Arhiva

Biografija kontrolisane pohlepe

Zoran Ćirjaković | 20. septembar 2023 | 01:00
Kada kažemo kapitalizam, obično prvo pomislimo na Ford, Koka-kolu ili Mekdonalds. Ali za one kojima su biznis i finansijsko mešetarenje u krvi, najjači brend prethodnih godina je bio Voren Bafet, vlasnik najuspešnijeg svetskog holdinga, čovek koji je krenuo od nule i napravio rekordni imetak. Već godinama Bafet je jedan od trojice najbogatijih ljudi na svetu. Na vrhu liste milijardera smenjuje se sa Bilom Gejtsom, osnivačem Majkrosofta, i Karlosom Slimom, latinoameričkim tajkunom čija je porodica vlasnik jedne trećine svih akcija kojima se trguje na berzi u Meksiko Sitiju. Čovek čiju biografiju sanjaju mnogi američki i srpski biznismeni nije samo umetnik u proizvodnji bogatstva. Bafet je ovog meseca uspeo da njegov “igrač”, Barak Obama, postane najmoćniji čovek na svetu. Na predsedničkim izborima, na kojima su odlučivala ekonomska pitanja, Bafet je bio jedan od najkorisnijih Obaminih “surogata”, kako se u američkom političkom žargonu nazivaju uglednici koji govore ono što njihov kandidat ne treba javno da kaže. Milijarder, koga je Wuzvik nazvao “finansijskom ikonom”, ubedio je i moćne finansijere i uplašene male investitore da je baš Obama, falš levičar iz Čikaga, političar koji će im najefikasnije pomoći da ponovo stvore novac koji je tokom prethodna dva meseca ispario na preplašenim svetskim berzama. Yon Mejnard Kejns, jedan od najvećih ekonomista u istoriji, uočio je da najefikasnije šrafove u složenoj mašineriji uvećavanja kapitala predstavljaju “najgori ljudi koji deluju iz najnižih motiva”. Iz ugla bogatih biografija kapitalizam je priča o večnom ratu dve ljudske slabosti: pohlepe, koju oni smatraju vrlinom, i straha. Periode u kojima pobeđuje pohlepa zovemo rast, a one u kojima dominira strah nazivamo slom, duboka kriza ili recesija. Ključ Bafetovog uspeha je, kako sam tvrdi, sposobnost da kontroliše svoju pohlepu. Obamin Mišković kaže da se na putu do nepojmljivog bogatstva uvek držao jednostavnog principa: “Budi plašljiv kada su drugi pohlepni i budi pohlepan kada su drugi plašljivi”. Američko suočavanje sa pohlepnom prošlošću počelo je kada je 15. septembra neočekivano bankrotirala “Liman braders”, investiciona banka sa ogromnim ugledom i iskustvom. Za mnoge od onih koji su se prethodnih godina zaigrali na berzi, i poverovali da je moguć finansijski perpetum mobile, bio je to mnogo bolniji udarac od onoga koji je 11. septembra naneo Osama bin Laden. Nestanak “Limana” je bio mnogo više od kraha ugledne institucije, banke koja je finansirala proizvodnju prvih televizora i dokazala da ume da “nanjuši” novo i profitabilno. U nedeljama koje su usledile postalo je jasno da nije trebalo raditi baš ono što su radili svi oni za koje se verovalo da uvek znaju šta rade. Panika na berzama, noćna mora kapitalizma, uništila je od polovine septembra mnoga bogatstva. Ali najviše žrtava ima među američkom srednjom klasom koja više ne može da računa na penzije. U zemlji u kojoj su socijalna pravda i redistribucija bogatstva izjednačeni sa vrhunskim zlom, stanovnici su postali toliko samoživi da je uspostavljanje funkcionalnog sistema socijalne i zdravstvene zaštite postalo nemoguće. Tokom prvih nedelja ekonomske krize, najveće od “Velike depresije” koja je počela 1929. godine, oprezni Bafet je delovao kao mudri starac, genije koji je pomirio pohlepu i strah. Deoničari njegovog holdinga su jedno vreme ove jeseni bili najsrećniji Amerikanci. Skoro da nije bilo komentatora ili eksperta koji u američkim medijima nije, kao svojevrsno ostvareno proročanstvo, citirao jednu njegovu izjavu iz marta 2003. godine. Bafet je, naime, u godišnjem pismu deoničarima svog holdinga, kompleksne finansijske derivate, koji su godinama bili motor rasta svetske