Butan: Venčanje sreće i demokratije

Nisu samo SAD ovog novembra dobile novog vođu. Đigme Kesijer Namgjal Vančuk (28) šestog novembara u 8:31 postao je kralj Butana. Državnim astrolozima je trebalo skoro dve godine da odrede pravi trenutak za krunisanje petog Vančuka na tronu izolovane azijske zemlje koja nikada nije bila kolonija. Butan ove godine nije samo, u liku zgodnog princa obrazovanog na prestižnom Oksfordskom univerzitetu, dobio najmlađeg vladara na svetu. U martu je planinska državica dobila Ustav i tako postala i najmlađa svetska demokratija. Kralj Đigme Singje Vančuk je uveo demokratiju i abdicirao u korist sina. Odričući se apsolutne vlasti, dinastija Vančuk je pokušala da izbegne sudbinu ostalih monarhija na “krovu sveta”. Butan je poslednja kraljevina na Himalajima – Sikim i Tibet su “progutale” Indija i Kina, dva ogromna suseda, a Nepal je krunu zamenio Maovim učenjem. “Zašto čekati revoluciju?” rečenica je kojom je otac mladog kralja obrazložio potrebu da nametne demokratiju. Sve do 1961. godine Butan je bio potpuno izolovan od ostatka sveta. Iako u zemlji nije postojao ni jedan jedini put, izolacija nije bila samo geografska. Butan pre četrdeset godina nije imao ni nacionalnu valutu, pošte i telefone. Kada je 1979. godine na aerodromu u Bombaju jedan indijski novinar pitao koliki je nacionalni dohodak njegove tajnovite zemlje, kralj Vančuk, koji se vraćao sa Samita nesvrstanih u Havani, odgovorio je: “Mi ne verujemo u bruto nacionalni dohodak.” “Bruto nacionalna sreća” je ključna reč u čudnoj državi u kojoj ne važe ekonomski zakoni. Bizarni izraz je našao mesto i u prvom Ustavu Butana koji je usvojen ove godine. Butanski vladari su razvili i metodologiju za merenje snage “četiri stuba” na koja se oslanja “nacionalna sreća”. Ovaj ideološki koncept je vremenom evoluirao – “četiri stuba” su postali “devet domena”. Kada razmišljamo o nasilnom oblikovanju svesti, državi koja se meša u sve i “brine” o svemu, obično prvo pomislimo na projekt stvaranja socijalističkog čoveka, propali eksperiment u kome su mnogi od nas decenijama bili zamorčići sa crvenim krpama oko vrata. Budistička inkarnacija ove neslobode dobila je u Butanu i sasvim orvelovsko ime – “politika sreće”. Iako je konačno uvedena demokratija, Butanci su i dalje prinuđeni da od izlaska do zalaska sunca na svim javnim mestima nose isključivo “nacionalnu odeću”. Kazne su oštre i zakon ne poznaje izuzetke – čak su i hinduisti prinuđeni da nose odela nalik kratkom bademantilu, koja su deo tradicije butanske budističke većine koja je nebudističkim stanovnicima oduzela skoro sva prava. Zabranjen je i nepalski jezik kojim govori hinduistička manjina. U malenoj državi odigrala se i najveća “etnička depopulacija” – u balkanizovanom žargonu masovnih zločina to se zove “etničko čišćenje” – u modernoj istoriji. Stotinama hiljada izbeglica koje su vlasti proterale tokom devedesetih, zabranjen je povratak. Ali, sudbina prognanih butanskih hinduista koji žive u prljavim i prepunim izbegličkim logorima u Nepalu, nije tema svetskih televizija. O nesrećama skrivenim u zemlji idiličnih pejzaža kojom zvanično vlada sreća, retko možete čitati u zapadnim medijima. Patnja butanskih hinduista zakopana je u medijskom “hladnom ratu” koji i danas traje oko granica crvene Kine. Nesloboda, koja i posle nametanja demokratije caruje u Butanu, kvaziteokratskoj kraljevini tibetanskog, tantričkog budizma, podriva ružičasti mit o dalaj-lami i njegovim sledbenicima. Butanska (ne)srećna realnost pomaže da zamislimo kako bi verovatno izgledala demokratija na Tibetu kada ova visoravan ne bi bila deo multietničke Kine. Maleni Butan krije mračnu, skrivenu stranu najpozitivnijeg lažnog stereotipa današnjice. Antikineska kampanja, koja traje već više od pola veka, učinila je da u svesti Zapada sledbenici “lamaističkog budizma”, kako se često (i sasvim pogrešno) naziva religija većine u Tibetu i Butanu, budu doživljeni kao skoro genetski miroljubivi ljudi, ovozemaljsko otelotvorenje vrhunskog dobra. Sreća je u Butanu rezervisana samo za (neke) budiste i bogate zapadne turiste. Vlada u Timpuu pažljivo dozira kontakt sa spoljnim svetom. Samo jedna kompanija, državni avio-prevoznik sa ukupno dva aviona, ima pravo da sleti na jedini međunarodni aerodrom. Strancima je tek 1974. godine dozvoljeno da posećuju Butan. Broj turista koji smeju da uđu u zemlju i danas je strogo ograničen i posetioci mogu da putuju Butanom samo u organizovanim grupama. Čak i oni koji su dovoljno bogati da plate dozvolu za ulazak u ovaj zabačeni raj ne smeju da se popnu ni na jedan vrh, iako ih tu čekaju neki od najlepših himalajskih vidika. U zemlji u kojoj su vera i država neraskidivo povezane, mir božanstava koja “naseljavaju” vrhove ne sme biti uznemiravan. Butan je oaza koja garantuje jedno od retkih putovanja u vremenu na sve kompjuterizovanijoj planeti. Ova država-nacionalni park, umesto ugroženih životinjskih vrsta izlaže egzotiku. To je danas mesto gde bogati mogu da odu kada požele da se odmore od odmora, luksuza i modernosti. Televizori su u Butanu postali legalni tek 1999. godine. Timpu je jedina svetska prestonica bez semafora. Neće vas nervirati ni duvanski dim. Butan je prva država u kojoj je pušenje zabranjeno na svim javnim mestima. Ako na ulici zapalite cigaretu, platićete kaznu koja je veća od dve prosečne plate! Butan je i jedna od najbezbednijih zemalja sveta, idealna destinacija za novog lidera omražene supersile. Ali, da bi uživao u himalajskom, veštački održavanom raju i novorođenoj demokratiji, Barak Obama će morati da (ponovo) ostavi pušenje.