Arhiva

Posle bankrota

NIN | 20. septembar 2023 | 01:00
Jirgen Habermans važi za jednog od intelektualnih pokretača studentskih nemira 1968. Ubrzo je prekinuo svaku vezu sa radikalnim predstavnicima studentske pobune. Decenijama se u javnosti doživljava kao apologeta anglosaksonskog pogleda na svet. Gospodine Habermas, međunarodni finansijski sistem je u kolapsu. Preti svetska ekonomska kriza. Šta vas u tom haosu najviše zabrinjava? - Najviše me uznemirava neverovatna društvena nepravda. Da će najviše biti pogođene najsiromašnije socijalne grupe. One će morati da plate najveći deo troškova u svrhu oporavka finansijskog sistema koji je očevidno zatajio. Reč je, dakle, o većini stanovnika koji sigurno nisu profitirali od procesa globalizacije. Država će ih pozvati da plate račun zbog krize finansijskog sistema, koja je bila očekivana i predvidljiva. Oni će to morati da plate ne kao vlasnici akcija, već u „tvrdoj valuti” svakodnevne egzistencije. Ovaj proces odigrava se i na globalnom polju, jer će ovom krizom biti pogođene privredno najslabije zemlje sveta. Prema tome, ovde imamo posla sa političkim skandalom. Da sada prstom pokažemo na krivce za ovo stanje, na špekulante, ja smatram pogrešnim korakom, jer je licemeran. Zašto? Ta, i špekulanti su delovali u okviru zakona. Wihova logika je jasna: da maksimalno povećaju profit. Ovu logiku sankcionišu i zakon i društvo. Politika sada postaje smešna, jer počinje da govori u moralnim kategorijama. Ona bi trebalo da se okrene demokratskim institucijama koje donose i finansijske zakone. Politika treba da je odgovorna za opšte dobro građana, a ne za kapitalizam. Upravo ste održali predavanje na američkom univerzitetu Jejl. Koje slike ove krize su na vas ostavile najjači utisak? - Američke televizijske stanice prikazale su tužnu sliku beskrajnog reda napuštenih kuća u Floridi. U prednjem delu kuća stajali su natpisi „posetite nas”. Zatim su se videli autobusi sa radoznalim kupcima iz Evrope i Južne Amerike. Društvo im je pravio trgovački mešetar, koji je zainteresovanim kupcima iz dalekih zemalja pokazivao spavaće sobe u kojima su se videli polupani ormani, koje su iz besa i očajanja uništili dojučerašnji američki vlasnici. Po povratku u Nemačku primetio sam razliku. Dok je raspoloženje u Sjedinjenim Državama napeto i emocionalno, u Nemačkoj vlada mir, ravnodušnost i “business as usual”. Ovo me iznenadilo. Zbog privredne krize u Americi prevladava realan strah i on je povezan sa završnom izbornom kampanjom za novog predsednika. U izbornu kampanju su uvučeni najširi slojevi američkog stanovništva, jer je finansijska kriza pogodila i lične interese svakog građanina. Ona je prisilila birače da razmišljaju racionalnije nego kad se birao predsednik posle 11. septembra 2001, jer je tada primat imala ideologija nad ekonomijom. To što je u Americi prvi put izabran crnac za predsednika, ima duboke istorijske posledice. Ovo može da se odrazi i na Evropu, gde bi takođe moglo da dođe do znatnih promena. Na šta konkretno mislite time? - Ovakve političke promene donose i promene u javnoj diskusiji. Odjednom imamo pred sobom političke alternative za koje smo do juče verovali da ne postoje. Tek je početak Korejskog rata označio kraj ere Wu dila (Nenj Deal). Kada su na čelo država došli Regan i Tačer, bilo je to vreme popuštanja napetosti između dva bloka, Hladni rat je izgubio na intenzitetu, a državni socijalni programi su smanjeni ili napušteni. Danas smo svedoci kraja Bušove ere, a ona simbolizuje neuspeh neoliberalne ideologije. Propao je i Klintonov program i ideologija “Nenj Labour”. Opravdano je pitanje: šta nam donosi era Obame? Nadam se da neoliberalni program neće biti centralni u politici novog predsednika. Neoliberalni program imao je za cilj da se ceo naš život potpuno podvrgne zakonima tržišta. Ova ideologija sada mora da se dovede u