Previd

Ima izvesne sličnosti sa šahovskim slepilom, s grubim previdom u šahovskoj partiji, odluka da se na repertoar pozorišta na Cvetnom trgu stavi jedna očigledno loša dramatizacija Volterovog “Kandida”, koju je pisalo i dorađivalo čak petoro autora, uz očekivanje da će reditelj Aleksandar Popovski od građe sadržane u njoj napraviti uspelu, prestižnu pozorišnu predstavu. Ta dramatizacija je sasvim u redu kad prati ono što je za Voltera u “Kandidu” glavno, njegovo izrugivanje jednom od junaka romana, doktoru Panglosu, u stvari Lajbnicu i njegovom plitkom optimizmu oličenom u teoriji da živimo u najboljem od svih mogućih svetova. Kao i kod Voltera, i u ovoj dramatizaciji to je postignuto prikazivanjem slučaja bezazlenog, dobronamernog mladića koji, dok luta Evropom i Amerikom, u traganju za izgubljenom, voljenom devojkom, u potrazi za slobodom i pravdom, ostaje ubeđen u tačnost učiteljeve maksime, uprkos tome što se neprestano suočava s ljudima kakvi zapravo jesu, s njihovom grubošću, surovošću, bezobzirnošću, s prevarama, silovanjima i ubistvima. Ali, ona ima i jednu krupnu manu, koja je čini nepodesnom za prenošenje na scenu, jer su događaji preuzeti iz pikarskih romana, koji ulaze u sastav fabule, često opisani pomoću monologa, ispovedanja i prisećanja, koji zaustavljaju i fragmentiraju radnju i čine je još nepovezanijom nego što bi smela biti. Kakva je dramatizacija, takva je i ova predstava. U njoj se svašta događa, a mnogo štošta i samo prepričava, pri čemu se ne oseća, ne vidi napor da se literarno prenese u žive pozorišne slike, da se dopuni dinamičnim fizičkim radnjama. Još gore je što su glumci primorani da prečesto preuzimaju ulogu pripovedača, čime su onemogućeni, čak i oni koji najviše postižu, recimo, Bogdan Diklić, u ulozi Panglosa, i Nikola Đuričko, koji igra Kandida, da oblikuju koloritne, pitoreskne likove, da u jednu travestiju s filosofskom pozadinom unesu treperavi dah života. I njih dvojica, koliko i ostali glumci, upleteni su u nadromantičnu naraciju s onim što je obično prati – s modalnom upotrebnom glagolskih vremena radi aktualizacije zbivanja, s pribegavanjem direktnom govoru koji animira likove, s pitanjima neposredno upućenim publici. A jedno od njih, postavljeno više Lajbnicu nego gledaocima, jeste da li su uzrok i posledica baš uvek u logičnoj vezi. U stvari, paradoksalno je, ali i utoliko uzbudljivije što takvo ključno pitanje postavlja Volter, jedan od praroditelja moderne, današnje civilizacije, u kojoj se svi teorijski i praktični problemi posmatraju i rešavaju sa stanovišta uma, pri čemu se zanemaruje sve što je ispod, iznad ili izvan razuma, sve empirijsko, supraracionalno i iracionalno.