Vlada Srbije i rođaci iz Evrope

Tek sad se vidi na šta je sve mislio Maksim Ferhagen, holandski šef diplomatije, kad je poručio Srbiji da prvo uhapsi Ratka Mladića pa će tek onda saznati sve uslove neophodne za dalji evropski put. Jer, službenici haškog suda, u nedostatku generala Mladića i magacionera Hadžića raspituju se za potpukovnika Milomira Vranića, junaka igrane serije RTS-a iza koga likom stoji Vojin Ćetković, delom Radoslav Pavlović, a po komandnoj odgovornosti mogao bi biti osumnjičen i direktor Televizije Aleksandar Tijanić. Samo još nisu objavljeni dalji koraci: da li da se prvo skloni Vranić, tj. Ćetković, sa televizije, pa ćemo onda saznati da li treba i Tijanić, ili, kako navija deo beogradske čaršije koji vreme meri peščanicima, treba prvo skloniti Tijanića pa će se ostalo već desiti samo od sebe. U srpskoj političkoj komediji, dakle, došli smo i do televizijskih serija. Za to je najzaslužniji novinar ovdašnji Petar Luković koji je pred celokupni internet-auditorijum prostro priču kako je glavni haški tužilac Serž Bramerc prilikom poslednje posete Beogradu svojim srpskim domaćinima postavio pitanje serije “Moj rođak sa sela” u kojoj se, navodno, veličaju Mladić i Karadžić a ismeva Haški tribunal. “Potpuno zbunjeni, iznenađeni i osobito zaprepašćeni srpski učesnici u dijalogu, jer niko od njih nije gledao nijednu epizodu ove vrlo gledane serije – verujući da Tijanić zna šta radi i da je već odavno na Tadićevom kursu Deklaracije o pomirenju i evropskih digitalnih tendencija – ostali su bez reči pred TV manijakom iz Haga. Prvi je reagovao Nebojša Krstić, savetnik predsednika Tadića za medije: Tijaniću je poslao oštro intonirani mejl (subject: menjaj rođaka!) sa zahtevom da se naredne epizode serije montiraju u skladu sa haškom poetikom”, napisao je Luković, za koga se pretpostavlja da ima dobre veze bar u beogradskom krugu obožavalaca Suda smišljenog samo za bivšu Jugoslaviju i Ruandu. U svom tekstu Luković ne samo da prvi povezuje Serža Bramerca i “rođaka sa sela” već pominje i činjenicu da niko iz vlade nije bio na proslavi 50 godina Televizije Beograd koja se sada naziva Javnim servisom. I tako šalje loptu na volej svom arhineprijatelju Aleksandru Tijaniću. Koji tako dobija ekstra reklamu za svoj igrani program i plus pohvalu za informativu; jer, eto, ako na proslavu pola veka Televizije dođe 25 ambasadora, pola opozicije i Miroslav Mišković a iz vlade dođe samo Srđan Srećković, ministar dijaspore, dalo bi se pomisliti da je RTS stvarno u vlasništvu svojih finansijera – građana Srbije, a ne vlasti. Da li srpska vlada ne shvata značaj Javnog servisa pa im je bitnije bilo da odgledaju košarkaški meč Partizan – CSKA, ili je baš te srede zavladala epidemija raznih bolesti u Nemanjinoj pa su bili sprečeni da dođu, ili su zaista, kako se pročulo po gradu, dobili SMS sa sadržinom da je pametnije da se razbole ili da ostanu da gledaju košarku. A Srđanu Srećkoviću niko nije znao broj telefona pa nisu mogli da mu jave i on se pojavio lično, umesto telegrama–čestitke ili lekarskog opravdanja koje su poslali ostali vladaoci Srbije. Pola veka Televizije Beograd je, s obzirom na to šta je TVB bila nekada i šta bi trebalo Javni servis da bude sada, jedna od najvažnijih godišnjica i za ovu vladu. Bar bi trebalo da smo Javni servis pravili zbog sebe, a ne da bismo ispunili evropske standarde i bar bi trebalo da smo ozbiljno mislili kada smo odvajali televiziju od države. A svojom srdžbom na televiziju/Tijanića/seriju/svetsku krizu vlada šalje drugačiju poruku. Iako je telegram predsednika države stigao 15 minuta pred početak proslave (a predsednika vlade dva dana i 15 minuta po završetku proslave), već u ponedeljak