pitanje. Neoliberali drže da je država samo jedan od učesnika na ekonomskom tržištu. Po njima, najbolja država je ona koja jedva da se vidi. Da li se neoliberalizam diskreditovao? - Sve zavisi od razvoja krize, kako će političke stranke da reaguju na izazove, kao i od javne diskusije. U Nemačkoj još vlada zatišje. Program koji je inicirao Šreder, a prihvatila Merkelova, blamirao se. Ovaj program uopšte se ne bavi rastućom nepravdom i nejednakošću, dozvoljava se bezobzirna dominacija krupnog kapitala, u Nemačkoj je sve veći broj siromašne dece, plate se smanjuju – i tako redom. Vlada nastavlja sa programom privatizacije, a to predstavlja ludost, jer se time obesmišljava osnovna funkcija države i sa horizonta nestaje politička javnost, koja se prodaje finansijskim investitorima. Kultura i obrazovanje sve više zavise od interesa i dobre volje ktitora i sponzora. Sada imamo finansijsku krizu. Da li će posledice ludosti privatizacije postati vidljivije? - U Sjedinjenim Državama kriza je produbila štetu, koju je politikom privatizacije provodila vlada sa Bušom na čelu. Ovo se posvuda jasno vidi i šteta je materijalna i moralna, društvena i kulturna. Sprovedena je privatizacija penzijskog i zdravstvenog osiguranja, javnog saobraćaja, snabdevanja energijom, zatvora, delova armije, školstva i univerziteta. Sprovedena je privatizacija gradske i opštinske infrastrukture na području kulture, koje sada zavise od angažmana i dobre volje privatnih fondacija. Sve ovo ima malo veze sa principima jednakosti socijalne i demokratske pravne države. Ali zar nije istina da državni birokrati, bez obzira na to da li rade u penzijskom osiguranju ili u školstvu, nisu u stanju da posluju racionalno i efikasno? - Postoje delovi društva koji su toliko bitni za državu da ih prosto ne možemo prepustiti samovolji berzanskih špekulanata. Ako dozvolimo da penzijska osiguravajuća društva kupuju i prodaju akcije na berzi, to se protivi ustavu demokratske države. Jer ovde je reč o javnom dobru i interesu, da se starijim osobama omogući bezbrižna i materijalno osigurana starost. Mi smo, dakle, sada to javno dobro prepustili na upravljanje finansijskim investitorima, a to je nedopustivo. Isto je i sa potrebom za informisanje građana. Ona nije moguća od strane privatnih televizija, koje pre svega vode računa o ličnim interesima i potrošačkoj kulturi i nikako ne mogu da zamene državnu televiziju kao javni servis. Da li danas imamo posla sa „krizom legitimiteta kapitalizma”? Tako se zove jedna vaša kontroverzna knjiga. - Od 1990. kapitalizam nema alternativu, jer je postao univerzalna, globalna pojava. Zato danas možemo samo da govorimo o pokušaju da se kapitalizam civilizuje, pripitomi, urazumi i to iznutra, dakle, od strane samog kapitalističkog sistema. Još u vreme Hladnog rata za ogromnu većinu „levice” u zapadnoj Evropi, Sovjetski Savez uopšte nije predstavljao alternativu. Zato sam ja 1973. postavio pitanje problema legitimiteta i to u okviru kapitalizma. A to pitanje je i danas na dnevnom redu, već prema nacionalnim karakteristikama. Kod nekih država ovaj problem je akutniji, a kod drugih nešto manje izražen. Simptom problema vidi se jasno u sve glasnijim zahtevima za ograničenjem plata menadžerima. Wihove plate su neverovatno visoke. Ali to je sve samo politika. Uskoro će izbori, zar ne? - Tačno. U pitanju je politika simbola i ovakvi potezi su dobrodošli da se skrene pažnja na druga, ozbiljnija pitanja, na primer, da su zatajili političari i njihovi ekonomski savetnici. Oni su odavno znali o potrebi da se regulišu pravila igre na finansijskom tržištu. Ja sam još jednom pročitao odličan i jasan tekst Helmuta Šmita, objavljen još u februaru 2007. Kritikuje delatnost velikih špekulanata. Svi su, dakle, znali za taj problem. No, političke elite Sjedinjenih Država i Velike Britanije smatrale su da je tako dugo dok