Kina i svetska kriza: Ne boji se ko je zdrav...

Da li će četvrta ekonomija sveta, druga po veličini globalna trgovinska sila, veliki finansijer američkog dolara i privrede uopšte uspeti da ostane izvan vrtloga globalne krize? Kolike će i kakve posledice imati recesija koja pritiska privrede SAD, evrozone i Japana s obzirom da 60 odsto njene ekonomije zavisi od stranih tržišta? Da li je blago usporavanje kineskog rasta zapravo kraj kineskog ekonomskog čuda i kakve bi to posledice imalo po Aziju, ali i čitav svet? Činjenice govore da je kineski izvoz za 2,4 odsto manji u odnosu na isti period lane. Ukupna trgovina je činila svega 1,2 odsto od 9,9 odsto rasta BDP zemlje u prvih devet meseci ove godine, nasuprot 2,4 odsto učešća u prošlogodišnjem rastu. Posebno alarmantno zvuči istovremeno usporavanje rekordnog kontinuiranog ekonomskog rasta u savremenoj ekonomskoj istoriji – od 9,8 odsto tokom trideset godina (više od japanskih 9,2 ili korejskih 8,5 odsto u vreme njihovog „čuda”). Smanjenjem strane tražnje, poput opadanja poruybina za Božić od oko 20 odsto, najviše je pogođena delta Biserne reke, iz koje potiče oko 60 odsto kineskog izvoza, uglavnom igračaka, obuće i nameštaja. Veliki broj malih i srednjih preduzeća je obustavio proizvodnju. Na stotine malih fabrika je propalo, a stotine hiljada radnika-migranata kreću dalje za poslom. Oni se uglavnom neće vraćati u sela gde ih ne čeka mogućnost zaposlenja. Sudbina radnika-migranata je za Kinu izuzetno važna. Na primer, oko 1,3 miliona ovih radnika iz zemljotresom pogođenog Sečuana radi u jednom od najrazvijenijih izvozno orijentisanih industrijskih gradova, sa statusom specijalne ekonomske zone, Šenyenu. Iz jednog od četiri kineska grada sa ovim statusom, Čončina, više od tri miliona privremenih radnika šalje svojima kući, širom siromašnih delova Kine, nekoliko miliona dolara godišnje. Kineske izvozne fabrike zarađivale su na kombinaciji niske cene rada i sirovina i velikog obima prodaje, uz potcenjeni kurs juana – što je tu robu činilo jeftinijom. Ovakva proizvodnja podrazumevala je i zanemarivanje ekoloških i energetskih standarda. Međutim, u uslovima rasta cena sirovina, energenata i radne snage, te nestabilnosti spoljne tražnje, izvoz traži nova rešenja, od kojih većinu nije moguće brzo sprovesti. Forsiranju izvoza kao motora rasta podredila je druge elemente makroekonomske stabilnosti i uspostavila nezdravu strukturu privrede, preterano zavisnu od inostrane tražnje i potcenjene valute, koja je uz rekordan suficit trgovinskog bilansa dodatno gradila inflatorni pritisak. Ovakav razvoj produbljivao je stari problem – jaz između izvozno orijentisanog jugoistočnog priobalja i unutrašnjosti. Zato za Kinu mnogo veći problem predstavlja smanjenje domaće potrošnje, drugog od tri motora rasta kineske privrede. Usporavanja rasta je uočljivo tromesečje po tromesečje tokom čitave 2008. Ipak, sporiji rast BDP je još uvek za 0,3 odsto veći u odnosu na prosek u poslednjih 30 godina, a u proseku je za sada iznad planiranih 8 odsto za ovu godinu. Ali već se zaboravlja da je još 2005. cilj kineske vlade bio prelazak iz pregrejane ekonomije na ekonomiju visokog ali kontrolisanog rasta, koja može da apsorbuje više od 15 miliona novopridošlih radnika sa sela i diplomiranih srednjoškolaca i fakultetlija godišnje. Zato je sada ključno gde će opadanje rasta stati? Optimističke prognoze kažu da će privredni rast sa prošlogodišnjih 11,9 biti ipak na 10 odsto ove godine, dok skeptici očekuju 8 odsto. Skuplji krediti najverovatnije znače i manje direktnih stranih investicija u kinesku privredu, ali mnogi investitori će upravo