su se mogli čuti abrovi da će Tijanić da bude bojkotovan. A kako će vam se najpažljiviji gledaoci Dnevnika RTS-a zakleti da se program RTS-a značajno okrenuo u proevropskom pravcu u poslednjih nekoliko meseci, onda je ljutnja vlade na Javni servis (na koji ne bi smela da ima uticaj) prilično neočekivana. I onda se kao jedini logičan nameće taj apsurdni odgovor koji je ponudio Pera Luković, a to je da je problem serija. Pogotovo, što se priča o svedočenju srpskog junaka iz NATO bombardovanja prvi put pojavila u epizodi u nedelju, tri dana pred proslavu RTS-a. A da bi sve bilo još zanimljivije, Bramerc je u Beogradu boravio pet dana pre te epizode. Što znači da tada nije ni mogao znati da RTS emituje antihašku seriju. Ali, naravno, niko razuman ne bi pomislio da Serž Bramerc nedelju uveče provodi uz satelitski program RTS-a i prevoditeljkom sa BHS-a (haški naziv za srpski jezik) koja mu sinhronizuje ono što izgovaraju Vojin Ćetković i Tanasije Uzunović. Pre će biti da je neko od ovdašnjih haških službenika našao jeres na RTS-u i odmah je to prijavio gde treba. Odmah je čaršija počela da radi pa je saznala da, iako su većina onih koji su radili na seriji, uključujući i reditelja, bliski DS-u, pisac Radoslav Pavlović radikal odnosno odnedavno naprednjak. I počelo je da se govori čak i o tome da su te antihaške scene naknadno snimane pa dodavane jer se, navodno, ne uklapaju u celu priču. A u sve to se uklapa Aleksandar Tijanić koji bi tako, je li, možda mogao da se smeni. Inače, Tijanića zvanično ne može da smeni ni vlada, ni Bramerc, ni gradonačelnik, iako je LDP smenu direktora Javnog servisa ispostavio kao uslov za svoj ulazak u vlast. Međutim, Tijanić je, uprkos svemu, opstao i 16 meseci ga deli od kraja drugog mandata na čelu RTS-a. Za razliku od prvog mandata, za koji može da zahvali Koštunici, na drugi je izabran po javnom konkursu i sada ga smeniti nije uopšte lako, sve i da postoji takva volja vladajuće većine, u šta se još ne treba kladiti uprkos dojavama o mejlu Tijanićevog dojučerašnjeg najboljeg advokata u DS-u. Sve to vreme Tijanićevog direktorovanja, a posebno od kada Koštunica nije u vlasti, traje borba za RTS. I u toj borbi, na red je sada došla i serija o srpskom selu. Inače, tekst serije “Moj rođak sa sela” ponuđen je RTS-u pre više od pet godina a početkom 2005. ga je RTS zvanično prihvatio. Snimanje je počelo u jesen prošle godine; emitovanje u jesen ove godine. Naknadno dosnimavanje nekih delova gotovo da je nemoguće, zbog opsega ljudi koji bi time morali da budu zahvaćeni. Naš sagovornik iz RTS-a će na pitanje o Tijaniću i toj seriji reći da “zna da se Tijanić interesovao samo za troškove serije dok misli da scenario nije ni čitao već je to prepustio za to nadležnom uredniku”. Sama činjenica što se sad objašnjava kakva je serija i kad je nastala, što su mnogi poverovali u to da Bramerc ocenjuje i igrani program, dovoljno govori o stanju u kojem se Srbija nalazi. Tako smo sada uz demantije da su redigovane serije, saznali da iz Haškog suda nemaju primedbi na informativni program RTS-a. Nismo čuli da li imaju primedbi na sastav fudbalske reprezentacije Srbije. Kad smo kod serijskih primedbi, zanimljivo je setiti se da je na kultnu englesku seriju “Alo alo” zvanična Nemačka imala primedbu i tražila je da se prekine sa emitovanjem; bunila se i Italija, dok su Francuzi ostali dosledni bojkotu serije i ona nikada nije prikazana u Francuskoj. “Bi-Bi-Si je javni servis, to je njihova serija i mi nemamo nikakvu mogućnost uticaja na njih”, glasio je engleski odgovor. “Moj rođak sa sela” nikada neće dostići slavu serije “Alo, alo” ali će zato, zahvaljujući ovoj medijskoj komediji, još dobiti na