je sve u redu, nekontrolisana delatnost špekulanata korisna. A Evropa je popustila želji Vašingtona. I u Nemačkoj postoji široka koalicija kooperativnih političara, oko kojih Ramsfeld ne mora mnogo da se trudi i da ih ubeđuje. Takvi nemački političari uvek podržavaju politiku Vašingtona. Vašingtonski konzenzus jeste slavan i ozloglašen, jer predstavlja privredni koncept MMF i Svetske banke iz 1990. Ovim receptom prvo je „usrećena” Latinska Amerika, a kasnije je „reformisana” i polovina država sveta. Centralna poruka koncepta glasi: „Trickle donjn”, u prevodu: pustite da bogati postanu još bogatiji, a neke mrvice će onda već da stignu i do siromašnih. - Već godinama imamo gomilu nepobitnih, empirijskih dokaza, da je ova prognoza pogrešna. Imamo porast standarda u malom broju država, a broj siromašnih zemalja je sve veći. Ovo je očigledno. Da se pozabavimo prošlošću i pokušamo da iz nje nešto i naučimo. Zašto su standard i bogatstvo podeljeni tako neravnomerno i nepravedno? Da li je kraj komunističke opasnosti uspavao Zapad i kapitalizam? Da li kapitalisti veruju da više ne moraju da vode računa o utakmici sa Istokom? - Imali smo kapitalizam u kome je dominirala Kejnsova privredna politika. Neuspeh takve politike videli smo još u vreme naftnog šoka. Tada je Zapad napustio sistem monetarne politike, koji je garantovao stabilan kurs menjanja novca između pojedinih vodećih valuta sveta. Prevladalo je ekonomsko učenje za koje su se zalagali „momci iz Čikaga”. „Momci iz Čikaga” postali su uzor Ronaldu Reganu i Margaret Tačer. Bit tog učenja praktično znači primenu sile. Klinton i Bler su nastavili sa tom politikom. Ovu politiku danas sprovodi Gordon Braun. Desilo se još nešto. U međuvremenu se raspao Sovjetski Savez. To je na Zapadu prouzrokovalo pobedničko raspoloženje: „Mi smo trijumfovali!” A ovo se pokazalo fatalno za Zapad. Stvorio se mentalitet i osećaj: „Svetska istorija nam je dala za pravo”. To je delovalo veoma privlačno. Jedno ekonomsko, kapitalističko učenje, neoliberalizam, poverovalo je da predstavlja i vrhunac svetske mudrosti, i da se, evo, došlo u posed večne istine. Neoliberalizam predstavlja i način života. Svi građani su pozvani da postanu istovremeno preduzetnici i potrošači... - ...i konkurenti. Jači, koji pobedi u divljoj utakmici suparnike, ima pravo da uspeh pripiše sebi. Postalo je krajnje smešno da se menadžeri velikih firmi posmatraju sasvim ozbiljno kao primeri i da se slave. Kao da smo izgubili sposobnost da razlikujemo funkcionalnu elitu od stvarne društvene elite. Molim da mi se objasni, što to ima hvale vredno u karakteru ljudi koji se nalaze na vodećim položajima u velikim firmama? Oni više manje solidno obavljaju posao. Pa šta? Pa to radi i ostali svet. Sledeći alarmantni potez videli smo u jesen 2002. Bušova doktrina je pripremila put za invaziju protiv Iraka. Društveno-darvinistički potencijal slobodnog tržišta proglašen je za neprikosnoven princip. Na Zapadu su pobedili fundamentalisti slobodnog tržišta i to se sada odražava ne samo na politiku prema društvu, nego i na spoljnu politiku. No, nije tu kriv samo Buš. Wega podržava neverovatno veliko jato uticajnih intelektualaca, zar ne? - A mnogi nisu ništa naučili. Uzmimo primer Roberta Kejgana. Posle iračke katastrofe, Kejgan je prigrlio učenje Karla Šmita. Ovaj nemački mislilac razmišlja u kategorijama prijatelj-neprijatelj. A to je društvo ne ljudsko, nego vučje. U svetskoj politici doživeli smo regresiju, pad. Krenuli smo korak natrag. Samo se raspravlja o faktoru sile i atomskom naoružanju. Kejgan to komentariše: „Svet je ponovo postao normalan”. Da se još jednom vratimo u prošlost. Šta je propušteno 1989? Berlinski zid je pao i kapital je prosto postao suviše moćan i dominantan u odnosu na politiku? - Meni je tih godina, posle 1990, postala jedna stvar jasna: političko delovanje mora da se