u Kini videti najsigurnije odredište za oskudna investiciona sredstva, imajući u vidu širinu kineskog tržišta i potencijal domaćih investicija, baziran na visokom nivou domaće štednje. Neverovatan rast kineske berze u Šangaju i Šenyenu 2006. i 2007. – očigledno kao deo naduvanog balona veštačkih očekivanja, vladine podrške, ali i snažnog stranog priliva – izduvao se gotovo u potpunosti, tokom leta. Međutim, očigledno shvaćen kao kazino za bezbroj sitnih ulagača, a zbog čvrste kontrole osiguran od krupnih lomova koji bi ugrozili stabilnost kineskog još uveliko zatvorenog finansijskog tržišta, nije imao vidljive negativne efekte. Naprotiv, ponovo beleži strani priliv u akcije firmi u čiju budućnost se veruje – u nekretninama, građevinarstvu i bankama, proizvodnji aluminijuma. Sve u svemu, uzroci koji su do sada činili da pozitivni efekti uveliko nadmaše negativne uticaje, ostaju i dalje prisutni. A i insistira se na neprekidnom nalaženju društvenog konsenzusa. I uspeva se jer da većina građana Kine vidi sebe kao realne dobitnike u ovom procesu, a vladu, odnosno KP, kao garanta sprovođenja svojevrsnog društvenog ugovora. Upravo je snažno liderstvo jedan od fenomena koji izdvaja modernu Kinu od većine drugih u vremenu u kome živimo. Pažljivo odabrani, vrhunski obrazovani, izbrušeni kroz službovanje na nižim nivoima upravljanja, kineski lideri tzv. četvrte generacije nastavljaju i produbljuju vizionarske ideje začetnika reformske koncepcije Denga kao i potonjih nosilaca reformske politike. Predsednik Hu i premijer Ven, imaju sve bitne odlike slavnih prethodnika, podršku u najširem krugu rukovodilaca, ali i podršku javnosti. Voljan da obezbedi rast ali i da kontroliše inflaciju, Državni savet se odlučio da bankama pruži dodatni prostor za podupiranje malih i srednjih preduzeća, odnosno pomogao im da prežive nepovoljne okolnosti na stranim i domaćem tržištu. Država je povećala i povraćaj poreza izvoznicima radno-intenzivnih proizvoda (odevnih predmeta, tekstila, elektroproizvoda i mašina sa većim udelom dodate vrednosti) kako bi podstakla njihov izvoz u otežanim okolnostima. Visoka domaća štednja, dobra kontrola cena, ogromne devizne rezerve od 1,8 triliona dolara i dalje – najviša stopa privrednog rasta u svetu, relativno niske nadnice, ostaju komparativne prednosti kineske ekonomije. Jedna od prvih najavljenih mera, koja pokazuje način na koji jedan motor razvoja preuzima onaj koji posustaje – u ovom slučaju investicije „preuzimaju” posao izvoza i trenutno smanjene domaće tražnje – jeste najava plana Ministarstva saobraćaja o investiranju 730 milijardi dolara u izgradnju putne i lučke infrastrukture u narednih tri ili pet godina. Deo ovih sredstava predviđen je vladinim smernicama za razvoj (ranije petogodišnjim planovima razvoja), kako bi se do 2020. godine 95 odsto svih opština i 80 odsto svih sela povezalo mrežom nacionalnih autoputeva. Investicije su i prošle godine činile 40,9 odsto kineskog BDP. Veliku mogućnost podsticaja zdravog rasta nudi i povećanje potrošnje narastajućeg srednjeg sloja, gde posebno mesto ima generacija rođena posle 1978, navikla da više troši i ulaže u brojne aspekte kvaliteta života, kao i ulaganje u socijalni kapital. Gotovo nepresušne mogućnosti, ali i ozbiljan politički imperativ predstavlja ulaganje u selo – jer prihodi oko 800 miliona seljaka zaostaju od tri do deset puta od onih u gradu. Podizanje nivoa per-capita prihoda seljaka na više od 1.200 dolara do 2020. godine, što je odluka tek završenog plenuma CK KP Kine, nudi ogromne mogućnosti rasta potrošnje, štednje, investicija, nove uposlenosti. „Jedan svet, jedan san”, nije