gledanosti, pa će umesto sadašnjih prosečnih 2,76 miliona ljudi u nedelju uveče uz sebe prikovati možda i čitavih četiri miliona gledalaca. I tako postati najgledanija srpska serija ikada. SINIŠA PAVIĆ O PRITISCIMA NA NJEGOVE SERIJE Sloba je rekao “Aranđele, neka ide...” “Da, jesam se bavio kriznim štabovima, koje formiraju ljudi koji nemaju pojma ni o čemu, “poslovima decenije”, pranjima biografija i svim što nam se dešavalo nakon Petog oktobra. I mislim da to nije dobro prihvaćeno od strane novog rukovodstva RTS-a pa smo seriju, umesto planiranih 96, skratili na 62 epizode” Gledam seriju “Moj rođak sa sela”, ona ima sve elemente jedne dobre lirske komedije u kojoj se kao jedan segment priče pojavljuje i Hag. Ne verujem da je Serž Bramerc dozvolio sebi da sa te funkcije komentariše serije, ali da je nešto bilo – jeste. I moj utisak je takav da je u pitanju nešto iz domaće kuhinje, jer se na jedan potuljeni, podmukli način želi podmetnuti nešto ne bi li se oštetio RTS. I mnoga takva podmetanja sam i ja doživljavao sa svojim serijama na RTS-u. Mada, moram da naglasim da za 37 godina, koliko pišem za televiziju, nikada nisam imao cenzuru, niti mi je bilo ko u toku rada stavljao primedbe. Ali da je bilo pritisaka, i tih potuljenih podmetanja, jeste. PORODIČNO BLAGO: Tu je verovatno najzanimljivija serija “Porodično blago” koja je počela da se emituje u jednom sistemu, a završila u drugom. U vreme kada je ta serija počela, 1998. godine, u televiziji je postojala podela na espeesovsku i julovsku struju. SPS je bio za seriju, JUL protiv; mi smo se suočavali s tim da ta julovska struja ljude koji su želeli da se reklamiraju za vreme “Porodičnog blaga” odbija i usmerava na jednu drugu, njima bližu televiziju. Taj tihi bojkot JUL-a vrhunac je doživeo posle bombardovanja kada je jedan glumac iz serije na julovskoj televiziji ispričao vic protiv JUL-a. I posle toga je više bilo nemoguće raditi. Seriju smo morali da prekinemo. Posle petooktobarskih promena nastavili smo sa snimanjem “Porodičnog blaga”, ali smo se ubrzo suočili sa opstrukcijom novog rukovodstva kuće. Da baš nismo po volji prvo smo saznali iz štampe koja se sve više bavila time zbog čega ja toliko pišem za televiziju. Kao da je to nekakva velika privilegija a ne posao kao i svaki drugi. Kao i sve druge serije, i “Porodično blago” je bilo refleksija vremena u kojem je nastalo. Da, jesam se bavio kriznim štabovima, koje formiraju ljudi koji nemaju pojma ni o čemu, “poslovima decenije”, pranjima biografija i svim što nam se dešavalo nakon Petog oktobra. I mislim da to nije dobro prihvaćeno od strane tadašnjeg rukovodstva kuće. Tadašnji generalni direktor nikada me nije pozvao da popričamo, čoveka praktično nisam ni upoznao a pravio sam mu ubedljivo najgledaniji program. Znam da su ljudi iz Stratedžik marketinga govorili rukovodstvu da im je “Porodično blago” Mont Everest, da ima izuzetnu gledanost, ali čelnim ljudima kuće to nije bilo dovoljno. Imao sam utisak da su protiv serije, a kako ja ništa ne volim da radim na silu, odlučio sam da skratim seriju i umesto na planiranoj 96, završim je već na 62. epizodi. Moj utisak je da je to dočekano sa olakšanjem. BOLJI ŽIVOT: Kao što je “Porodično blago” trebalo da simbolizuje povratak pravim vrednostima, tako je “Bolji život” odslikavao početak sunovrata jednog sistema vrednosti. Jer, to je bila serija koja je govorila o Jataganjcima, Kurčubićima koji uspevaju i o poštenom čoveku kao što je Giga Popadić koji u takvom sistemu nema perspektivu. Zanimljivo je da smo najviše problema imali zbog vojnog orkestra u kome se nalaze petorica momaka iz pet republika i koji je metafora zemlje koja se raspadala. Išao sam nekoliko puta u