Nikica Marinović (1947-2008) Otišla je najlepša

Deca su moja jedina prava pobeda – glasio je naslov poslednjeg intervjua Nikice Marinović od pre ravno 25 godina. A zemlja koje više nema upamtila je Nikicu Marinović kada je 1966. godine pobedila na izboru za Mis Jugoslavije. Planeta je saznala za nju kada je iste godine na izboru za Mis sveta pobedila sve, osim Indijke koja je bila zvanično najlepša. Tada su joj nudili da potpiše ugovor za turneju po Vijetnamu, i Holivud će joj širom otvoriti vrata. Ona je samo kratko i energično rekla: „Ja sam Jugoslovenka!” U 19. godini je pokazala principe kojih se ne bi odrekla. I tako je bilo do kraja njenog života koji je okončala u utorak 11. novembra u 61. godini života. Do danas nijedna žena sa ovog tla nije pronela lepotu o kojoj se više pričalo, kao što je to učinila devojka iz Rijeke Dubrovačke. NJen život se te 1966. godine okrenuo naglavačke. Ostavila je rodni grad, roditelje i prijatelje i posle fenomenalnog uspeha u Londonu ostala je u Beogradu. Tu se najpre udala za književnika i kritičara Vuka Vuča, sa kojim ima sina Đorđa koji sa porodicom živi u Americi. U drugom braku je bila sa rediteljem Zdravkom Šotrom, i imaju sina Marka, reditelja. Više se nije udavala, ali je istom prilikom u već pomenutom intervjuu, kazala: - S jedne strane bila je moja velika želja da imam porodicu i decu, a s druge, postojao je neki individualac u meni koji mi je stvarao probleme. Jednostavno, u vremenima koja su dolazila s moje strane je bilo sve manje tolerancije za neke klasične, uhodane, prevaziđene stvari, duboko nam u srži usađene. Ja nemam nikakva feministička ubeđenja, ali htela sam nešto da menjam.” Kada je prošla sva halabuka oko njenog imena i njene lepote, zaposlila se u Centrotekstilovom butiku u ulici Kneza Mihaila. Treba reći da je ova firma bila tada jedan od sponzora njenog boravka u Londonu, a tadašnji kreator Centrotekstila, neponovljivi Aleksandar Joksimović joj je osmislio kompletnu odeću koju je nosila tih dana u Londonu. Koliko je to bilo efektno i dobro, pokazuje i činjenica da je pre nego je obavljen izbor, proglašena najelegantnijom kandidatkinjom. Često sam svraćala kod nje, i kad ne bi bilo kupaca pile smo čaj od jasmina koji je spravljala za nas. Nije pila, nije pušila, minimalno se šminkala, jednostavno se odevala, ali je u svakom trenutku blistala. Očima, i ispod kože. Volela je da pričamo o svemu, samo ne o njoj. Gotovo da je mrzela tu svoju londonsku bajku. Nije podnosila reči lepotica, ili mis. Bila je radoznala, htela je da bude dobar sagovornik, trudila se da pokaže kako i koliko ume da misli. LJudi su, nažalost, uglavnom videli u njoj lepoticu blistave kose i zuba, sjajnog osmeha, prefinjenog stila. A jedan detalj potvrđuje koliko je nekadašnja slava za nju bila daleka, daleka prošlost. U kući je imala mali srebrni globus koji je tog 17. novembra dobila na izboru za mis sveta. Bio je ulubljen na nekoliko mesta, a ona je to objasnila činjenicom da su se deca igrala, tačnije šutirala su ga kao loptu. Ona je ravnodušno gledala taj dečiji rekvizit bez ikakve želje da razgovara o povodu. Bila je više nego uverljiva kada mi je jednom prilikom kazala da joj se čini kao da se to u Londonu događalo pre dva veka! Jedna od osoba koja je godinama bila bliska sa njom i koja ju je veoma volela, jeste i Zorica Mutavyić-Knežević, tadašnja glavna urednica Bazara, u čijoj organizaciji je Nikica izabrana za mis Jugoslavije 1966. godine i otišla u London gde je izabrana za prvu pratilju. Kada je čula da je Nikica okončala svoj život, bila je do suza uzbuđena: - Ne mogu da opišem koliko mi je žao zbog tragičnog nestanka Nikice Marinović. Ne samo zato što je bila naša najuspešnija kandidatkinja u Londonu na izboru za Mis sveta, prva pratilja, dakle najlepša Evropljanka, jer je mis sveta te 1966. godine bila mis Indije. Bila je Nikica pravi biser iz Rijeke Dubrovačke, kako sam je nazvala u jednoj od svojih beležaka iz prošlog veka. Produhovljena, prefinjenog ponašanja i elegancije, komunikativna i pristupačna, a istovremeno i zatvorena kao kakva mediteranska sedefasta školjka, ona je plenila i unutrašnjim zračenjem, a ne samo neporecivom, fascinantnom lepotom koja kao da je bila sazdana od slonovače i zlata. Sticajem okolnosti, Nikica Marinović je za mene postala više od izabrane lepotice Bazara. Naime, bila sam kuma na njenom prvom venčanju kada se udala za moga prijatelja, reditelja i pisca Vuka Vuča. Kada se taj neuspeli brak raspao, Nikica je tokom nekoliko meseci stanovala sa mojom porodicom u našem domu. Tada sam i bolje upoznala to dobro, plemenito biće, tu mladu ženu, inteligentnu koliko i lepu. Nažalost, život i okolina kao da ne praštaju takav spoj. Tokom godina prijateljstva, pa i profesionalne saradnje – Nikica je dugo bila savetnik mode i stila u Bazaru, odgovarajući na pitanja čitateljki, čak je dobro i uspešno pravila modne crteže – shvatila sam kakav smo biser pronašli u ličnosti te lepotice, Nikice. Rodila je sinove Đorđa i Marka, vredno je radila u nekada prestižnom modnom butiku Centrotekstila, sklopila je neka trajna prijateljstva u Beogradu, nikada ne zaboravljajući svoju Rijeku Dubrovačku, svoje divne roditelje, majku Pericu i oca Pepa, brata Draga. A ipak, odlučila je da ode iz života. Prerano. Otišla je jedinstvena i neponovljiva Dubrovkinja od otmenosti i stila – kaže Zorica Mutavyić-Knežević. Poslednji put sam je videla pre dosta godina na jednoj predstavi kod Brace Petkovića u Modernoj garaži. Bila je zima, imala je na glavi zanimljivu vunenu kapu, objasnivši mi da ju je sama kukičala. Pitala me je za ćerku, ja nju za Đorđa i Marka, a onda smo nešto zajedno prokomentarisale kao ista generacija. Posle toga je sasvim nestala. Viđala je samo svoje najmilije – decu, brata i snahu. Bila je okrenuta sebi, kao da je tražila odgovore na sva pitanja koja su joj život iščašila do potpune samoće. Za koji dan, 17. novembra, navršilo bi se tačno 42 godine od kada je ribareva kći, sa krunom na glavi, pronela slavu Jugoslavije. Mnogo godina je utrošila da bi se oslobodila tog balasta, da sasvim raskrsti sa svojom lepotom. Na kraju je to uradila i sa životom.