samo moto nedavno završene spektakularne Olimpijade u Pekingu, već izgleda i poslednje otkrivenje odlazećeg američkog predsednika. Ovako bi se mogao opisati njegov poziv na samit 20 nacija u Vašingtonu sa idejom da združenim snagama nađu izlaz iz ćorsokaka u koji su čitav svet doveli globalni finansijski oligarsi, mahom oni iz anglosaksonskog sveta. Među pozvanima su i azijske ekonomske buduće i sadašnje sile – Indija, Južna Koreja, Indonezija, a naravno i Kina. Kinezi ne samo da su više no ikada ranije zavisni od svetskih kretanja, već su i izuzetno bitni za svet – počev od samih SAD, čiji javni dug značajno finansiraju kupujući godišnje oko 400 milijardi dolara američkih državnih obveznica. Na tom istom tržištu Kina beleži i rekordne trgovinske suficite, pa joj je i te kako stalo da se američka tražnja i ukupna privreda što pre oporave. U neposrednom susedstvu Kine gotovo da nije bilo države iz azijsko-pacifičkog regiona čiji analitičari ili zvaničnici (Vijetnam, Indonezija, ostale zemlje ASEAN-a, Australija) nisu ocenili kako će Kina i ovaj put uspeti da ostane neometena na svom putu razvoja. Još od vremena azijske finansijske krize Kina inicira, dograđuje, a često i finansira brojne oblike regionalnih integracija, dijaloga i saradnje. U okviru saradnje ASEAN+3 (Kina, Japan, Južna Koreja) za početak sledeće godine najavljeno je formiranje rezervnog fonda istočne Azije od 80 milijardi dolara. Prema izveštaju Svetske banke Kina je najveći finansijer infrastrukture u najsiromašnijem delu sveta, supsaharskoj Africi, ali i veliki uvoznik iz Afrike sirove nafte. Svetska banka i MMF od Kine – koja u globalnom BDP učestvuje sa 7 odsto, treći je uvoznik sveta i vlasnik najvećih deviznih rezervi – očekuju još pozitivniju stabilizirajuću ulogu. Na tek završenom samitu ASEM, premijer EU Barozo je pozvao Kinu da podupre poljuljani finansijski sektor EU, ali i realnu privredu Unije. To je isti onaj Barozo koji je u 2005. najavio razmatranje mera Evropske komisije kako bi zaustavila prodor kineskog i ruskog kapitala u energosektor Unije, objašnjavajući kako taj kapital ne želi ući zarad ekonomskih, već geopolitičkih interesa! A u pokušaju da kupe američku naftnu kompaniju „Junokal” Kinezi su pre tri godine odustali posle burnih i, kako su rekli, „rasističkih” opstrukcija iz Kongresa. Vremena se menjaju, a sa njima, dabome i običaji. Kineski lideri su potvrdili učešće na tzv. G 20. Predsednik Hu je ocenio da će kriza, započeta na američkom subprimarnom tržištu hipotekarnih kredita, ugroziti ekonomski razvoj i životni standard ljudi u brojnim zemljama, kao i da Kina nije imuna na nju. Kineski premijer je na zatvaranju samita ASEM-a istakao da „međunarodna zajednica zahteva reforme i uspostavljanje fer i efikasnog međunarodnog finansijskog sistema”. Pod tim on razume jačanje uloge zemalja u razvoju u međunarodnim finansijskih organizacijama, jačanje nadzora nad međunarodnim finansijskim sistemom i izgradnju sistema za hitnu finansijsku pomoć. Ono što nije eksplicitno izrečeno je da će nivo kineske spremnosti da podigne stepen svog učešća u finansiranju i održavanju nove strukture zavisiti da li su do sada vodeći akteri spremni da nova pravila odgovaraju svim „akcionarima-osnivačima”, da budu otvorena i jasna i da važe jednako za sve. Sudeći po preobražaju STO nakon ulaska Kine i drastičnom jačanju pozicije zemalja u razvoju potpomognute Kinom, Brazilom i Južnom Afrikom, teško da će suština ovih predloga naići na dopadanje u centrima globalne finansijske i druge moći. (Autor je redovni profesor FPN u Beogradu i rukovodilac novoosnovanih regionalnih studija Azije)