Generalštab i podrobno objašnjavao sve scene i uveravao ih kako nemam nameru da ismejavam vojsku. “Bolji život” je imao enormnu popularnost u svim krajevima SFRJ, a zanimljivo je da je nakon što smo snimili drugi ciklus od 35 epizoda, u Hrvatskoj već bio došao Tuđman na vlast, a sa njim i Vrdoljak na mesto direktora Televizije. On naravno nije nameravao da emituje “Bolji život”, ali suočio se sa takvom lavinom protesta da je morao da vrati seriju na program. Ali, sa danom zakašnjenja. “Bolji život” se emitovao na TV Beograd nedeljom, a na zagrebačkoj televiziji ponedeljkom, kako bi dobro proverili da im Srbi nešto ne podvale. Naravno, nijednom nisu intervenisali. SREĆNI LJUDI: Bitno je reći da na televiziji nikad nije bilo dovoljno para za serije; oni koji pričaju da je nekad bilo mnogo – nije istina, uvek smo se dovijali. Ali, nekada je iza televizije stajala država pa je bilo lakše nabaviti novac. Ipak, vreme u kome su rađani “Srećni ljudi” je najteže vreme. Mi smo tada imali motociklistu koji je glumcima nosio peti primerak kako bi podigli novac od honorara i pre nego što legne na račun, pa bi onda oni odlazili kod švercera i kupovali devize – i tako su gubili svega 30 odsto vrednosti novca koji su zaradili. Kada danas gledate “Srećne ljude”, vidite da je to jedna gorka slika društva; tu vidite kako su nastajali tajkuni, njihovu spregu sa vlašću, tu se vidi kako su pljačkali narod – pa u seriji postoji jedno odeljenje na psihijatriji koje je nazvano “Odeljenje deviznih štediša”. Tada je Vučelić bio direktor televizije i od njega smo uvek imali podršku. Mada, pročulo se u jednom trenutku da Slobodan Milošević baš i nije najzadovoljniji serijom i da će se možda zaustaviti snimanje. Međutim, na nekom partijskom ili već kakvom skupu Bata Živojinović je video Miloševića i pitao ga za seriju “Srećni ljudi”. Bata mi je pričao da ga je Sloba udario po leđima i rekao: “Aranđele, neka ide...”. BELA LAĐA: Sada radim na “Beloj lađi” koja je metafora za lađu spasa, nekakvu novu Nojevu barku na koju sada mogu da uđu samo tajkuni i političari. Uostalom i tema serije je dominacija manipulacije i veštine nad normalnom zdravom pameću. Naravno da je Šojić najupečatljiviji lik u toj seriji i možda je moja sreća što je on takav kakav je pa niko ne želi da se poistovećuje s njim. A kad bi neko reagovao na njega, ispalo bi da se prepoznao. Moram da istaknem da sada imam veoma komotnu poziciju kada je u pitanju odnos sa rukovodstvom kuće. Čak sam nekoliko puta ja ukazao da bi neke rečenice možda mogle da budu sporne, na šta su mi rekli da slobodno pišem i da uopšte ne mislim o tome. Veoma je bitno da se pisac oseća slobodno. I uopšte, oblast duha je jedna od retkih oblasti gde smo ostali potpuno slobodni i kao narod i kao zemlja. I ne smemo dozvoliti da nam uzmu tu slobodu. ALEKSANDAR TIJANIĆ, GENERALNI DIREKTOR RTS-a Krug sumnjivihnije širok “Ko je taj ko pristaje da 2008.godine u Srbiji loži lomače za knjige, serije, institucije i ljude?” “Pretpostavljam da su bili zauzeti”, lakonski je komentar Aleksadra Tijanića na činjenicu da se na proslavi 50 godina Televizije nije pojavio niko iz vlade Srbije izuzev Srđana Srećkovića. Da li je priča o tome kako se Bramerc žalio na seriju RTS-a, koju je objavio Petar Luković, istinita? - Ne isključujem je. Iako ne znam ko je, kome i kad izneo te primedbe. Tek sam u utorak čuo od Rasima LJajića da je jedan niži službenik haške kancelarije u Beogradu rekao da mu je neko iz Beograda rekao da postoji serija koja ne ispunjava umetničke standarde Tribunala. Dakle, u 2008. godini u Srbiji i dalje nije završeno vreme kada su se po serijama tražile sporne stvari? - Za neke glave u Srbiji očigledno