Hajka i hajkači

Piše u tekstu da «...neki Zurof iz Beča, što juri preživele naciste, neće da dođe u Novi Sad zbog tog spomenika» (spomenika Jaši Tomiću – A.L.). «Neki Zurof» je dr Efraim Zurof, direktor Centra „Simon Vizental“ u Jerusalimu, a ne Beču. To je moglo da se utvrdi veoma lako, kad se već tvrdi da je Zurof «ozbiljan čovek» i da «ne istrčava olako na put, kao ždrebe pred rudu». Nemam nameru da pišem o Zurofu. Cilj mi je da, iz jevrejskog ugla, pokažem šta je suština ovog članka: najkraće rečeno, tvrdnja kako je «hajka na Jašu Tomića» pokrenuta baš u času kada vojvođanski autonomaši nastoje da kroz statut pokrajine učine prvi korak u njenom odvajanju od Srbije, u čemu ih Jevreji svesrdno podržavaju pridruživanjem zahtevu da se ukloni spomenik Jaši Tomiću, borcu za prisajedinjenje Vojvodine Srbiji. Ta teza ima krupnu manu, a to je povezivanje pomenutog zahteva i donošenja statuta Vojvodine. Zahtev je znatno stariji. Postavljen je pre nekoliko godina, kada je pokrenuta ideja o dizanju spomenika. Jevrejska zajednica bila je protiv od kada je saznala za tu nameru. Ja sam pre tačno dve godine, u vreme otkrivanja spomenika, imao javnu polemiku da li je Jaša Tomić bio antisemit, što sam ja tvrdio, ili nije. Polemika je sada obnovljena povodom odluke o proglašavanju dr Zurofa za počasnog građanina Novog Sada, što on nije bez daljeg prihvatio, a bez veze sa statutom, mada se, kada se želi, sve može dovesti u vezu sa bilo čim. Ovde ću se ograničiti na to da pokušam razjasniti da li je Jaša Tomić bio antisemit, ili ne, a ne da li je bio fašist, što, koliko znam, niko od Jevreja nije tvrdio. Autor kaže kako to nikako nije mogao biti, jer se fašizam pojavio tek posle. Po toj logici nije mogao biti ni antisemit, jer u njegovo vreme je ta reč tek krčila put, pošto je oko 1880. skovao novinar (i sam antisemit) Vilhelm Mar. Koristila se reč judeofobija, pa je među mnogima i J. Tomić bio judeofob. Da li je neko «fob» u odnosu na neku etničku, nacionalnu, versku... grupu, najbolje mogu da ocene pripadnici te grupe, a ne neko sa strane. Dakle, Srbi najbolje mogu da ocene je li neko srbofob itd., pa treba prihvatiti da i Jevreji, koji u tom pogledu imaju veliko iskustvo, najbolje osete ko je judeofob, ili antisemit. Autor uverava da Jaša Tomić to nije bio, već je bio protiv jevrejskih trgovaca, bankara, novinara i pripadnika drugih zanimanja, i navodi šta je o njima pisao. No ključno za razumevanje Tomićevog antisemitizma jeste njegovo objašnjenje zašto su svi ti Jevreji takvi. On piše: «Namnožavanje ljudstva bilo je kod Jevreja jače i naglije, nego namnožavanje proizvodnje i sredstava za život. A gde to nastupi, tamo mora nastupiti zverska borba za opstanak – otimanje. Ta je okolnost po našem mišljenju proizvela kod Jevreja - razvrat. Kome se ovo objašnjenje ne dopada, taj neka traži drugo, ali to tek niko ne može poreći da je život u Jevreja sve od najstarijih vremena bio neobično pokvaren.» Drugim rečima, pokvarenost je Jevrejima upisana u genima, pa se, recimo, jevrejski bankari ili trgovci ili... ponašaju gore od srpskih, mađarskih ili ne znam kojih bankara, trgovaca i inih. To je na ljudski rod primenjen darvinizam, to je rasizam XIX veka koji je poslužio nacistima kao «naučna» podloga da narode razvrstaju na nadljude i podljude, ili čak gamad koju treba uništiti (dušegupka poslata u Beograd 1942. radi