ekonomije, nazvao “finansijskim oružjem za masovno uništenje”. Slom tržišta ovih derivata, koji obećavaju veliku dobit, ali nose rizike koje je neverovatno teško proceniti, oborio je na kolena svetsku ekonomiju. Mnogi veliki igrači nisu želeli da vide ono što je Bafetu bilo jasno – da ovi egzotični finansijski instrumenti nose “megakatastrofalne rizike”, da gubitak na ovom neregulisanom tržištu može biti mnogo veći od uloga. Mali igrači, desetine miliona novopečenih građana-kapitalista, od kojih su mnogi na berze uložili sve što su imali, stradali su kao kolateralna šteta. Oni su upropašteni kada se slom (sasvim) slobodnog tržišta finansijskom robom, koja je komplikovanija od najsloženijih oblasti kvantne fizike, prelio u ostatak ekonomije. Bafet je jedan od možda samo nekoliko ljudi koji su stvarno razumeli čime se tu tačno trgovalo. On je 2003. godine rekao da neki od najpoželjnijih “proizvoda” na tržištu derivata izgledaju kao da ih je smislio “neki ludak”. Finansijski proizvodi koje “konzervativni investitor” Bafet nije želeo da kupuje su u suštini bili sastavljeni od gomile opklada. U skoro svakom od “inventivnih proizvoda” je bio jedan isti ulog, opklada da će u budućnosti vrednost nekretnina rasti i da će tako stvoreni kapital popuniti rupu u budžetu miliona ljudi koji su u SAD kupovali prevelike kuće, trošeći pri tome mnogo više nego što zarađuju. Kada su u avgustu prošle godine svetski investicioni kockari istovremeno masovno izgubili ovu opkladu, samo jednu od mnogih koje su činile svaki od paketa rizika kojima su trgovali, ostvarilo se Bafetovo proročanstvo. Ceo globalizovani svet osetio je posledice inherentne “toksičnosti” ovih derivata. Milioni ljudi su bačeni u “masovne grobnice” nezaposlenosti i beskućništva. Među “žrtvama” je i Ted Tarner, osnivač CNN-a i investitor koji je, petnaestak godina pre Bafeta, bio inspiracija onima čija je žeđ za dolarima neutaživa. “Nesrećni” Tarner od prošlog meseca više nije milijarder iako je uglavnom bio vlasnik akcija banaka koje su imale “trostruki A” rejting, što je do 15. septembra bio sinonim za bezbedne investicije. Bafet, za razliku od Tarnera, ne samo da nije kupovao egzotične derivate već ni akcije svih onih finansijskih institucija i banaka koje su trgovale ovim instrumentima. Bafet je time svoj holding isključio sa onih finansijskih tržišta koja su godinama bila najprofitabilnija i postao povod podsmešljivih komentara među mladim i “hrabrim” investitorima. On je još na samom početku karijere usvojio shvatanje da je “gospodin Tržište” sluga, a ne gospodar investitora. To mu je, uz opsesiju neizvesnošću, pomoglo da izbegne “mentalitet stada” koje je prethodnih godina poverovalo da je rizik nestao i, uglavnom, već otišlo u propast. Bafet je dalekovido zaključio da “derivati (u godišnjim izveštajima finansijskih institucija koje ih poseduju) generišu navodne zarade koje su često jako prenaduvane i bazirane na procenama čija pogrešnost može godinama ostati skrivena”. Ni danas, više od pet godina pošto je Bafet napisao ovu rečenicu, i uz svu naknadnu pamet, nije moguće bolje i sažetije opisati suštinu današnje svetske ekonomske krize. Možda samo treba dodati da je ukupna vrednost derivata na tržištima koja je Bafet mudro izbegavao pre 15. septembra izražavana petnaestocifrenim brojem, ili, ako to nekom išta znači, procenjivana je na, u međuvremenu uglavnom “isparelih”, 668 hiljada milijardi dolara. Međutim, razlog zašto je radost deoničara, malih suvlasnika Bafetovog holdinga “Berkšir Hatavej”, ove jeseni trajala samo par nedelja, jeste i to što se njihov usrećitelj nije držao sopstvenog proročanstva. Iako je na vreme uočio da pogrešnost ekonomskih parametara “može godinama ostati skrivena”, Bafet je prerano zaključio da je vrednost akcija dodirnula dno i posle samo desetak dana