Povratak Marksu

Godine 1998. portugalski pisac Hoze Saramago (José Saramago) primio je Nobelovu nagradu. Kratko vreme pre toga objavljena je njegova knjiga “Grad slepaca”. Ona nam govori o neizlečivoj, nezaustavljivoj epidemiji koja dovodi do masovnog slepila kod ljudi. Specifično za tu epidemiju je: žrtve su nesposobne da pokažu i najmanji znak međusobne solidarnosti. Slepce smeštaju u ogromnu napuštenu bolnicu za umobolne. U prvom trenutku bolesnici su tuđi jedan drugome. Ubrzo, međutim, oni postaju neprijatelji. Umesto ljudskog društva dobili smo čopor vukova. Ovu negativnu utopiju “pretočio” je brazilski režiser Fernando Meireles u film. Jedan se zove “Božiji grad”, a drugi “Pouzdani baštovan”. Ovaj razgovor je vođen pre početka prikazivanja filmova. Osamdesetpetogodišnji pisac živi u neuglednoj kući, u skromnom predgrađu Lisabona. U njegovom domu smeštena je i zadužbina “Saramago”. Malo pre susreta preboleo je tešku bolest. Sada Saramago izgleda još mršavije nego ranije, no on je, kao i uvek, radoznao, svež i koncentrisan. U ovom intervjuu objašnjava zašto je još uvek komunista, levičar, a veruje u apokalipsu (dakle, prema Jovanovom otkrovenju, u skori kraj ovog sveta i dolazak boljeg, Božijeg: prim. prev.). On je najpoznatiji komunista Portugala. Možda i poslednji majstor romana koji neguje političku ideju. Wegove knjige preklinju svet da ne izgubi nadu u novog, boljeg čoveka, no, istovremeno se žali, da je ova nada jalova, uzaludna. Zbog takvog stava redovno je podvrgnut kritici drugova iz Komunističke partije. Za intervju se pojavio u staromodnom, elegantnom odelu. Soba gde prima goste je čista, sređena i jednostavna. U njoj se nalaze samo dve kožne fotelje, mali sto, dve plastične čaše i flaša vode. Pisac je očevidno došao ne da brblja, već da radi. Pozdrav je bio prijateljski, kratak. Brzim pokretom ruke pokazao je gde da stavimo magnetofon, a zatim je izazivački pogledao gosta kroz svoje nove naočare i upitao: “Možemo li da počnemo?” Gospodine Saramago, iznenađeni smo što vas vidimo u Lisabonu. Godinama živite u Španiji. Da li je vaš bes prema Portugalu iščezao? - Da, za tu priču sam čuo, da sam se, navodno, odrekao svoje zemlje. Ali, i kada sam živeo u Španiji, u Lisabonu imao sam samo stan, a od nekog vremena imam i kuću. Uostalom, i porez plaćam u Portugalu. U Lanzarote u Španiji ste se preselili 1992. Pre toga objavljen je vaš roman “Jevanđelje po Isusu Hristu”. To delo je u Portugalu bilo oštro kritikovano. Tadašnji državni sekretar u portugalskom ministarstvu kulture vašu je knjigu skinuo sa liste kandidata za Evropsku književnu nagradu. Izjavio je da vaše delo vređa religiozne osećaje. U aprilu ove godine otvorena je u Lisabonu velika izložba koja je posvećena vašem životu i radu. Portugalski predsednik vlade i ministar kulture Španije uputili su vam lične čestitke. Zar to nije bio i gest pomirenja? - Ne postoji nikakva potreba da se mirim, jer ja nikad nisam bio u sukobu sa Portugalom. Postojao je problem sa određenom portugalskom vladom. To vam je slično kada, recimo, imate problem sa neprijatnim susedom, pa onda zbog takvog komšije tražite novi stan. Nekoliko novinara je od toga napravilo čitavu dramu, kao da je moj primer ravan “slučaju Salmana Ruždija”. Štampa prosto treba da ima neku temu i da piše o tome. Da li je istina da ste godinama odbijali da se po vašoj knjizi “Grad slepih” snimi film? - To je tačno. Ranije je neko prema mojoj knjizi “Kameni splav” uradio veoma loš film. Režiser se pedantno držao sadržaja knjige, umesto da se