gušenja Jevreja sa Sajmišta zvanično je transportovana kao vozilo za depedikulaciju). Onaj ko ovo prihvata, bio ne znam kako obrazovan, imao ne znam kakve zasluge za svoje selo, grad, državu, zvao se ovako ili onako, taj je rasista, a ako su mu meta Jevreji, onda je judeofob, odn. antisemit. U odnosu na ovu suštinu sve ostalo u članku je malo važno. Da li je čovek koji je zbog zločina osuđen i odležao kaznu kad izađe iz zatvora nevin? Ko u to sumnja, neka se raspita kod nekog profesora krivičnog prava. Da li je «Hristos» (Hrist, Jehošua ben Josef, Jevrejin, jer mu je majka bila Jevrejka) zaista rekao kako su svi ljudi na zemlji isti? Ko u to sumnja, neka proveri značenje reči «isti», «jednak», «ravnopravan». I da ne nabrajam. Uzgred rečeno, Ignjin detaljan opis okolnosti u kojima je Jaša Tomić ubio Mišu Dimitrijevića i osuđen na osam godina robije (da li bi bio osuđen na više ili manje da ga nije branio advokat Jevrejin?) preporučio bih čitaocu beogradskog dnevnog lista koji to pre neki dan u svom pismu negira, jer - nigde nije ništa pročitao o tome. Aleksandar Lebl, Beograd • Kriza vlasničkog kapitalizma („Srbija i liberalni kapitalizam“, NIN br. 3019) Potpuno razumem profesora Miodraga Zeca kada kaže da je u krizi korporativni kapitalizam. Takav zaključak će prihvatiti svaki analitičar koji stavlja vlasnika iznad menadžera. Međutim, realnost današnjeg sveta ogleda se u činjenici da su velike korporacije nastale silom prilika kao rezultat neumitnog razdvajanja funkcije menadžera od funkcije vlasnika. Ono što kritičari korporativnog (menadžerskog) kapitalizma ne žele da vide jeste činjenica da korporacije čijim poslovanjem upravljaju lica koja nisu njihovi vlasnici niti pretežni suvlasnici ne mogu iz sasvim objektivnih razloga slediti poslovnu logiku maksimizacije profita, koja je bila temelj vlasničkog kapitalizma. Radi toga nikoga ne treba čuditi činjenica da je “globalni trend da plate menadžmenta rastu, a profiti generalno padaju” kako reče profesor Zec. Problem nije što banke i krupne korporacije upravljaju tuđim novcem, jer ko će drugi tim novcem upravljati, nego što je pred njih postavljen cilj koji nije konzistentan sa takvim oblikom upravljanja. Kada bi se vlasnički prihodi isplaćivali u određenoj srazmeri sa proizvedenim društvenim proizvodom firme - odnosno sa proizvedenom količinom dodatne vrednosti - onda ni menadžeri više ne bi bili prisiljeni da izmišljaju poslovna i knjigovodstvena lukavstva kako bi firme iskazivale profit kojeg u stvari nigde nema, i na taj način veštački produžavali život vlasničkog kapitalizma. Dakle, u krizi je vlasnički kapitalizam kao i sva ona teoretska i praktična iskustva nastala u tom obliku kapitalizma. Što pre shvatimo tu činjenicu, pre ćemo pronaći izlaz iz sadašnje krizne situacije i otvoriti put za prelaz u novi oblik tržišne privrede koji više ne bi smeli nazivati kapitalizmom. Tek u tom drugom obliku tržišne privrede bilo bi moguće u planetarnim okvirima rešiti mnoge probleme privrednog i društvenog razvoja ljudske zajednice koji nam danas izgledaju nerešivi, jer ih tražimo tamo gde ih ne možemo naći. Mirko Katić Toronto, Kanada • Greška koja traje („Spasovdan i ostali dani“, NIN br. 3018) U tekstu se iznosi tvrdnja, koja je po mom mišljenju neodrživa. Navodi se da je despot Stefan Visoki 1403. godine prestoni grad Beograd posvetio Presvetoj