počeo da investira u kompanije koje su nastavile da gube vrednost. Na samo jednoj od brojnih preuranjenih i katastrofalno loših investicija, kupovini akcija avanturama sa derivatima sklonog “Goldman Saksa”, Bafetov holding je za šest nedelja izgubio dve milijarde dolara. Bafetova zvezda je zato već izgubila svoj zaslepljujući septembarski sjaj. Mnoge lekcije iz njegove tržišne logike, pre nego što je pohlepa ove jeseni ubila njegove ostale, izuzetno profitabilne instinkte i talente, ostaće kao korisna lekcija investitorima koji sada ne razmišljaju o zaradi već o tome kako da za svoje, sve vrednije i malobrojnije dolare nađu neku mirnu luku. Iz ove oluje, “finansijskog cunamija”, u bezbedne vode ih, ipak, neće voditi “prorok iz Omahe”, “strpljivi guru” Bafet, već filozofija njihovog najvećeg neprijatelja svih vremena, Karla Marksa, socijalistička državna ruka nevešto kamuflirana novogovorom neoliberalnog izdanja pohlepe, najslađeg kapitalističkog greha. Obama, Bafetov kandidat, i Yon Mekejn, njegov desničarskiji i socijalno konzervativniji rival, su se “ubili” da u poslednjim nedeljama predsedničke kampanje dokažu da mrze socijalizam. Naravno, onakav kakvim ga doživljava većina Amerikanaca: kao zlo, prvenstveno oličeno u velikim porezima i preraspodeli bogatstva. Zbog toga će recepti Marksa i njegovih đaka u Americi biti iskorišćeni samo da pomognu najvećima, onima kojima je Bušova administracija, uz punu Obaminu podršku, već “ubrizgala” stotine milijardi dolara pod titoističkim izgovorom da “se ne sme dopustiti da propadnu”. Ili, kako ovih dana na raznim forumima i blogovima lamentuju sve malobrojniji američki levičari: “slobodno tržište (i kapitalizam) za vreme rasta, socijalizam kada tonemo”. Zato nemojte da se začudite ako narednih meseci, kada pažljivije pogledate posrnuli američki kapitalizam, umesto na “Ševrolet” ili gospodina Bafeta prvo pomislite na druga Kardelja. Narodnjački milijarder Voren Bafet (78) se ponosi svojim “seljačkim” životnim stilom, otvoreno govori o ljubavnim aferama i u mnogo čemu predstavlja antitezu stereotipa o milijarderima. Hamburgeri i pomfri su omiljena hrana narodnjačkog tajkuna koji ne voli da proba nova jela. (Bafet živi u istoj kući od 1958. godine.) Prve kontakte sa svetom slavnih i moćnih nekada stidljivi Bafet duguje jednoj od brojnih “polujavnih” vanbračnih ljubavi, burnoj vezi sa Ketrin Grem, nedavno preminulom vlasnicom Wuzvika i Vašington posta. Obamina pobeda znači da će Bafet plaćati veći porez. Bafet je uočio da njegova sekretarica, koja zarađuje oko 60.000 dolara godišnje, prema Bušovim poreskim zakonima plaća porez po stopi od 30%. Bafet, koji je prošle godine ostvario 46 miliona dolara “oporezivih prihoda”, moraće poreznicima da da samo 17,7%. (U SAD je porez na plate mnogo veći od poreza na ostvarenu kapitalnu dobit.) Neki analitičari tvrde da je Bafetova javno izražena zabrinutost za ovako nepravedno oporezivanje licemerna. Samo mali deo stvarnih prihoda investitora podleže oporezivanju, a biznismeni kao što je Bafet, koji nisu skloni visokom riziku ili koji nisu dobijali poslove zahvaljujući političkim vezama sa republikancima, očekuju da će Obama stvoriti mnogo povoljniju klimu za poslovanje. Ono gde se, pored taštine galaktičkih dimenzija, Bafet ne razlikuje od svojih “kolega” koje ne vole čizburgere i veće poreze, je ljubav prema akumulaciji kapitala koja je postala očita još u detinjstvu. Već sa devet godina Voren se sa bratom takmičio u skupljanju pahuljica – Bafetova biografija je zato dobila naslov “Grudva”. Počeo je da radi u trinaestoj godini. Uspešan biznis je razvio već u petnaestoj. Bafet nema kompjuter na radnom stolu i nikada nije koristio mobilni telefon. Iako ima troje dece već dve godine traži osobu koja će ga naslediti na čelu “Berkšir Hatavej” holdinga.