Bez ustupaka publici

Izložba Ane Kapor i Vladimira Pajevića otvorena je u oktobru ove godine, a trajaće do februara 2009. Time dvoje umetnika rezimiraju svoj rad u poslednje dve i po decenije. Muzej Panorama ima rang državnog muzeja oblasti Turingije (istočna Nemačka), i poznat je po monumentalnoj slici Vernera Tubkea, jednog od najvećih nemačkih slikara figurativnog opredeljenja dvadesetog veka. Slika je monumentalnih dimenzija (14,5 sa 125 metara) i predstavlja nezaobilaznu tačku ljubitelja umetnosti iz celog sveta. Tako, godišnje kroz ovaj Muzej prođe više od 120.000 posetilaca. Osim stalne postave Muzeja posvećene Tubkeu, Muzej organizuje i tri izložbe godišnje u trajanju po četiri meseca i sve su posvećene umetnicima koji neguju figurativni izraz. Delom su to savremenici, delom umetnici iz prošlosti. Tako su u Panorami bile izložbe Goje, italijanske renesanse, Dalija, Ensora... ali i savremenih autora, potom predstavnika španske i holandske savremene figuracije... Ana Kapor (44) i Vladimir Pajević (60) su slikari i supružnici. Ona je ne samo udata za slikara, već joj je i otac, Momo Kapor, jednako slikar i pisac. U Rimu, gde žive i rade poslednjih decenija, Ana i Vladimir dele atelje tako što svako slika u svom ćošku. Wih dvoje u Italiji izlažu u prestižnim galerijama, a kažu da su imali sreće da rade sa galerijama koje nikada nisu pravile ustupke publici – a one su u Rimu, Bolonji, Milanu, Breši, Firenci... Treba podsetiti čitaoce da je Vladimir Pajević završio Likovnu akademiju u Beogradu, kao i postdiplomske studije, u klasi profesora Mladena Srbinovića. Ana Kapor je diplomirala na Akademiji lepih umetnosti u klasi profesora Alda Turkjara. Poziv za ovu izložbu je za njih predstavljao veliku obavezu, pa Ana tim povodom za NIN objašnjava: - Kada nam je direktor Panorama muzeja Gerd Lindner predložio da jedna od tri godišnje izložbe bude naša, bili smo posebno počastvovani, ali i krajnje skeptični budući da se radilo o 130 slika koje mi nikako nismo mogli da obezbedimo. On nas je uverio da na osnovu iskustva koje je Muzej stekao tokom svoje višegodišnje aktivnosti, oni uspevaju da pribave slike iz privatnih kolekcija, galerija i drugih muzejskih struktura. I zaista, samo za godinu dana oni su (uz pomoć nekoliko italijanskih i nemačkih galerija sa kojima mi već godinama sarađujemo), uspeli da obezbede dovoljan broj slika da bi se ovaj veliki projekat realizovao. Sve slike, a ima ih 130, potiču iz privatnih kolekcija i galerija i nastale su u poslednjih 25 godina. Autorka ovog teksta je za ovu priliku koristila podatke iz impresivnog kataloga koji je štampan na 200 strana, gde su objavljena sva izložena dela kao i kritički osvrti nekolicine priznatih italijanskih i nemačkih istoričara umetnosti. - Za nas je bilo posebno uzbudljivo – nastavlja Ana Kapor – da na jednom mestu vidimo dobar deo naše četvrtvekovne aktivnosti i tek posle otvaranja izložbe shvatili smo svu obimnost tog poduhvata. Iako su svetovi ovo dvoje slikara bitno različiti, postoje dodirne tačke u kojima se njihova iskustva prepliću i na osnovu kojih je Panorama muzej osmislio konstrukciju ove izložbe. U svom kritičkom osvrtu (širi izvod dajemo u okviru ovog teksta) Gerd Lindner posebno insistira na „maestralnoj egzekuciji i vrhunskom zanatu koji su srećno izbegli pad u virtuozitet ili akademizam”. Ana i Vladimir su poslednji put zajedno izlagali u Srbiji 1998. godine u galeriji Kod Pozorišta. Sledeće, 2009. godine, Ana će imati samostalnu izložbu u galeriji ULUS-a. Vladimir trenutno ima samostalnu izložbu u Rimu, u galeriji Don Chisciotte, koja traje do kraja novembra: - Živimo na relaciji Rim – Beograd, jer su to dva grada koja osećamo jednako svojima i u kojima se osećamo jednako dobro – kaže nam u ime svog supruga i svoje, ova