Verče

Valjda sam vam pričao, Srbi moji, o mojoj ciganskoj ljubavi? Da, imao sam četrnaest godina, koliko i ona, Verče, “najubavo Ciganče ne samo u Belu Palanku, el takvo ga nemamo od Pirot do Nišku Banju”. Bila je crnokosa, a imala plave oči kao moje, oh, Gospode, pogledi su nam se na belopalanačkom vašaru, pored ringišpila, sreli i još te večeri za ruke smo se držali. Još te večeri šetali smo na palanačkom korzou, to jest, na međunarodnom putu Beograd – Sofija. Kolona turskih hladnjača strpljivo je išla za kolonom ljubavnih parova, ah, nezaboravni korzo bio je današnji Dinkićev Koridor 10 u centru Bele Palanke. Ah, Verče, Verče! Da li je živa? Da li je još lepa ili je svela baba opkoljena unucima? E, njoj sam napisao roman na “srpskom jidišu”, na mom belopalanačkom. Verče i u romanu ima četrnaest godina, ali njen dilber Pejča je omatorio i u sedmu deceniju zagazio. Elem, sve isto, kao nekad: zabranjena veza između Cigančice i belca, doduše, još živahnog matorca, “jakog ko govedo”. I, gle, baš tom Pejči se, u Bogojavljenskoj noći, Gospod javio i naredio mu da napusti dom i gore, na vrh Suve planine počne, za Đurđevdan, da gradi Nojevu lađu, jer, kolko za Mitrovdan, biće Potop. “Golem Potop.” I Pejča posluša Gospoda i sa trudno Verče krene u Suvu planinu “da praji Lađu Nojevu”... U subotu, u gluvo doba, ukucao sam u laptopić poslednju stranicu romana, poslednji red “Bezbožnika”. Kad, u nedelju, ujutro, lego neko na zvono! Teturam besan i bunovan, u gaćama, jer tako spavam. Virim na špijunku, kad, neko na nju zalepio kažiprst! Neko, baš, intiman i slobodan da se tako ponaša. Otvorim vrata, i, šta vidim!? Cigančica od četrnaest, petnaest godina! Lepa ko crni anđeo. Anđeo sa portfišem i kofom u rukama. I kaže toplo, kao da se godinama znamo: “Dušo, da mi napuniš kofu sa vodu, da ti očistim hodnik i stepenice. Aj, dušo, molim te, el niko od komšije ne otvara!” Uzmem kofu, krenem u kupatilo, a pred očima mi se sve zamantalo. Jer, frka je, brale, kada literatura počne da ti se ostvaruje, da se MATERIJALIZUJE na tvoje oči! Qulja mi se, bre, plafon, ljuljaju mi se Ce-Ze i Avala, a iz srca hrupila navala slatkih uspomena, od pre četrdeset i više godina, ej tamo, iz parka sa belopalanačkog vrela gde se južna, ciganska ljubav vodila... Napunim kofu vodom, pa je pružam Cigančici, a ona će: “Lepe oči imaš, dušo, ako si matorac!” I ti si lepa, dušo, kažem. I, brže-bolje, zatvaram vrata. Jer, da sam još koji tren pred mojom dušom stajao, sigurno bih je zagrlio, poljubio i na Kalemegdan vodio... Jung se kurvinski smeška, sve sedeći na indijskom taburetu i patarensku, srebrnu lulu u zubima držeći: “Vidiš li da svetom, duhovnim i materijalnim, vladaju moji SINHRONICITETI! I, zapamti, ako ti se jutros ovo Ciganče pojavilo, znači da si dobar, uverljiv roman napisao. Jer, evo, likovi iz romana ti dolaze i na vrata zvone!” Kad, sutradan, u redakciju stigla mi pozivnica za modnu reviju u Šimanovcima, a zove me VERICA, mislim, Rakočević koja me je još pre desetak godina nešto grdno uvredila. Eh, tu Vericu iz Tijanićevog Podujeva znao sam još kao devojčicu iz Surčina koja je, svaki dan, autobusom u Devetu beogradsku dolazila i sa mnom u isti razred išla. I štitio sam je od surove novobeogradske dece, od one komunističke koja su rođenjem stekla dinastijsko pravo da budu premijeri, ministri za sve vlade, Brozovi zetovi, guverneri, a i šefovi Mirine i Slobine tajne policije. Bio sam joj novobeogradski pigmalion, ako je ta sintagma moguća, a Verica je, čujem, u nekim ženskim novinama, i ovog leta, izjavila da sam je u školi najviše – maltretirao!? Ah, Verice, Verice, neka su ti srećne sve godišnjice, ali ne šalji više, za stare drugare, pozivnice za novinare. I, veruj mi, ne pominjem te, ovde, zbog povređenog digniteta, već zbog – Jungovog sinhroniciteta! Kad, u isti taj ponedeljak, tiruli, tiruli, pišti morbidni. Zove me moja tetka VERA! A nismo se čuli sto godina! Kao, došla je iz Niša na lekarske kontrole, pa, eto, da mi se javi... A onda se u taj isti ponedeljak javlja i treća VERICA, jedna mala iz Požarevca, javlja se i ona kao krajnji rezultat Jungovih teorija. Tri VERE i VERICE u istom danu!? U danu posle Cigančice na vratima. U danu posle poslednje stranice mog romana u kome je Verče Faraonče glavna persona. U utorak, najezda sinhroniciteta se nastavlja. Na Javnom servisu emisija o Spartancima, o spartanskom drilu dečaka, budućih ratnika koji bi za Spartu ratovali dok ne navrše šezdeset godina, a onda bi, od njih, najbolje i NAJHRABRIJE birali za GEROSE u Savetu staraca! I nije li geros, na ruskom GEROJ, to jest, HEROJ!? Pa odatle i naš Era, ali i drevni HERAKLE. E, sad, kakve veze ima GEROS sa VEROM? Kako, kakve!? Nije li geros ili heroj onaj koji je VERAN Sparti ili Srbiji, svejedno... Šamaram daljinac iz beržere, i nešto se mislim: nisam li preterao kada sam Pejči sedamdeset godina u romanu dao, naspram četrnaestogodišnjoj devojčici koja mu, još, rađa i sina. Kad, tiruli, tiruli. Doktor Moma “Hipokratija”. I kaže: “Imam nešto za tebe. Indijski seljak Nanu Ram Jogi iz sela Pančimili, država Radžastan, postao je, po dvadeset i prvi put, otac u – devedesetoj godini!” A ja mislio da sam sa godištem Pejčinim preterao! Tu će Jung: “Da li su ti potrebni novi dokazi da bi shvatio da ljudskim životom vladaju moji sinhroniciteti...” Te noći sam se, do u sitne sate, častio tako što sam vino pio i Isaka Singera čitao. A onda sam ga i sanjao, zajedno sa mojom Crnom iz Vrčina. Tad mi je Jevrejin, ovako, govorio: “Dobro je što pišeš na srpskom jidišu. Jer, taj tvoj belopalanački jezik življi je, sočniji od jezika Vuka Karadžića, pa i Ive Andrića! I, u pravu si, doći će ubrzo kraj sveta, ali neće biti tvog Velikog potopa. Biće Trećeg svetskog nuklearnog rata, tu, 2012. godine.” Na to moja Crna kaže: “Da, ali to nije razlog da i, ovog februara, ne budem skotna!”