Berluskonijev stil: Politika pošalica

Šta mislim o Obami? Da je mlad, lep i preplanuo”, jesu već sad širom svete „slavne” reči Silvija Berluskonija. Pozivajući se na svoje „iskustvo”, premijer je Obami ponudio i „profesionalne savete”. I tako je samo 24 sata po objavljivanju rezultata američkih izbora stigao i novi neverovatni gaf koji bi lako mogao da zaseni čak i poznati ispad „Kapo” vezan za nemačkog poslanika u Evropskom parlamentu (vidi okvir). Posle razgovora s Medvedevom, tokom zvanične posete Rusiji, italijanski se premijer, nezadovoljan postignutim efektom, ponovo vraća izjavi o Obami. Svoj smisao za humor ne manifestuje na načine na koje smo do sad navikli: nisu u pitanju ni seksualne dvosmislice, niti seksistička ili „antikomunjarska” vickastost. Ovoga puta premijer ne može da odoli boji kože. Da bi posle rekao da se radi o „najobičnijem simpatičnom komplimentu” Insistirao je na tome da je reč o „komplimentu” i sat vremena nakon konferencije za štampu, dok ga novinari ispituju kako će da reaguje na polemike koje će takva izjava sigurno da izazove: „Oni koji ne shvataju šalu nemaju smisla za humor: najobičniji su imbecili i mogu da se nose u...”. Kada su novinari pomislili da gore biti ne može, Berluskoni je nastavio: „Pa šta? Da se neko možda nije pobunio? Šta ja mogu što ima toliko njih koji su diplomirali debilizam? Dosta mi je svega – od sada govorim ono što mislim.” Premijer Berluskoni, veliki Bušov prijatelj, jednom izjavom uspeo je da stigne do tačke do koje republikanci ni nakon 21 meseca nemilosrdne kampanje nisu uspeli da dođu. Kakvu će reakciju famozna izjava izazvati u Americi, gde rasa nikada nije bila predmet javnih političkih polemika? Na Berluskonijev ispad prva reaguje italijanska opozicija. Demokratska partija (Partito democratico) „od premijera zahteva da se odmah izvini”. „Premijer, u najboljem slučaju, više nije u stanju da se kontroliše. Zaboravlja da od njegovih reči zavisi slika koju u svetu imaju o nama. Izjava da je novi američki predsednik mlad, lep a i preplanuo celom će svetu zvučati kao uvredljiva dvosmislica. Takve izjave su veoma opasne”, rekao je Frančeskini, jedan od lidera DP-a. I predsednik demokrata Valter Veltroni smatra da „takve izjave štete imiyu Italije u svetu. Jedan diplomata sebi ne sme da dozvoli takve kafanske šale”. Istog mišljenja je i lider partije Italia dei Valori Donadi, koji smatra da Berluskoni diskredituje Italiju na međunarodnoj sceni. „Nijedan premijer u istoriji nije pao toliko nisko da se ne libi ni ovakvih kafanskih, otvoreno rasističkih izjava.” Desnica je, s druge strane, bila u nedoumici. Predstavnik partije Nacionalno jedinstvo (Alleanza nazionale, Berluskonijev koalicioni partner, prim. prev.), ministar Ronki, na pitanje novinara o premijerovoj izjavi odgovorio je sa: „Do viđenja”. Odmah se oglasio Kapecone, portparol Berluskonijeve partije „Napred, Italijo” (Forza Italia), napavši opoziciju da se „očajnički hvata za sve i svašta ne bi li diskreditovala Berluskonija”. Pridružuje im se i Kalderoli, jedan od eksponenata desničarske partije Liga Sever (Lega Nord), izjavom da je reč o “najobičnijoj šali”. Ministar Đanfranko Rotondi (ministar za organizaciju vladinih projekata, član Berluskonijeve koalicije Popolo della Libertà, prim. prev.) ponudio je originalno tumačenje Berluskonijeve izjave: „Premijerove reči su rezultat psihološke reakcije na kojoj se zasniva rasizam: svi belci zavide crncima na tenu.” Dok Berluskonijevu izjavu objavljuju po celom svetu – od britanskog Herald tribjuna, preko turskog Dejlija i američkog Tajma, pa do španskog Heralda – desničari se smejulje, tapkaju po ramenu i kritikuju očajne levičarske mračnjake koji, po Gasparijevom mišljenju, ne shvataju da je Berluskoni lansirao „operaciju Simpatija”. Operaciju kojoj se sigurno pridružio i on sam komentarom na Obaminu pobedu: „Al kaida će sigurno biti zadovoljna.” 10 gafova Silvija Belruskonija Baš slobodan čovek Italijanski premijer poznat je po svojim gafovima, seksističkim i inim neprimerenim komentarima. Nakon svakog ispada Berluskoni krivi „levičarsku štampu” jer njegove reči vadi iz konteksta. Ovo su neki od primera: 1. O Musoliniju: „Musolini nikada nikoga nije ubio. On je samo slao ljude na italijanska ostrva na odmor.” Fašistički zatvori za disidente su po njemu bili „svojevrsna odmarališta”. 2. O italijanskim sekretaricama (prilikom posete njujorškoj berzi): „Italija je danas odlično mesto za investiranje... komunista je daleko manje nego ranije, a i ti preostali negiraju da su to ikada bili. Još jedan razlog za investiranje su naše zgodne sekretarice... predivne devojke.” 