umetnica i majka njihovog 13-godišnjeg sina Luke. Svojim najvećim uspehom Ana i Vladimir smatraju činjenicu da dugo žive isključivo od slikarstva: - Imamo privilegiju da se bavimo poslom koji volimo i koji nam predstavlja svakodnevni izazov. Našeg sina Luku, koji ima 13 godina i odrasta, kao i cela njegova generacija, uz kompjutere, pokušavamo da ubedimo da naš svet platna, četke i boje nije preistorija... Duhovno zgusnut sadržaj Zajedno, kao i svaki od njih pojedinačno, Ana Kapor i Vladimir Pajević zauzimaju mesto vrednovanja koje ih uzdiže daleko, daleko iznad ravni savremene umetnosti i legitimiše ih kao majstore novog, pre svega čulnog slikarstva od fundamentalnog značaja za egzistencijalno, metafizično tumačenje našeg vremena – piše nemački likovni kritičar Gerd Lindner. Ugledni nemački istoričar umetnosti Gerd Lindner (48), direktor Panorama muzeja od 1997. godine, objavio je tekst u katalogu, tačnije knjizi o izložbi Ane Kapor i Vladimira Pajevića, iz kojeg prenosimo najzanimljivije delove. - Malo se na Zapadu zna o umetnosti i kulturi jugoistoka Evrope. To naročito važi za Srbiju koja je vekovima bila granična zemlja između susednih imperija, između istočnog i zapadnog Rima, između Osmana i Austrougarske. Mnoštvo srednjovekovnih ruina starih tvrđava i manastira, rasutih od Dalmacije do severa Grčke, svedoče još uvek o staroj kulturi ovog regiona u srcu Balkana. “Beli anđeo” u manastiru Mileševa važi, na primer, za jednu od najznačajnijih još očuvanih fresaka 13. veka. Mnogo kasnije, na početku modernizma, Beograd se, mada sa znatnom vremenskom zadrškom, tek početkom 20. stoleća, uzdigao čak do centra impresionizma. Tu ima kako realističke tradicije, tako i otisaka različitih avangardističkih strujanja. Među savremenim umetnicima srpskog porekla nalaze se velika imena. Među najpoznatije bismo, pored Vladimira Veličkovića (1935), van svake sumnje mogli da ubrojimo i Marinu Abramović (1946) koja je u svojim performansima elemente radikalne Boddž Art vodila do granica telesnih rizika, povreda i bola. Sasvim druge vrste su dela Ane Kapor (1964) i Vladimira Pajevića (1948). Oboje su slikari i to sasvim u starinskom smislu. Oni rade predmetno i u klasičnoj tehnici, uljem i akril-bojama na platnu, drvetu ili papiru... Wihova dela nisu samo tradicionalno predmetno slikana nego su u svojoj srži duboko metafizična. Niti je Ani Kapor, niti je Vladimiru Pajeviću stalo do overe vidljivog. Wihove slike deluju, na duge staze gledano, istina, realno, ali su one, na kraju krajeva, rezultat umetničkog pronalaska. Ili još bolje: one su izraz traganja za duhovnim kome, kao preduslov, stoji neposredan čulni doživljaj... Wihovo slikarstvo je – takav se utisak stiče – rezultat slikovite fenomenologije unutrašnjeg života. Ono deluje mirno, skoro lirski, odmereno ili komponovano sa sigurnim instinktom, pri tom dubokih osećanja, iako bez iole sentimentalnosti. Ovo je, do visokog nivoa dovedena, ozbiljna, misaona, duhovna umetnost, zasnovana na mogućnosti izražavanja subjektiviteta i unutrašnjeg života u slici spoljnog pojavnog sveta... Oba ova umetnika, Ana Kapor i Vladimir Pajević, crpe iz istog izvora. Na osnovu savršenog čulnog ponavljanja stvarnosti, oboje dostižu enormno dubok i duhovno zgusnut sadržaj. Ona, mlada, pri tom ostaje odlučno klasično orijentisana i „disegno” odana, on primarno slikarski temperament, nasuprot, ostaje zatočenik principa „colore” kao na raspetom polju od realizma do romantizma... Zajedno, kao i svaki od njih pojedinačno, zauzimaju mesto vrednovanja koje ih uzdiže daleko, daleko iznad ravni savremene umetnosti i legitimiše ih kao majstore novog, pre svega čulnog slikarstva od fundamentalnog značaja za egzistencijalno, metafizično tumačenje našeg vremena. Prevod sa nemačkog Dragica Vlajčić