Samoposluga

Pre pola veka sa prozora Jugoslovenskog dramskog pozorišta, kao mladi dramaturg, gledao sam kako se na Cvetnom trgu otvara naša prva samoposluga. Bilo je kolebanja kako je pravilnije da se nazove – samoposluga ili samousluga. Odluka je pala, bolje je samoposluga nego samousluga, jer kao mi sebe poslužujemo, a ne uslužujemo. Ne baš neka velika razlika. Bio je to prevod engleske reči selfservice. Alternativa je bila da se naša nova velika moderna prodavnica, kao i danas, zove supermarketom. Ali za tu reč nemamo prevod. Dokaz je i to što je naša dramska spisateljka Biljana Srbljanović jednu svoju relativno noviju dramu nazvala „Supermarket“, kao metaforu savremenog življenja. Selfservis je u SAD nastala pre reči supermarket, još 1919. godine. Godine 1937. napravljena je mala varijanta self-yourself, ali se nije primila. Reč supermarket je nastala 1933. godine, koju Amerikanci definišu kao veliki selfservis u kom se prodaju hrana i druge potrepštine, najčešće kao lanac trgovina jedne iste firme. Supermarket je već postojao 1916. godine. Firma se zvala „Pigli-Vigli”, koju je osnovao izvesni Klarens Sonders u Memfisu, savezna država Tenesi. I u toj velikoj radnji kupci su uzimali robu sa polica i plaćali je na izlazu. Postoji još jedna modernija reč koja nam je došla sa američkim kupovnim navikama, a to je mol (mall), koja je najpre bila reč za svaku pešačku gradsku promenadu (nastalo kao ime terena gde se u 17. veku igrala neka igra zvana pel-mel), a od 1963. u SAD za pešačku zonu sa prodavnicama. Najverovatnije najveći bitnički pesnik Amerike Alen Ginsburg je 1955. godine napisao poemu „Supermarket u Kaliforniji“. Kod njega je supermarket sinonim obećane Amerike svih mogućnosti, ali koja nije ostvarena. Pesnik pita svog velikog prethodnika i uzora Volta Vitmena za odgovor zašto nije ostvarena. Naravno, odgovor koji nije dobio ni od pesnika, njegove tvorevine i glavnog sagovornika u njegovoj poemi. Da je hteo da nađe odgovor, Vitmen iz Alenove pesnikove mašte bi sigurno dao odgovor. Ali odgovora nema. Nekad davno putovao sam železnicom sa Alenom Ginsburgom na putu Beograd - Subotica. Da sam znao da ću se posle toliko decenija setiti njegove poeme „Supermarket“, pišući o reči supermarket, bar bih pokušao da od njega izvučem odgovor. Bili smo sami u kupeu te je mogao da bude iskren i kaže šta sad misli o svojoj zemlji posle mnogo decenija otkako je objavio svoju ironičnu poemu „Supermarket u Kaliforniji“. Kao da čujem njegove stihove: „Kud si krenuo, Volte Vitmene? Vrata se zatvaraju za pola sata. Tvoja brada koji će večeras pokazati put? Dotičem tvoju knjigu i snevam našu odiseju po supermarketu i osećam se apsurdno.“