3. Nemačkom poslaniku u Evropskom parlamentu 2003, nakon što je Italija postala predsedavajući Evropske unije: „Čuo sam da je u Italiji u toku snimanje filma o nacističkim koncentracionim logorima – predložiću Vas za ulogu kapoa (zatvorenik koji obavlja funkciju stražara): bili biste savršeni za nju.” (Kasnije je izjavio da je u pitanju bila šala i da se, u stvari odnosilo na jednog od likova iz popularne serije o ratnim zarobljenicima iz Drugog svetskog rata Hogan’s Heroes.) 4. O glasačima levice tokom izbora 2006: „Previše sam bio ubeđen u inteligenciju Italijana – nisam verovao da postoji toliko debila koji bi glasali protiv onoga što je za njih najbolje.” 5. Nakon napada na Svetski trgovinski centar 11. septembra 2001: „Moramo biti ubeđeni u superiornost svoje civilizacije, sistema koji nam garantuje blagostanje, zaštitu ljudskih prava i – za razliku od muslimanskih zemalja – prava na slobodu veroispovesti i političkog delovanja, sistema čija je najveća vrednost poštovanje različitosti i tolerancija...” 6. Na predlog da sedište Evropske agencije za bezbednost prehrambenih proizvoda bude u Finskoj, umesto u italijanskom gradu Parma: „Parma je sinonim za dobru kuhinju. Finci čak ni nemaju pojma šta je to pršut. Imao sam prilike da probam finsku kuhinju – znam o čemu govorim.” 7. O svojoj političkoj karijeri: „Meni ne treba funkcija da bih se osećao moćnim. Imam vile po celom svetu, fenomenalne jahte... predivne avione, prelepu ženu, izuzetnu porodicu. Ja se, u stvari, žrtvujem.” 8. Tokom grupnog fotografisanja 2002. kome su prisustvovali predsednici i premijeri zemalja EU, Berluskoni je španskom ministru iza leđa pokazao rogove (corna, u Italiji se ovaj gest koristi da bi se oterala zla sreća, prim. prev.). 9. Pre održavanja izbora 2006. godine, na kojima je izgubio, izjavio je da je svako ko ne glasa za njega najobičniji „drkayija”. 10. O ministru za rodnu ravnopravnost u svojoj vladi, Mari Karfanji, bivšem foto-modelu iz časopisa za muškarce: „Svuda bih išao s tobom... i na pusto ostrvo. Da nisam već oženjen, iz ovih stopa bih se s tobom oženio”. Berluskonijeva supruga Veronika Lario reagovala je slanjem otvorenog pisma, objavljenog sutradan na naslovnoj strani dnevnika Republika, tražeći javno izvinjenje – koje je stiglo odmah. Kurcio Malteze, poznati novinar Polusvesni rasizam Šteta što ne postoje kladionice i za ovakve stvari. Već mesecima, iščekujući istorijski trenutak objavljivanja rezultata američkih izbora, iščekivali smo i prvi gaf premijera Berluskonija vezan za boju kože novog predsednika. Premijer nas nije nikada razočarao – imao je izjavu na gotovs. Jedino iznenađenje bila je brzina Ali ovde se ne radi o uobičajenim izjavama na koje smo u Italiji, nažalost, već oguglali – ovde je reč o otvorenom rasizmu: i to rasizmu najgore vrste, onom polusvesnom za koji se uvek nalaze izgovori i koji je danas u Italiji veoma prisutan, na zgražavanje ostatka sveta. Reč je o bolesti društva protiv koje bi svaka odgovorna vlada trebalo da se bori, a ne da je prati uz smešak. Da ne dužimo – nije ovde reč samo o stidu. Ko za to još ima snage? Ovde se pre radi o očaju jer smo se, po ko zna koji put, stropoštali u politički kokošinjac. Američki glasači su u jednom danu promenili tok istorije. Izbor za predsednika sina afričkog imigranta naveo je milijarde osoba da se zapitaju o pravim vrednostima demokratije, jedne od najvažnijih tekovina u ljudskoj istoriji, izvojevane nakon stogodišnjih krvavih borbi, i to sad, usred jake ekonomske krize. A kako je Berluskonijeva Italija doprinela tom istorijskom trenutku? Jednom jadnom i vulgarnom rasističkom izjavom, za koju, nakon svega, nije imala ni pristojnosti ni hrabrosti da se izvini. Kao da nije bila dovoljna brzopleta izjava ministra Mauricija Gasparija (šef grupe Popolo delle libertà u Senatu, prim. prev.), koji je svoje opsesije bivšeg fašističkog fanatika pobrkao sa međunarodnom politikom, da će „Bin Laden sigurno biti zadovoljan rezultatima”. Ne, morali smo tome da dodamo i Berluskonijevu „pošalicu” koja je već prošla čitav svet šaljući užasnu sliku o Italiji. Za par minuta Internet je raspršio naše nade da ga možda neće shvatiti ozbiljno, što se već dešavalo. To bi bila tipična reakcija koja se odavno ustalila u Italiji: ne skandalizuju nas više skandali, ne zovemo fašizam fašizmom, niti rasizam rasizmom. I šta da radimo? Da se stidimo zbog njih, da se smejemo, da plačemo. Da se pravimo da je sve normalno. Sve me zaboli kada se u ovoj situaciji setim govora poraženog Mekejna: „Narod je izabrao. Već sam imao čast da pozdravim novoizabranog predsednika Sjedinjenih Američkih Država. Ovo je istorijski dan.” Da li će Italija ikada doživeti da na čelo njene desnice dođe jedan ovakav konzervativac, pa makar i pozajmljen?