Bogorodici. To je on zaista učinio svojom poveljom, ali 1405. godine, a Sabornu crkvu posvetio je Uspeniju Presvete Bogorodice. U njoj su čuvana čudotvorna ikona tzv. Beogradska, rad sv. Luke. Tada je slava grada bilo Uspenje Majke Božje, odnosno Velika Gospojina. Despot je vladao četvrt veka i za to vreme je Beograd doživeo svoj najveći procvat. Zatim su došli ratovi, Beograd je menjao gospodare, zavladali su Turci, hramovi su porušeni, nikakvih litija nije moglo biti. Kada je 1863. podignuta Vaznesenska crkva, slava grada je postala Vaznesenje Gospodnje, tj. Spasovdan. Od tada datiraju i spasovdanske litije kroz grad. Tako tradicija nikako ne može biti duga 600 godina, već iz druge polovine 19. veka. Ovo je greška koja se provlači kroz štampu i druge medije godinama, a stvar je samo u nazivu praznika (Uspenije Bogorodice i Vaznesenje Gospodnje). Srpska crkva proglasila je svetim despota Stefana na 500. godišnjicu upokojenja, 1. avgusta 1927. godine, a službu mu je napisao patrijarh Dimitrije. Toga dana se i proslavlja po kalendaru. Inače, sin sv. kneza Lazara dobio je dve ulice u našem prestonom gradu. Jedna je stara, Visokog Stevana, a druga je nova, Bulevar despota Stefana. Da li je to znak zahvalnosti ili nepoznavanje istorije, nije jasno. Branislav A. Žorž, Beograd • Istina o Nediću (“Slika Milana Nedića“, NIN br. 3017) Ja sam bio ne samo svedok već i sudionik u događajima koji su vitlali zemljom Srbijom u ratnim godinama okupacije kada se pojavio general Milan Nedić ne samo na tmurnom već i krvavom obzorju Srbije. Bio sam u Beogradu. Teško je zamisliti svu onu anarhiju koja je zavladala Srbijom kada je Komesarska uprava na čelu s Milanom Aćimovićem bila nemoćna kada su posle 22. juna 194. - nakon napada Nemačke na SSSR - počeli četnici tada još pukovnika Mihailovića i Titovi partizani da opsedaju i napadaju gradove i varošice u zapadnoj Srbiji: Loznicu, Lešnicu, Mačvanski Prnjavor, Šabac, Valjevo itd. Zavladao je pravi haos, a neznatne okupacione snage - jer je sve njihovo krenulo na SSSR – bile su nemoćne da uguše žarišta četničko-partizanskog “ustanka”. Onda je nemački komandant Srbije vazduhoplovni general Hajnrih Dankelman saopštio Komesarskoj upravi da će pustiti u Srbiju ustaše, Mađare, Arnaute i Bugare (kojih je već bilo u istočnoj Srbiji) da oni zavedu red. Onda je iz sveg glasa zavapila ne samo “srpska aristokratija” već i ceo Beograd: aman, zaman, spasavajte ako Boga znate! Srbi iz svih društvenih slojeva obratili su se prvo generalu Nediću da se primi da obrazuje neku upravu koja bi bila u stanju da stvori red. General je prvo odbijao, ali kada su Beograđani potpisali onaj čuveni Apel i išli kod njega, on se primio. Tu delegaciju je predvodio Aleksandar Belić, predsednik Srpske akademije, a što niko tamo ne spominje kad se o ovome raspravlja! Ovde u biblioteci u Klivlendu postoji na engleskom knjiga gde je tekst toga apela sa imenima svih potpisnika, pa sam tu našao i svoje ime, tada mladog učitelja. Tu ima episkopa, političara iz svih predratnih partija, profesora i učitelja, radnika i običnih malih ljudi, a ne “srpske aristokracije”. I kad se Nedić primio, Nemci su mu dozvolili da u skladu sa međunarodnim konvencijama obrazuje Srpsku vladu “narodnog spasa” (ne “nacionalnog”). Nema smisla da navodim sva imena. Vlada je obrazovana 29. avgusta 1941. Nedić je svojim odredima