osloni na sebe i svoju maštu. Problem leži u tome da ličnosti iz mojih knjiga u većini slučajeva nemaju ime, lice, a ni biografiju. Ja opisujem samo psihologiju junaka, ali ne, na primer, boju kose i njihovo poreklo. Moja knjiga “Grad slepih” je objavljena 1995. Malo posle toga primio sam dugo pismo od meni nepoznatog brazilskog režisera Fernanda Meirelesa. On mi je saopštio da oseća veliku želju, da svet bez slika – kako ga prikazuje moje delo – uz pomoć filma oživi slikama. Na njegovo pismo ja nisam nikada odgovorio. Deset godina kasnije ponovo sam stupio u kontakt sa Meirelesom. On me je podsetio da pre deset godina nisam odgovorio na njegovo pismo. Nekako u isto vreme upoznao sam jednog kanadskog scenaristu. Wegova filmska kuća me je upravo uspela da ubedi da im prepustim autorska prava moje knjige “Grad slepih”. A za režisera oni su izabrali nikog drugog do spomenutog Meirelesa, koji je tako, posle deset godina, doživeo satisfakciju. U pitanju je na neki način literarna priča, koja mi se mnogo dopada. Kako je Kanađanima pošlo za rukom da vas ubede? - Oni su prosto bili veoma uporni. Najzad sam pristao da ih primim u mom domu u Lanzarote. Kada su Kanađani konačno stigli, oni su mi odmah bili simpatični. Nimalo nisu ličili na uštirkanu gospodu iz Holivuda. Delovali su suvereno, dakle, kao ljudi koji imaju sopstvenu pamet i viziju. Umesto gotovih odgovora, oni su iz Kanade stigli sa hiljadu pitanja. Na primer: Kako gleda pripovedač na svoje slepe likove? U knjizi postoji žena lekara. Ona je jedina osoba koja nije slepa, pa tako može da vidi sav užas situacije tih bolesnika. Ova činjenica predstavlja strahovito opterećenje za tu ženu, ali istovremeno joj pruža i priliku za spasenje. Filmska kamera mora, dakle, da govori iz perspektive ove žene, sa stanovišta slepaca i najzad i iz jednog neutralnog ugla. Tako se u filmu neprestano isprepliću ove tri perspektive. Da li ste videli konačnu verziju filma? - Ne. Samo jednu od prvih verzija. Srećan sam što režiser nije ropski doslovno sledio tekst iz knjige. Umesto toga, oni su sami pronašli rešenja za pojedine potresne filmske scene. Uspeli su da na specifičan, filmski način dočaraju trenutak kada, na primer, ljudi oslepe. Tada ljudi prvo vide samo jednu svetlu belinu, koja u tom momentu zapravo predstavlja suštinu stvari. Slično se događa i sa ostalim promenama. Recimo, sa prostorom. Qudi su odjednom otrgnuti iz svakodnevnog života, iz svojih domova i stanova, i odvedeni su u drugi svet, u bolnicu. I u novoj sredini ljudi su pre svega okruženi smradom, smećem, govnima i krvlju. Tu vrstu okrutnosti lično sam ponovo doživeo, kada sam posetio ludnicu. U ovoj, u suštini zatvorskoj instituciji, bio sam svedok samoponiženja slepaca. Koja scena je na vas ostavila naročiti utisak? - Pre svega trenutak kad se u filmu prikazuje verska procesija. Reč je o litiji, u kojoj učestvuju samo slepe žene. Cela scena odigrava se u mračnom bolničkom zdanju, u kome žive slepe žene. Filmska kamera bila je postavljena na široki prozor hodnika. One odlaze u drugi, zatvorski deo zgrade, koji – za razliku od slepih žena – redovno prima sledovanje hrane. Da ne bi umrle od gladi, žene su prisiljene da zatvorenicima prodaju svoje telo. Wihova litija za mene predstavlja svečani hod žrtve. Ovom scenom veoma je upečatljivo prikazana patnja obespravljenih i poniženih žena. I ja sam se stideo samog sebe, jer sam ovom filmskom scenom postao svestan šta smo mi muškarci od najstarijih vremena do danas uradili ženama. Šta? Malo radosti, a mnogo zla. Žene