nije. Ako je izvor primedbe o seriji iz Beograda onda postoji samo jedno pitanje. Ko je taj iz Beograda koji je našao u seriji ono čega nema: Mladića, Bosnu, Hag? Koja je to politička ili nekakva druga snaga? Ko je taj ko pristaje da 2008. godine u Srbiji loži lomače za knjige, serije, institucije, i ljude. Na koga sumnjate? Dobro ste obavešten čovek. - Sumnjam na mnoge. Ali kao dobro vaspitan čovek neću da upirem prstom ni na koga iako krug fluorescentno označenih nije baš širok. Da li je najveća kritika televizije koju vodite to što iz Haga nemaju primedbe na vaš informativni program već su sporne samo serije? - Našem informativnom programu sa obe strane je teško naći zamerku. I sa haške i sa antihaške strane. Ali debata o tzv. umetničkim dometima i porukama, gde nema dokaza već samo utisaka, uvek može da se razvije u jednu vrstu optužbe i oni to sada rade. Ne mogu da demantuju Dnevnik za koji svi kažu da je odličan i objektivan, pa hajdemo da demantujemo nešto što ne može da se dokaže. Šta je pisac i autor serije mislio dok je tu seriju pisao, šta je direktor televizije mislio kad je tu seriju odobrio. Ali, možda je Hag na “pravom tragu”. Utisak je da je najtačniji informativni program srpskog javnog servisa serija Bela lađa i Srećko Šojić? - Sada vi radite isto što i oni koji su optužbu o spornom igranom programu poslali u Tribunal. Vi sada prijavljujete onom delu domaće javnosti koji bi hteo malo krvaviji program. E pa, nećete ga dočekati ovde. Ovo je ono što mislimo da je korisno za Srbiju i dobro za srpsko novinarstvo. I najbolje za srpsku budućnost. Tako smo procenili i zato smo dobili priznanje od građana. Deset godina građani Srbije nisu hteli da gledaju Dnevnik, sada pet godina žele da gledaju. To nam je dokaz da smo napravili dobar izbor. RADOSLAV PAVLOVIĆ, PISAC SERIJE “MOJ ROĐAK SA SELA” Sve zbog dva i po minuta Radoslav Pavlović je dugo čekao na svoj televizijski debi, ali se ispostavilo da je imao na šta da čeka. Pisac scenarija za čuvenu “Šovinističku farsu” i filmove “Čaruga”, “Mala”, “Balkanska pravila” sa “Rođakom sa sela” debitovao je na televiziji i odmah je dobio ne samo milionsku gledanost nego i reklamu od glavnog haškog tužioca. - Uopšte mi nije milo što se ovo desilo. I ne mislim da se nešto veliko desilo; pošto ne verujem da se Serž Bramerc bavio serijom, niti verujem ostarelom lošem rok kritičaru koji je sve to prvi objavio. Jer, politike u seriji ima, u Aristotelovom smislu te reči da je svuda oko nas politika. Politikantstva nema; ja to nisam pisao i to niko ozbiljan ne može da pronađe u seriji. Do sada je emitovano oko šest sati serije, to o čemu sada govori politička i novinarska čaršija sveukupno traje dva i po minuta. Ako je neko, od šest sati čvrste igrane strukture, izvukao dva i po minuta da bi pričao o seriji onda je taj neko bitanga. U čaršiji, koju ste spominjali, spočitavano vam je da niste pisali dugo kao i da ste bliski radikalima, odnosno sada već naprednjacima? - Da, ja jesam politički blizak Tomislavu Nikoliću i Aleksandru Vučiću i to nikad nisam krio. Ali voleo bih da istaknem jedan paradoks. Na RTS-u danas gledalac može gledati i Sinišu Kovačevića, i Gorčina Stojanovića, i Radoša Bajića i mene. I to onda meni liči na javni servis. Paradoks je u tome što je Javni servis, za koji se smatra da bi trebalo da bude pod nekakvom najvećom kontrolom, kao takav najliberalniji medij. Jer, u pozorištu, u filmu, u Srbiji može da prođe samo jedna strana, samo jedna misao. I od 1995. godine moji tekstovi se ne igraju ni u jednom gradu u Srbiji. A pokušao sam u Beogradu onoliko puta, ali i u Kruševcu, Užicu, Subotici, Nišu. A, kažu da ipak dobro pišem. Znači, razlozi su negde drugde.