanju nagrada, pohvala, dr LJušić egzaltirano kaže: “Završiti to za dve godine, zaista je podvig” (“Večernje novosti”, 4. novembar). U “Predgovoru” se umesto bitnih stručnih objašnjenja o projektu i konceptu naglašava “briga o sopstvenoj naciji” da bi se u sledećem pasusu nastavila priča o ideologiji i politizaciji u nekim drugim enciklopedijama. Čitamo: “Pored (zagrebačke)... osmotomne Enciklopedije Jugoslavije, vredne, korisne ali i sporne u mnogim odrednicama koje se odnose na srpski narod, uz to i ideološki obojene, zavređuje pomen i Prosvetina enciklopedija, Beograd 1978. sa sličnim propustima.” Pasus nejasan ali važnije su umetničke teme, ličnosti i činjenice koje sam želeo da identifikujem u nekim gradovima i institucijama u Vojvodini. Koliko nas ta razvodnica s velikim rekama spaja ili razdvaja, koliko i kako su kultura, istorija umetnosti i koja značajna ostvarenja Srba, Mađara, Rusina i drugih prisutni na sceni, odnosno kako su zastupljeni u Enciklopediji sa striktnim, nepotrebno nejasnim nazivom “srpskog naroda” u kojoj su i Meštrović, Kardelj i drugi iz drugih naroda. Ali, neka o tome govore lingvisti, već je rečno da publikacija obiluje protivrečnostima i nelogičnostima. Kada smo na terenu Vojvodine, recimo da osim Novog Sada kao centra u kome su mnoge institucije i scene umetničke sa stvaraocima od imena i značaja, aktivni su i Subotica, Sombor, Vršac, Šid i drugi. Od Šida ćemo početi koji je kao mali grad iznedrio tri velika i nadasve veoma originalna umetnika koje tako ambiciozni enciklopedisti evidentno nisu shvatili, jednog od velikana su čak i sasvim izopštili. Biće svakako biserni unikum činjenica kako je zaobiđen Dimitrije Bašičević, teoretičar, doktor istorije umetnosti, direktor muzeja a zatim, isti, idem per diem, taj Bašičević zvani Mangelos već poznati u svetu slikar, pisac, filozof, ispao iz štiva naše nacionalne debele čitanke. Ništa nije značilo urednicima to što su njegovi radovi visoko, najviše u nas, ocenjeni i otkupljeni u pariskom Boburu, zatim u Muzeju moderne u NJujorku koji su ga impostirali na koricama veoma relevantnih umetničkih publikacija. O njemu, dakle, ni reči, a o njegovom ocu, slavnom Iliji Bosilju, rečeno je toliko i tako – tek da se zabeleži reda radi, što ilustruje tekst izvesne S.V. (Svetlana Vujović)... (“naivac... slobodna paleta sa zlatnom i plavom pozadinom... Jedinstvo arhajskog i savremenog senzibiliteta.”). Primeri ovakve stručnosti i pismenosti su mnogi. I slavni Sava Šumanović je dobrano osakaćen, prikazan je po izlizanoj matrici samo kao slikar. Svesno se i dalje prenebregava njegovo spisateljsko delo koje odlikuje duboka imaginacija i perfekcija teksta, i dalje je ovaj svojevrsni primer epistolarne literature zapostavljen, tabuiziran. I u Novom Sadu na tako bogatoj sceni umetnosti gde je nedavno ekskluzivno viđena izložba najvećeg umetnika Amerike, Vorhola, čelni ljudi muzeja i galerija, značajni umetnici i kritičari, nisu dobili mesto u enciklopediji. Direktor Muzeja savremene umetnosti, vajar Živko Grozdanić Gera već nekoliko godina deluje u malom prostoru sa valjda najdinamičnijom scenom umetničkih ideja, brojnih prezentacija u Vojvodini i gradovima u okruženju. Usvojen je njegovom zaslugom i ambiciozni projekt moderne zgrade muzeja, veoma prisutan na sceni kao vajar i slikar “pop-artista”, nije dobio mesto u Enciklopediji. Tamo nema ni zaslužne umetnice profesorke Bogdanke Poznanović čija je aktivnost decenijama zapažena i van naših granica. Tromim enciklopedistima je nedokučiv, inconu adresat Milana Stanojeva, takođe profesora u Novom Sadu, dobitnika prestižnih nagrada u Beogradu koji je uzor mnogim mlađim slikarima i studentima. Evidentno je, simptomatično je kako urednici Enciklopedije masovno i uspešno, “na juriš” zaobilaze veoma značajne umetnike Vojvodine: izostavljeni su J. Ač, Balint Sombati, S. Tišma, Petrik Pal, V. Kopicl, S. Bogdanović i brojni drugi. Ni Sava Stepanov, poznati stručnjak, kritičar, animator mnogih izložbi i čuvenog Vorhola, nije dobio mesto u Enciklopediji. Kada je Beograd u pitanju, treba duže čitati veliku knjigu da otkrijemo prazninu izopštenih poput slikara Marina Tartalje, značajnog imena na mapi moderne umetnosti. Zatim, apstrahovana je, pored ingenioznog Save Sekulića, plejada stvaralaca dovoljna za neki salon nezavisnih. Tu su: Bojan Bem, Ratko Vulanović, Miro Glavurtić, Ilija Šoškić koji u evropskim centrima i dalje nastupa s uspehom. Među nepodobnima za enciklopediste je i Biljana Tomić, kritičar, zaslužna za otkrivanje i afirmaciju čitavih grupa mladih. U jedinstvenoj Srećnoj galeriju u SKC-u gostovali su umetnici i čelnici najvećih manifestacija Evrope. Ima i u Americi naših umetnika koji decenijama žive i rade, od kojih znamo skulptora Vlastu Mihića i slikara Savu Rakočevića. Za razliku od Rakočevića, Mihić je prepoznatljiv i tamo i ovde. Sa nesumnjivim uspehom prisutan je u muzejima, uglednim kolekcijama. Izlagao je u Muzeju savremene u Beogradu, postao odavno profesor na akademiji u Los Anđelesu. Za tog umetnika Enciklopedija je ostala gluva, zatvorena, ali je otvorena za Rakočevića koga nema u svetu umetnosti, u muzejima. U Beogradu nije imao nijednu žiriranu izložbu, ali je stalno prisutan u Srbiji i poznat po čestim nastupima u medijima u kojima je veličao režim S. Miloševića. U Enciklopediji je Rakočević prikazan skoro bez umetničke biografije, s kratkom trivijalnom argumentacijom da “ne prihvata apstrakciju i enformel”, da je izlagao na kolektivnim izložbama. Kakav primer, kakav nauk za potomstvo! Ostaje svakako mnoštvo spornih i nejasnih pitanja u prvom redu koncept, sistem, kako je kreirana ovako nezgrapna, evidentno neuspela Enciklopedija. Odgovornost snose odgovorni urednik dr LJušić i urednici dr Branko Vujović i saradnici u čijem odabiranju i odbacivanju kao i samoj obradi još uvek je prisutan relikt politike i oveštalih ideologizovanih tonova. Nameće se pitanje: zbog čega u nas (znamo, mala smo kultura), enciklopedije ne stižu do potrebnog nivoa. Tri novija primera su indikativna: NJegoš/Enciklopedija (1999) kulturni je skandal, enciklopedijski Srpski biografski rečnik je amaterski nivo s adekvatnim predgovorom akademika Čedomira Popova. Treća je Enciklopedija srpskog naroda. Sve u svemu, mnogo pesimizma za nas male.