predstavljaju jedino svetlo u groznom, apokaliptičnom svetu ludnice. U tim uslovima one se ponašaju pristojnije i pokazuju veći stepen solidarnosti od muškaraca. Da li vi doista verujete u moralnu snagu slabijeg? - Pozitivne uloge u mojim knjigama uvek su dodeljene ženama. Ovde, međutim, moram da kažem i nešto drugo. Žena lekara, na primer, vidi neke stvari ne blagodareći svojoj inteligenciji, a niti snazi srca, već sasvim slučajno. Prosto je trebalo da imam svedoka koji vidi, koji, dakle, nije slep. Hteo sam da pokažem, da je naš prosvećeni moral ugrožen, a da je naš um slep. Qudi koji vide svojim očima, ostaju slepi. Qudi gledaju, no ipak ništa ne vide. Svakodnevno smo suočeni sa užasom i naučili smo da taj užas ipak ne vidimo i to tako da gledamo u stranu. Vi ste kao marksista veliki pesimista. Marksisti to nisu. Vaša slika čoveka zapravo protivreči istorijskom materijalizmu, koji propoveda pobedu poniženih i potlačenih. Šta o tome misle vaši partijski drugovi? - Niko nije veći slepac od vizionara, jer on zatvara oči pred realnim, postojećim svetom. Sasvim je razumljivo što je Komunistička partija često kritikovala mene, a i ja njih. No, do raskida nije nikada došlo, jer Komunistička partija Portugala nije nikada osvojila vlast. U mojoj zemlji nikada nije postojao sovjetski komunizam, a ni državni socijalizam. Šta danas mislite o utopiji? - Kada bih mogao, ja bih iz rečnika izbacio reč “utopija”. Šta je zapravo utopija? U pitanju je skup ideja, koje bismo zapravo želeli da ostvarimo u našem vremenu. No, kako se taj zadatak pokazuje kao izuzetno težak, onda ga odlažemo i planiramo za daleku budućnost. Prema tome, ovde imamo posla sa nimalo teškom, već pre udobnom, prostom pozicijom. Leva utopija, međutim, morala bi da se bavi stvarima koje se odnose na sutra, a na prekosutra. Izdali ste proglas u kome se zalažete za veća prava obespravljenih. Godine 2004, prilikom izbora za Evropski parlament, vi ste se kandidovali na listi Komunističke partije? - Angažujem se za realne, ostvarljive ciljeve, a ne za iluzije. Komunizam kao utopija napravio je velike štete, jer je radnička klasa sanjala o stvarima koje nisu ni moguće, a ni ostvarljive. U vašim romanima opisujete zatvore i bezizlazne situacije. Ovo, po vama, predstavlja osnovnu karakteristiku našeg vremena. Sve ste to opisali u “Istoriji opsade Lisabona” (1989), “Centar” (2000) i “Grad neslepaca” (2006). Sve one govore o neslobodi, kako smo to već videli u fašizmu i staljinizmu i gde smo bili svedoci milionskih žrtava. Vi ste sami iskusili portugalsku diktaturu pod Antoniom Salazarom. Zašto ste 1969. postali član Komunističke partije Portugala? Ta, već se tada znalo za staljinističke gulage? - Onda biste isto tako mogli da postavite sledeće pitanje: kako neko posle inkvizicije uopšte može da bude rimokatolik? Do zloupotrebe dobrih, pozitivnih ideja dolazilo je često u istoriji. To nije ništa novo. Uopšte mi nije namera da branim totalitarne režime. Istovremeno moram da podsetim da i u takozvanim demokratijama postoji visok stepen neslobode. Ako putujem u Sjedinjene Države, njihova vlast je u mogućnosti da kopira podatke sa mog laptopa. Kada u demokratijama Zapada dođe do finansijskog bankrota, onda vlade tih država prosto opljačkaju državne kase i ušteđevine građana. Jednom rečju, kakve sve to ima veze sa demokratijom? Poslednjih godina održao sam mnoga predavanja na temu “Pojam globalizacije kao totalitarna ideja”. Sadašnje stanje u svetskoj ekonomiji daje mi, nažalost, pravo. Marks nikada nije bio moderniji, potrebniji