Čamac

Pijem, opet, riblje ulje od Mitrovdana i piću ga, sve tamo, do Đurđevdana. Kada silno okraća dan, kada zanemoća Nepobedivo Sunce i sve te slabije greje, moraš da piješ riblje ulje, da ne zanemoćaš i ti, moj Srbine! A onda mogu da te stignu silni strahovi i nemirni, košmarni snovi. Uff, već nedelju dana, bre, sanjam grozan, opsesivan san. I budim se, bajo, sav oznojan. A, kako mi sanak počinje? Kao, pao mrak, duva topla košava, zviždi stari srpski bog vetra Zvižd, i, tamo, ispod Kališa, kod Nebojšine kule, uskačem u čamac Vlade Ribara. Sa nama je, naravno, i Boki sa Dorćola. Bacamo mreže kod Ratnog ostrva. I posle prve rine izvučemo jato kečiga. Bacimo drugu rinu, kad, u mreži nešto teško, neka koferčina puna sveže naštampanih – dolara! I, taman, smo počeli da brojimo lovu u mraku i da je delimo na ravne časti, kad, u nas blesnuše snažni reflektori iz gumenog čamca marke “zodijak PC 470, futuro komando”! A u čamcu, brale, Ivica Dačić, Sonja Lift i Kameron Manter, auh, jebo te, da se smrzneš i u snu! I Dačić na megafon viče: “Dajte ovamo koferče, momci! Koferče, brzo, ili ćete u aps što lovite bez dozvole!” Vlada Ribar, zet Edvarda Broza, namigne na Bokija, pa damo gas! Begaj nizvodno Dunavom ka Pančevačkom mostu. Ali, vrrn, vrnnn, i Ivica daje gas na polovnom gumenom čamcu koji mu je ambasador Manter poklonio, da pripadnici SAJ bolje čuvaju američku ambasadu od podzemnih voda koje iz podruma nadiru li, nadiru i američku teritoriju u Beogradu podrivaju. I jure nas tako i iza Pančevačkog mosta, begamo pored “Renata” gde je, uvek, dobrog ribljeg paprikaša. Ali, Dačićeva potera počne da nas pristiže, jebote! Jer, jak motor ima “zodijak PC470, futuro komando” samo što se često kvari. Elem, sustiže nas potera, Sonja Lift skida naočare protiv sunca i, na punoj mesečini, vrisne: “On je, gospodine Manteru! Još u Kapetan Mišinom zdanju bio je protiv Amerike! Još 1965. godine učestvovao je u demoliranju američke čitaonice u Knez Mihailovoj zbog rata u Vijetnamu!” I, već bacaju gvozdene kuke na naš čamac da nas privuku njihovom gumenjaku. Kad, Vlada Ribar izvede, bajo, sjajan trik! Baci kofer sa dolarima u vodu! Tu se Dačićeva potera zbuni, a ambasador Manter oštro komanduje: “Skači Dačiću! Skoči! Kako ćeš, inače, starom Rokfeleru na oči!?” I Dačić, šta će? Navlači na sebe gnjuračko odelo i, skok, skoči u Dunav po kofer sa dolarima. Nego Sonja Lift sa Manterom nastavlja poteru jer godišnjica je borbe protiv fašizma i antisemitizma. A zna se da sam sa fašistom Sigmundom Frojdom, još onomad, dokazao da Mojsije nije Jevrejin. Goni nas, tako, “zodijak CP470 futuro komando”. Ali uteknemo im kod Vinče, na dok arheološkog lokaliteta. I, gle, tamo, posle sto godina, stoji “ludi starac” Miloje Vasić! Stoji sa čika Mišom Đurićem! I mašu mi, a zatim me u zagrljaj prime. A grle i ljube i Švajcarca Junga sve mu govoreći: “Hvala ti što čuvaš ovog našeg momka od loših i dobrih Srba, od radikala i demokrata, od pravoslavaca ali i agnostika!” U taj čas, puče motor na gumenom čamcu, a pokaže se da je i gumenjak bušan, pa poče da tone sa Sonjicom i Manterom, i, štuče u ladno Dunavo... Probudim se u cik zore. Popijem riblje ulje, kusam med, pa onda limunadu i kafu. Jasno mi je što sam sanjao malog Ivicu i velikog Miloja Vasića, ali što li sam sanjao čika Mišu Đurića.? “Kako ti nije jasno!?” – kaže mi Jung sa indijskog tabureta. “Ako je Miloje Vasić predatirao Vinču u jonsku, predantičku epohu, onda su čika Miša i Vasić pravo društvo za tebe. Jer, ono što je Vasić uradio u arheologiji, to je Miša Đurić u filozofiji, jeziku. Seti se samo koliko je čika Miša insistirao da se kaže filoSofija, a ne filoZofija!” Tu shvatim odmah gde me Jung usmerava. E, sad, čika Miša je samo odabranim brucošima i to ne u Kapetan Mišinom zdanju, već u kafani “Vidin kapiji”, u naznakama, oprezno govorio da starogrčke i starosrpske reči imaju zajednički koren. Dobro, neću reći da je čika Miša, za kafanskim stolom, govorio da “fileo” znači “voleo”, a da je “sofija” u stvari, od srpske reči SOVITI. Ali, i Sokrat je najviše voleo, po svu noć da na nekoj gozbi mudruje, to jest, da SOVI. “Jednom je Sokrat”, pričao je čika Miša, i to “u jeku bitke kod Potideje, od zore do zore, nepomično stajao kao sova, zadubljen u svoje misli”. Elem, nije netačno reći i “filozofija” jer “zofia” je na starogrčkom “MRAK”(!!!) te je filozofija i “mrakoljublje”. “Bravo, moj dečače, bravo čika Mišin đače!” – aplaudira Jung. “I kad si, već, to raščivijao, valjda ti je jasno zašto su u vinčanskoj kulturi, pa i na njenoj keramici, SOVA I MAČKA – kultne životinje! Obe su noćne životinjke i obe su premudre. A, pri tom, budimo realni i sova i mačka, nemilosrdno tamane poljske i kućevne – miševe. Jer, trebalo je sačuvati vinčansku pšenicu od miševa, a to, bez mačke i sove, ne biva!” Zevam u Junga, kao u boga, kao u umnu sovu. I, odjednom, snažno zaželim da se stuštim niz Gročansku i da stanem, da stojim na platou kod Filozofskog fakulteta, tamo, gde je nekad bila srušena kafana “Vidin kapija”, slepljena do Kapetan Mišinog zdanja. I stvorim se tamo u novim klompama, i, stojim baš, pored kafanskog stola čika Miše Đurića. Iza mene, na pristojnoj razdaljini, stoje “Dačićevi “kelneri”. A košava i dalje duva, ali nije više topla, već je, onako, prohladna, hiperborejska. I, produva me vetruština, ali zato zaspim kao jagnje. A u snu mi čika Miša dolazi, sve u skute mazeći moju Crnu iz Vrčina. Tad mi čika Miša kaže: “Ako je rudnik cinobera na Avali bio najveći u Staroj Evropi, a cinober je, uglavnom, služio za pisanje, da li je onda Vasićeva jonska kolonija Vinča mogla da bude – nepismena?” U taj čas, kroz moj san proleti, opet, u onom gumenom čamcu Dačić sa Sonjom i Manterom. A Sonja im kaže: “Ne možemo mu ništa dok je sa ovim moćnim starcima, dok je sa Vasićem, Đurićem, a i Jungom. A čujem da je i na vezi sa Cemom...”