uspeo da stane na put zajedničkoj partizansko-četničkoj akciji i uguši njihov “ustanak”, te da se sav baci na zbrinjavanje silnih srpskih izbeglica koje su stizale sa svih strana raskomadane Kraljevine Jugoslavije. Samo izbegličke dece je bilo 86.000! NJih je smestio u banje, letovališta, domove, a u Kruševcu je osnovan “Nedićev grad” gde je bilo smešteno deset hiljada srpske dece. Mene je general Nedić zaposlio kao novinara u Centralnom pres-birou predsedništva vlade i ja sam pratio Nedićeve ministre u obilasku domova gde su bila smeštena deca. I pošto je vladao bar relativan mir, seljak je obrađivao zemlju, pa je u Srbiji bilo i hleba i preko hleba. Zato je i mogla ishraniti šest stotina hiljada izbeglica. Bora M. Karapandžić, književnik, Klivlend, Ohajo, SAD • Odgovornost nacionalnih institucija (“O srpskoj krivici”, NIN br. 3017) Akademik Dobrica Ćosić svu krivicu za nemila događanja krajem XX veka ne pripisuje samo Srbima, niti jednom čoveku (Slobodanu Miloševiću) kao što se ponekad i u svetu i kod nas činilo. On insistira na tome da su krivice individualne i apeluje da se kao individualne osvetljavaju i adekvatno sankcionišu. Pa ipak autor pledira da se i Srbi kao kolektivitet suoče sa istinom o počinjenim zločinima. Zato bi se moglo kazati da su ovi stavovi srpskog akademika principijelni i dobronamerni, te da se u svetu danas može naći mnogo ljudi koji razmišljaju na sličan način. To se dešava uprkos činjenici da se univerzalni principi u praksi ne sprovode, već se primenjuju dvojni standardi. Treba se ipak nadati da je pravda spora ali dostižna. U tekstu akademika Ćosića se, praktično, samo uzgredno govori o idejama koje su posle Drugog svetskog rata porodile loše posledice. Autor podseća kako je kao mladić, novembra 1945. govorio na jednom predizbornom skupu u Trsteniku i „obećao narodu svog zavičaja socijalizam i srećniju budućnost“ (...) „U mladosti obmanuo sam se jugoslovenstvom i boljševičkim socijalizmom. Tim idejama obmanjivao sam i ljude svog zavičaja“. Istorija je, tako ispada i po Ćosiću, pokazala da je zalaganje za te ideje bilo pogrešno. Poraženim i odbačenim idejama akademik Ćosić se nije mnogo bavio. Otuda i nije mogao da vidi da one imaju veze sa tragičnim raspletom pri kraju XX i na početku XXI veka. Dobricu Ćosića danas jasno možemo da izdvajamo od drugih mladih komunističkih aktivista u Titovoj Jugoslaviji. On već od početka pedesetih zauzima jedno od najistaknutijih mesta u srpskom društvu: najpre kao pisac, zatim kao javna ličnost, istaknuti akademik, pa i kao jedan od vodećih ljudi u Srpskoj književnoj zadruzi, Srpskoj akademiji nauka i Matici srpskoj. Moguću svoju odgovornost na tim mestima on i ne spominje. U njegovom tekstu nema ni nagoveštaja da bi nešto u delovanju tih institucija moglo da bude loše što bi, eventualno, trebalo kritikovati ili menjati. Bojim se da akademik Ćosić ne govori prave stvari kad traži da se srpski narod (valjda kao celina) suoči sa vlastitim krivicama i krivcima ako hoće da prevaziđe sadašnje nepovoljno stanje. Krivica ima raznih, pa i onih za počinjene zločine za koje su nadležni odgovarajući sudovi i pravni mehanizmi da se istina dokaže. Ali ima krivica koje su još veće. One su veće zato što imaju i veće i teže posledice. Za te krivice i ne postoje krivični sudovi, već mogu da postoje samo sudovi javnosti. Gospodin Ćosić, otvarajući