i aktuelniji nego danas. U vašem romanu “Centar” čitalac se upoznaje sa “diktaturom potrošačkog društva”. Glavne žrtve su pre svega obični, mali ljudi. Junak knjige jeste stari grnčar, koji svoju robu više ne može da proda. On je prisiljen da napusti kuću svojih predaka. Iz njemu poznate sredine, grnčar je proteran u novi, nestvaran svet. On sada živi u veštačkom raju koji je prepun prodavnica, reklama, kockarnica i virtualnih događanja. Ceo život mu se odigrava kao da neprestano sedi pred ekranom kompjutera. On ne živi, već simulira život. On nikako više nije u mogućnosti da otvori prozor, koji bi ga odveo do drugog čoveka i do stvarnog života. Okno koje vodi do prirodnog života, više za njega ne može da se otvori. - “Centar” predstavlja jedini moj roman u kome se kritikuje pojava globalizacije. U njemu sam opisao divovsku robnu kuću. To zdanje je podignuto nad pećinom, kako ju je opisao grčki filozof Platon. Robne kuće, “molovi” i trgovački centri predstavljaju hramove našeg vremena. Ova savremena svetilišta su čista, sjajna, a arhitektura im je jevtina i neukusna i liče mi na, recimo, sterilne buvlje pijace. Svakodnevni život čoveka našeg vremena odvija se u veštačkom svetu, koji ga štiti od “zaraze” stvarnog života, od posledice sopstvene pohlepe i sebičnosti. Pogledajte samo kako tužno izgledaju poljoprivredna dobra koja okružuju velike gradove zapadne Evrope. I odjednom, usred nekog polja ili njive, možete da vidite novu, sjajnu modernu robnu kuću. Arhitektura je ružna, jevtina, neukusna. Zašto ljudi dobrovoljno sebi stvaraju takav ružan svet? Hteo sam da pokažem kako se naša sloboda sastoji u tome da smo u mogućnosti da se odlučimo za dobro ili zlo. No, mi izgleda gotovo uvek biramo zlo, a posle toga pokušavamo da sami sebe ubedimo kako smo zapravo birali dobro. Ostajemo slepi prevaranti. Mi lažemo sami sebe, upravo onako kako je pre više od dve hiljade godina govorio Platon, kada je opisivao ljude koji žive u pećini (i veruju da senke predstavljaju realan život – prim. prev.). Jednom ste kazali da ste unuk pastira. Vaš deda je čuvao svinje. Nobelovu nagradu ste dobili 1998. U govoru tim povodom ste sa mnogo ljubavi govorili o vašem dedičobaninu. Rekli ste da se klanjate sećanju na dedu koji nije mogao ni da čita, a ni da piše. Odakle danas uzimate nadahnuća za vaše pisanje? - Ideju za moju knjigu “Centar” našao sam u Lisabonu. Tamo sam jednog dana ugledao džinovsku reklamu za neku robnu kuću, za šoping-mol. Sem toga, u španskim novinama sam pročitao o poslednjoj želji jedne žene. U oporuci je napisala da joj se, kada umre, prospe pepeo nad robnom kućom gde je redovno odlazila u kupovinu i provela najsrećnije časove svog života. Može li kupovanje da bude sreća? Da li konzumiranje, trošenje novca, predstavlja cilj života? Pre trideset godina Portugalci su imali drugačije snove? Knjiga koja vas je proslavila, nosi naslov “Nada u Alentehu”. Ona nam govori o portugalskoj revoluciji iz 1974, poznatoj pod imenom “karanfil-revolucija”. Zašto je ona propala? - Revolucija prvo znači jedno “ne”. Ona se suprotstavlja postojećem stanju. “Ne” može, međutim, lako da se preokrene ponovo u “da”, ukoliko nova država loše funkcioniše. “Karanfil-revolucija” brzo se umorila, okamenila i birokratizovala. Novi nosioci vlasti zaboravili su svoje ideale. U Španiji postoji izreka: “Boreći se protiv diktatora Franka, živeli smo bolje nego danas.” Lakše je kada se čovek protiv nečega bori, nego kada pobedi i onda je na njemu red da stvori nešto novo i bolje. Posle pobede “karanfil-revolucije” vi ste postali zamenik glavnog urednika “Diario de notisijas” (Diario de Noticias), najvažnijeg lista u Portugalu. Neki tvrde da ste u to vreme zastupali tvrdu komunističku liniju i da od vama podređenih novinara niste u tom pogledu trpeli nikakva odstupanja. - To je laž. Ja nisam sprovodio nikakvu cenzuru. Moji protivnici sa desnice vole, istina, da šire takve priče. Kada sam radio u spomenutom listu, neki novinari hteli su da objave jedan manifest. Odluka da se to štampa ili ne nije, međutim, zavisila od mene, već od redakcije. Ja sam, dakle, sazvao članove redakcije na savetovanje. Većina je glasala da se sporni manifest ne objavi. Takođe je rešeno da se pristalicama manifesta da otkaz. Posle toga protiv otpuštenih kolega podignuta je i sudska optužba. Krajem 1975. i ja sam u tom listu dobio otkaz. Kada je pobedila “karanfil-revolucija”, da li su njeni nosioci bili tolerantni? Da li su dozvoljavali kritiku? Ili su revolucionari propali, jer su se posle pobede uspavali? - Nije postojao jasan, monolitan, čvrst sistem. Pobednici su se neprestano svađali. Do “karanfil-revolucije” 1974. došlo je zapravo mirnim vojnim državnim udarom. Posle toga stvoren je revolucionarni savet. Većina članova saveta bili su pristalice političkog centra i desnice. Oni su predstavljali dominantnu snagu. Sem toga, neprestano su se sporili predstavnici vojske i socijalisti. U martu 1975. u Portugalu su održani slobodni izbori. Pobedila je Socijalistička stranka na čelu sa Mariom Soarešom. On je savetovao drugovima iz Socijalističke i Komunističke partije da prvo počnu da čitaju Marksa, kako bi znali šta je bitno i šta treba da se radi. Kasnije se on promenio i počeo je da se zalaže za tržišnu privredu, te je poistovetio socijalizam i marksizam i stavio ih u istu fioku. Godine 2005. socijalistički predsednik Hoze Sokrates tu je fioku bacio u smeće. Samo da podsetim da su i agrarnu reformu zaustavili socijalisti. Mi, komunisti, pokušali smo da mobilišemo narod, kako bi se suprotstavio takvoj politici socijalista. Komunistička partija Portugala uvek je bila aktivna u bazi i tesno je sarađivala sa narodom. U siromašnom, seljačkom Alentehu gradonačelnik je naš čovek, komunista. U industrijskim delovima Portugala stanje je drugačije i tamo nemamo velikog uticaja. Radnici nas preziru. U parlamentu smo zastupljeni sa devet odsto poslanika. No, naša uloga je daleko veća, jer smo mi jedini ozbiljni kritičari društva, koji jasno i glasno razotkrivaju nepravilnosti i korupcije u vladi. Kao pisac ja radim kao i moja partija, samo drugim sredstvima. Zaprepastili ste vaše protivnike kada ste pre dvadesetak godina objavili roman “Kamena splav”. Tu ste kazali da se Pirinejsko poluostrvo polako, ali sigurno udaljava od Evrope. Stvarno se dogodilo upravo suprotno. Španija i Portugal pripadaju Evropskoj uniji. Prošle godine ste isprovocirali vaše protivnike, jer ste predložili da Španija i Portugal napuste Evropsku uniju i da umesto toga stvore novu, saveznu državu koja bi se zvala “Iberija”. Zašto? - Jer Španci i Portugalci mogu da sebi sasvim dobro predstave kako bi u zajedničkoj državi živeli dobro. O tome sam hteo da razgovaramo. I odjednom protiv mene se sručila lavina protesta i zgražanja. Komentatori su se kao besne divlje životinje ustremili protiv mene. Cela ova buka protiv kao da vas je veoma zabavljala. Izgleda da ste rešili da igrate ulogu večnog provokatora. Da vam ta uloga nije koji put naporna? - Koješta, ta ja sam debelokožac! Die Zeit (Preveo sa nemačkog Nikola Živković)