više angažuje na polju nadnacionalnih tržišta i multinacionalnih kompanija. Tako je to na početku zaista i izgledalo. Yordž Buš stariji je pragmatično govorio, recimo, o potrebi stvaranja novog svetskog poretka i izgledalo je da će osnažiti ulogu Ujedinjenih nacija, koje je Vašington dugo blokirao i učinio ih vrednim prezira. Prvo su naglo porasle humanitarne vojne intervencije i to bez odobrenja Saveta bezbednosti UN. Došlo je do naglog privrednog fenomena globalizacije. A to je pre svega politička odluka. Ovo je trebalo da ima za posledicu da u svetu dođe i do najšire političke saradnje među državama. Ovo bi dovelo do daljnjeg jačanja međunarodnih veza. Već kod Klintona, međutim, stalo se sa tim projektima. Sadašnja kriza nam jasno predočava šta smo propustili da uradimo. Od početka modernog doba moralo se voditi računa da se tržište i politika drže u takvoj ravnoteži, da mreža solidarnih veza članova političke zajednice ne pukne, da se neguje. Oduvek postoji napetost između kapitalizma i demokratije, jer tržište i politika stoje na suprotnim i suprotstavljenim principima. Čak i posle poslednjeg naglog porasta globalizacije, i to u sferi decentralizovane svetske privrede, postoji velika potreba regulisanja tržišta. A ovo nije moguće postići bez odgovarajućih proširenja političkih kompentencija i procesa, koji bi koordinisali opšte interese sveta, kao što su promena klime, zaštita ljudske sredine, i tako redom. Ali što to konkretno znači? Vi se čvrsto držite pojma kosmopolitizma Imanuela Kanta. Wega je za svoje ideje iskoristio i bivši predsednik Nemačke Karl Fridrih fon Vajceker, kada je predložio da govorimo o svetskoj politici kao o unutrašnjoj politici. Izvinite, ovo mi zvuči prilično iluzorno, nerealno. Dovoljno je da pogledamo današnje UN. - Čak i kad bi došlo do radikalne reforme glavnih institucija UN, to ne bi bilo dovoljno da postignemo malopre spomenuti cilj. Jasno je da bi Savet bezbednosti UN, Sekretarijat UN, međunarodni sudovi, morali da dobiju nove, veće kompetencije, da mogu da brže reaguju u kriznim situacijama, gde se hitno zahteva obustava sile i gde na delu imamo grube povrede ljudskih prava. Cilj je da Povelja UN postane neka vrsta ustava međunarodne zajednice. Čak kada bi i to postigli, još uvek ne bi prešli ni pola puta do glavnog cilja. Nama, naime, nedostaje neka vrsta foruma, na kome bi mogli da se vode pregovori zaraćenih sila. Svetske velesile bi morale da stvore instituciju, gde bi one vodile pregovore koji se tiču gorućih problema sveta: pitanja svetske privrede, klima i zaštita prirode, raspodela izvora energije, nedostatak pitke vode itd. Ovi problemi mogu da se rešavaju samo na nadnacionalnom nivou. Ne na isti način kao što su, na primer, povreda ljudskih prava ili međunarodne bezbednosti, već putem političkih pregovora. Za to već postoji jedna iskusna institucija: susret osam vodećih država sveta, „samit osmorice”? - Ovde imamo posla sa ekskluzivnim klubom, u kome se o nekima od malopre spomenutih pitanja razgovara neformalno, pa to nikog ne obavezuje. Scenografija ovakvih susreta, medijski spektakl, takve su prirode da javnost sa velikom napetošću i nadom očekuje da se dođe do važnih, dalekosežnih odluka. Sa druge strane, rezultati tih susreta su uglavnom veoma mršavi. Pritisak na učesnike samita je samo prividan, iluzoran. Stanovništvo je možda više svesno ozbiljnosti nerešenih problema našeg sveta, nego vlade vodećih zemalja. Govor o “svetskoj unutrašnjoj politici” zvuči mi pre kao san proroka ili vidovnjaka. - Još juče je većina verovala da nije realno, a evo već danas evropske i azijske zemlje zajednički rade na rešavanju krize na finansijskim tržištima i zahtevaju da se stvori zajednička institucija, gde bi ubuduće moglo da se raspravlja o tim problemima. U ovome se slažu i dve najveće političke stranke u Nemačkoj SPD i CDU. Zajednički