pitanje krivice Srba, insistirajući na individualnim krivicama, zaobilazi pitanje odgovornosti nacionalnih institucija. Među najveća ogrešenja i o istinu i o nacionalne interese treba izdvojiti one koje se tiču integriteta srpskog jezika, srpske književnosti i srpskog naroda. Greške činjene na tom području imaju najdalekosežnije posledice. Veoma je teško nešto konkretno učiniti da se srpski narod kao celina suoči sa greškama koje su pojedinci, ili organizacije i institucije, učinile u njegovo ime. Ali je to moguće učiniti bar kad su u pitanju nacionalne institucije. Nauka tačno može da odgovori kako se u istim ovim institucijama na isto pitanje odgovaralo u predjugoslovenskom periodu, a kako u Titovo vreme. To se pogotovo tačno može pokazati u odnosu Matice srpske prema srpskom jeziku pre i posle Novosadskog dogovora ili na primeru imena Akademijinog Rečnika iz predtitoističkog i titoističkog perioda. Veliki mehanizmi, uključujući i strogo kontrolisane medije, govoreći nam danas da je sa srpskim nacionalnim institucijama sve u najboljem redu, udaljuju nas od rešavanja problema. Ta politika vodi ka glavnom strateškom cilju: da se prihvate rezultati titoističke vladavine kao trajni i nepromenjivi. Tome cilju služe i nacionalne institucije i pojedini akademici. Petar Milosavljević, Novi Sad • Ma, kakva bolest („Marks je već rekao svoje» NIN br. 3018) Posle perioda u kome je marksizam bio jedini ispravan pogled na svet, nastupilo je vreme kada je spominjanje njegovog imena izazivalo samo nadmoćan podsmeh! A i danas graditi teoriju o Marksu na osnovu vrlo ličnih pisama »svom prijatelju Frediju» o bolesti svog debelog creva, iz tog je pristupa. Jer, kako je to, na primer, zakon vrednosti mogao da nastane i bude opisan kao posledica bolesti Marksovog debelog creva? Tu jednostavno nema mesta «zlovolji», na kojoj autor teksta insistira. Dragan Stanković. dipl. ekon. Beograd • Strah od budućnosti Kapitalistički totalitarizam je najpogubniji oblik totalitarizma koji je stvoren u istoriji. On se zasniva na totalnom komercijalizovanju prirode i društva. Svaki deo planete i svaki segment društvenog i individualnog života postao je sastavni deo mehanizma destruktivne kapitalističke reprodukcije. Sam život postaje totalizujuća moć koja formira karakter ljudi, njihovu svest, međuljudske odnose, odnos prema prirodi... Istorijski oblici totalitarizma pojavljuju se u odnosu prema ideji prošlosti, određenoj transcendentalnoj ideji, ili prema ideji budućnosti – što otvara mogućnost za njihovu kritiku. Savremeni kapitalistički totalitarizam zasniva se na destruktivnom nihilizmu: on uništava kako ideju transcendencije, tako i ideju budućnosti (prošlosti) i samim tim mogućnost za uspostavljanje kritičke distance prema postojećem svetu. Dok je kapitalizam bio u fazi nastajanja on je proizvodio vizionarsku svest koja nije samo otvarala prostor za razvoj kapitalizma, već i za njegovo prevazilaženje (Mor, Kampanela, Hobs, Bekon, Oven, Furije). Postajući totalitarnim destruktivnim poretkom kapitalizam se obračunava s vizionarskom svešću i stvara totalitarnu pozitivističku svest – kojoj odgovara ideja o „kraju istorije“ i „poslednjem čoveku“ (Fukujama). Kapitalizam ukida istoriju pretvarajući istorijsko vreme u mehanizovano događanje, što znači u pozitivno ništa. Istovremeno, kapitalističko vremenovanje nema samo