predlažu da postane dužnost svake banke i firme da uredno vode bilans poslovanja i kretanja kapitala, a za moguće propuste da su direktno odgovorni vodeći menadžeri banaka i koncerna. Cilj je da se poboljša transparentnost rada banaka i kontrola nad berzom. Za sada se samo povremeno govori o uvođenju poreza na profit koji ostvare berze. Mnogo se govori i o novoj „arhitekturi finansijskog sistema”. Ali ovome se protive Sjedinjene Države, pa zato to neće biti jednostavno sprovesti u delo. Tržište je kompleksna stvar, a velike banke i krupne multinacionalne kompanije toliko su u svetu međusobno isprepletene i zavisne. Zato se i postavlja pitanje: da li po pravilima starog sistema to uopšte može i dalje da funkcioniše? I kada bi se na MMF prenele nove, veće kompetencije, čak ni tada ne bi imali „svetsku unutrašnju politiku”. Da li sam u pravu? - Ne želim da dajem prognoze? S obzirom na postojeće probleme, ne preostaje nam drugo nego da dajemo konstruktivne predloge. Nacionalne države morale bi da se sve više razumeju kao članice međunarodne zajednice, jer je to i njihov interes. Ovo je najveća prepreka i glavni zadatak koji treba rešavati sledećih decenija. Kada smo do sada govorili o „politici” mislili smo na rad vlada koje predstavljaju suverene države. No, ovo je pojam „levijatana” (Leviathan), iz XVII veka, koji su razvile evropske države. On danas nije sasvim tačan. Pojam „politike” se svakodnevno menja. Kako pomiriti društveni darvinizam, koji je, kako ste kazali, posle 11. septembra 2001. ponovo postao deo vladajuće ideologije? - Možda bi trebalo malo da odemo u prošlost, da bolje vidimo celinu. Od kraja XVIII veka pravo i zakon dominirali su u poimanju vlade i njenog prava na upotrebu sile. Mnogo je od toga ostalo do danas u spoljnoj politici iako se svet mnogo promenio. Danas imamo razgranatu mrežu međunarodnih organizacija koje su sve čvršće povezane u klupko međunarodnog prava. Pa ipak se i danas pojam „političkog” odnosi pre svega na nacionalno-državni nivo. Unutar Evropske unije, na primer, članice-države imaju monopol nad upotrebom sile. One istovremeno, bez prigovora primenjuju pravo i zakone donesene na nadnacionalnom nivou u Briselu. Ovde imamo na delu promenu pojma pravo i politika. Promena je uslovljena kapitalističkom dinamikom. Tržište razbija solidarnost društva, a socijalna država pokušava da tu štetu ponovo popravi? - Socijalna država je prilično kasna pojava u istoriji i to dostignuće jeste krhke prirode. Tržišta se šire i mreža komunikacija takođe. Posledica je da je građanin sve više upućen na sebe, ali istovremeno ima i veće mogućnosti da deluje. Proces, međutim, neprestano mora da prati reorganizacija, koja je u stanju da obezbedi stare odnose solidarnosti. Koju ulogu igra Evropa u ovom optimističkom scenariju? - U ovoj krizi Evropa nije igrala pozitivnu ulogu. Ne razumem zašto su mediji toliko hvalili krizni menedžment Evropske unije. Gordonu Braunu je pošlo za rukom da ubedi američkog ministra finansija Paulsona, da odustane od svojih namera u vezi pitanja „bailout”. Britanski premijer je uspeo da pridobije francuskog predsednika, a onda i Angelu Merkel. Da pogledamo proces pregovora i rezultat. Sad se vidi da su odluke donela tri najmoćnija predstavnika Evropske unije: Velika Britanija, Nemačka i Francuska. Braun, Merkel i Sarkozi delovali su kao suvereni akteri, koji su akcije koordinisali, iako su o mnogim pitanjima imali različita mišljenja. Ovo, razume se, ima veoma malo veze sa zajedničkom politikom svih članova Evropske unije. „Wujork tajms” se pomalo zlurado smeje nesposobnosti EU da vodi zajedničku privrednu politiku. Ta, sve je odlučeno u Londonu, Berlinu i Parizu. Kako objašnjavate ovu nesposobnost Evropske unije? - Tok krize jasno pokazuje nedostatke evropske konstrukcije. Svaka država reaguje sopstvenim privredno-političkim