antiistorijski, već antiegzistencijalni karakter. Kapitalizam uništava samu mogućnost budućnosti: ona se pojavljuje kao na kapitalistički način degenerisani u-topos. Savremeni čovek ne sučeljava se samo s ideološkim, vojnim i policijskim terorom vladajućeg poretka, kao što je to bilo u prošlosti, već s nagomilanim destruktivnim moćima kapitalizma. U kapitalizmu dominira duh destruktivnog varvarizma i on uslovljava aktivnosti vladajuće klase i njenu odbrambenu strategiju. Upotreba atomskih, hidrogenskih i neutronskih bombi, smrtonosnih virusa, izgladnjivanje stanovništva, zagađivanje i uništavanje izvora vode i sl. (sa čime će biti usmrćene stotine miliona ljudi i nepopravljivo kontaminirana životna sredina) predstavlja za, na kapitalistički način degenerisanu svetsku plutokratsku „elitu“ - „opravdanu meru“ ukoliko će se na taj način produžiti opstanak kapitalizma. Da bi sprečili propast kapitalizma, fanatici kapitalizma spremni su da unište čovečanstvo i život na planeti. NATO agresija na Srbiju u proleće 1999, sa kojom je Srbija primorana da postane deo američkog „novog svetskog poretka“, ukazuje na pravu prirodu kapitalizma. Na Srbiju je bačeno preko 32.000 uranijumskih projektila, čime je izvršena kontaminacija životne sredine koja odgovara dejstvu preko 470 atomskih bombi koje su bačene na Hirošimu i Nagasaki. Sedam godina nakon bombardovanja broj obolelih od raka u Srbiji povećan je za 40 odsto, sa tendencijom dramatičnog uvećavanja broja obolelih i umrlih. Sledećih 500 godina život ljudi koji budu živeli na bombardovanom prostoru neposredno će biti uslovljen posledicama koje izaziva nuklearna kontaminacija zemljišta, vode, vazduha, ljudi, životinja, biljaka. To što se desilo građanima Srbije dešava se širom planete. NJihova budućnost predodređena je posledicama koje stvara destruktivni kapitalistički varvarizam koji ima globalni i totalitarni karakter. Bespoštedni odnos kapitala prema prirodi i čovečanstvu generator je bespoštednog odnosa čoveka prema čoveku. Gonjen ekocidnom pomamom kapitala prosečni (malo)građanin Zapada ima sve manje sluha za patnju i “ljudska prava” drugih naroda. Vodeće zapadne TV stanice danima izveštavaju o spasavanju nasukanog kita, u šta se ulažu milioni dolara - da bi se impresionirala svetska javnost njihovom “brigom za živi svet” - ali im ne pada na pamet da pokažu stravične razmere bede i sirotinje u zemljama “trećeg sveta”, što je neposredna posledica ekonomskog fašizma kojem su te zemlje izložene. Te scene “nisu interesantne” za njihove gledaoce. I to je tačno. Preždrani i idiotizovani malograđanin “slobodnog sveta” ne želi da zna kakve posledice izaziva njegova nezajažljiva glad za trošenjem i uništavanjem, isto kao što prosečni nemački malograđanin nije želeo (a ni sada ne želi) da zna o stravičnim zločinima koje je, u Drugom svetskom ratu, činila nemačka soldateska, pogotovu za “logore smrti” u kojima su na monstruozni način ubijeni milioni dece, žena, starih... Alarmantna je istina da je za današnjeg nemačkog malograđanina Hitler napravio samo jednu „grešku“: nije pobedio. A to shvatanje nije zaostatak prošlosti, već je proizvod razvoja kapitalizma koji je do te mere osiromašio i uništio prirodnu sredinu u Nemačkoj da se ideja o osvajanju “životnog prostora” (Lebensraum) sve dramatičnije nameće kao osnovno egzistencijalno pitanje. LJubodrag Duci Simonović