merama. Najvažnije članice Evropske unije su zavađene oko principijelnih pitanja. Svaka zemlja u EU nastoji da vodi sopstvenu spoljnu politiku, a ovo se pre svega odnosi na Nemačku. A Nemačka kao da zaboravlja pouke iz prošlosti. A šta onda da činimo? - Podržavam Sarkozijev predlog, da se stvori ekonomska vlada Evropske unije, odnosno, da takva vlada ima kompetencije u zemljama koje su uvele evro. Uska saradnja na privrednom polju imaće za posledicu da i u spoljnoj politici bolje sarađujemo. Ovaj predlog čak ne podržava ni SPD? - U čitavoj Evropi socijademokratske partije su u krizi. Broj njihovih birača je sve manji. Zašto ne žele da iskoriste priliku, prevaziđu uske kaveze nacionalno-državne politike i zaigraju na evropskom parketu koji im nudi novi prostor i veće mogućnosti za delovanje? Šta zapravo danas znači „levo” i „desno”? Jedno je sigurno. EU može da igra veću ulogu u svetskoj politici samo ako nastupa složno. Inače, Evropa može da se degradira na običnu pudlicu „ujka Sama”. Govorite o ujka Samu. Mora da ste duboko razočarani Sjedinjenim Državama. Nekada je Amerika za vas bila pokretač svetskog poretka. - Šta nam preostaje, nego da se i dalje pouzdamo u Vašington? Sjedinjene Države će iz ove dvostruke krize izaći oslabljene. Ova kriza šteti Americi. Ona će morati da odustane od izvoza sopstvenog načina života u ostale zemlje sveta. Da američki način života mora da postane model za ceo svet, to je očigledno bila pogrešna procena Vašingtona, a izvor ima u univerzalizmu starih imperija, kao što je npr. bio Rim. Da ovo shvati, bilo bi u interesu same Amerike. Vašington bi morao da stoji na čelu država koji traže reformu UN. Situacija za taj poduhvat je povoljna, jer u sebi ujedinjuje četiri faktora: SAD su i dalje supersila, a i najstarija demokratija na svetu, Amerika je dobila novog predsednika koji ima viziju i, najzad, poseduje političku kulturu. Amerika je duboko pogođena i nesigurna u sebe zbog neuspeha u vojnim avanturama širom sveta, zbog neoliberalne ideologije koja uništava zemlju i zloupotrebe njene misije u svetu kao izabranog naroda. Zašto se ova nacija ne bi u budućnosti, kao što je često bio slučaj u prošlosti, mogla da obnovi, osveži i ojača? I pokuša da velike, suparničke sile koje postoje i koje će sutra to da budu, blagovremeno veže u međunarodni poredak, koji bi imao takav karakter, da više ne bi postojala potreba za svetskom velesilom? Zašto ne bi predsednik koji je pobedio u sudbonosnim izborima, barem spoljnopolitički iskoristio pruženu priliku i delovao razumno. U unutrašnjoj politici Sjedinjenih Država, kao što je poznato, ne postoji neki veliki prostor za manevrisanje. Tzv. realisti, kada to čuju, samo će da se umorno nasmeju. - Znam veoma dobro da mnogo toga govori protiv ovog stava. Novi američki predsednik morao bi da pobedi onu elitu, one snage u svojoj partiji, koje su zavisne od Volstrita. On bi morao da se bori protiv novog američkog protekcionizma, koji je u ovoj situaciji iz poznatih razloga popularan. Sjedinjene Države, da bi mogle da sprovedu tako radikalnu promenu u politici, trebaće podršku lojalnih, ali i samosvesnih saveznika. Jednim slovom, Vašington i Brisel moraju da stvore kreativan „bipolaran” Zapad. A ovo može da se postigne samo ako Evropska unija nauči da u spoljnoj politici govori jedinstvenim jezikom. Ona mora da kapital koji ima u svetu, a on se zove poverenje, pametno upotrebi, kako bi sama mogla da deluje dugoročno i konstruktivno. Neko će da kaže: „Da, ali...”. I to je razumljivo. Jednu stvar čovek ipak mora da zna: u kriznim vremenima potrebno je pružiti šire i dugoročnije perspektive nego što su uobičajeni saveti vodećih političara i mejnstrim medija. U ovoj situaciji nikako ne bismo smeli da se zadovoljimo kratkoročnim receptima, koji su karakteristični za svakodnevnu politiku. Die Zeit Sa nemačkog preveo Nikola Živković