Zavada oko “Srpskih gromila”

Nedavno je Izborno veće Filozofskog fakulteta odbacilo pozitivan referat Komisije za reizbor o radu Đorđa Jankovića. Samim tim, Janković nije ponovo izabran u zvanje docenta. Formalni razlog je bio prigovor docenta Branislava Anđelkovića, predavača bliskoistočne arheologije. Iako stručnjak za bliskoistočnu arheologiju, Anđelković je prozvao Jankovića za nestručnost, pseudonauku, pseudometodologiju, trovački opasne po nauku, srpski narod, um, studente arheologije... A sukob na čijem su jednom kraju bili sasvim lični razlozi svih strana a na drugom čista struka, prelio se u onaj tok odakle će se teško vratiti u isključivo akademsku raspravu. Gde je jedino i trebalo da se odvija. Jer, Branislav Anđelković je govorio u ime dela arheološke stručne javnosti, koja je iritirana Jankovićevim knjigama “Srpske gromile” i “Srpsko pomorje”. Gromile su zapravo tumulusi – grobovi velikih razmera, koji se mogu naći u svim delovima starog sveta. Nauka ih je uglavnom vezivala za azijske narode, a one koji su se nalazili na Balkanskom poluostrvu, za preistoriju ili antiku. Đorđe Janković, međutim, zahvaljujući svojim iskopavanjima, veruje da su dobar deo gromila zapadnog Balkana zapravo ostaci najstarije srpske civilizacije. Zvanična nauka, međutim, tvrdi da je Jankovićevo tumačenje u najmanju ruku neprovereno i zato ova knjiga nije ušla u spisak literature studenata za arheologiju srednjeg veka. Iako već duže vreme traju prigovori na račun Đorđa Jankovića, Komisija za reizbor je dala veoma pozitivnu ocenu o njegovom radu. Ipak, na samom glasanju, Komisija je bila zatečena prigovorom, a broj uzdržanih je bio toliko veliki da je razlika između “za” i “protiv” Jankovića bila veoma mala. No, ipak dovoljna da Janković, inače jedan od najomiljenijih profesora među studentima, ne prođe. Ubrzo potom, stiže zahtev da se reizbor iznese ponovo na glasanje. Aleksandar Kostić, dekan Filozofskog fakulteta, ovaj zahtev iznosi pred Veće, koje odbija da se ponovo izjašnjava o Jankoviću. U međuvremenu, Odeljenje za arheologiju saznaje da je Aleksandar Palavestra, upravnik odeljenja, prilikom razmatranja ovog pitanja izneo svoje lično mišljenje a ne stav odeljenja, i pokreće inicijativu za njegovu smenu. Zbog proceduralne greške. Zatim je 165 studenata podržalo dopis Odeljenja za arheologiju o novom glasanju za reizbor Jankovića u zvanje docenta. U međuvremenu, Ministarstvo prosvete je saznalo za dešavanja na fakultetu, pa je uputilo inspekciju. Aleksandar Kostić, dekan Filozofskog, kaže za NIN da je fakultet u potpunosti ispoštovao pravila: “Štaviše, razmotrili smo predlog o ponovljenom glasanju i zaključili da se Veće ne mora opet izjašnjavati.” Dušan Mihailović, takođe docent na arheologiji, kaže za NIN da dešavanja oko Jankovićevog reizbora imaju barem dva nivoa. Jedan je potpuno lični, i posledica je dužeg sukoba, u koji su, na neki način, uvučeni Srpsko arheološko društvo, Arheološki glasnik i sam Fakultet: “Sve počinje sukobima oko uređivanja Glasnika, iz čega je jedna grupa ljudi istisnula drugu. To se dalje prenelo na Srpsko arheološko društvo, pa i na Fakultet. Međutim, taj lični sukob između Jankovića s jedne, i Anđelkovića s druge strane, otvorio je prostor onom drugom nivou, a to je struka. Qudi koji su godinama osporavali Jankovića, sada su dobili priliku da proguraju svoje stavove.” Nije tajna da je svet domaćih arheologa poodavno podeljen i sučeljen, i to češće zbog sasvim prozaičnih razloga kakvi su uređivanje stručnih glasila, predsedničko mesto u nekom stručnom društvu, ili broj studenata i postdiplomaca kod nekog od profesora. Sam Đorđe Janković, inače, pripada grupi nezadovoljnih uređivanjem Arheološkog glasnika, čiji je urednik baš – Branislav Anđelković. S druge strane, Srpsko arheološko društvo, čiji je predsednik Janković, nije zadovoljno Anđelkovićem. Sam Janković veruje i da je veliki problem njegovih kolega to što je kao profesor vrlo omiljen, ima veliki broj prijavljenih diplomaca, magistranata i doktoranada. Taman po Bolonji. Razlog tome vidi i u činjenici da studenti na arheologiju dolaze očekujući da nauče kako se radi u arheologiji, da nakon diplome budu stvarno spremni za teren, a da jedan deo kolega zastupa tzv. teorijsku arheologiju, koja bezmalo da isključuje iskopavanja. Inače, Đorđe Janković je iskopavao Dupljaju, manastir Ilovicu na Prevlaci, manastir Tvrdoš kod Trebinja, Svač, u Đerdapu Slatinske skele i Kulu, Gračanicu kod Valjeva, zatim na Tari, itd. Ogromno terensko iskustvo dobro prenosi na studente, pa ga veliki broj arheologa hvali za pedagoški rad. Štaviše, tvrde i da su najbolje pripremljeni studenti za terenski rad upravo oni izašli ispod čekića i nakovnja Jankovića. S druge strane, ima i onih koji vele da im u institute dođu i studenti, diplomci srednjovekovne arheologije, koji su u ponekim stručnim znanjima nedopustivo tanki. Uopšte, mišljenja o uzrocima sukoba su vrlo podeljena a lična netrpeljivost je samo jedno od njih. Naučni kvalitet je onaj drugi nivo ove ružne priče. Na jednom tasu naučne istine ovde se nalazi ono što zovemo zvaničnom naukom koja dolazak Slovena na Balkan smešta u drugu polovinu šestog veka nove ere. Na drugom tasu su teorije o Balkanu kao pradomovini Slovena, Srba pre svega. A za tu najraniju istoriju Slovena ima malo istorijskih izvora, pa je nauka oslonjena na arheologiju. Koja takođe ima malo materijala. Da sve bude još gore, istorija i arheologija nisu nauke čije se teze mogu potvrditi prostim eksperimentom. Štaviše, rukovanje izvorima koje ove dve nauke koriste je često različito, pa se neke razlike u tezama mogu i time protumačiti. Zato proces dokazivanja ili opovrgavanja traje dugo. Baš zato, lako je stvarati i nove hipoteze, plasirati ih kao nesumnjive istine. Upravo je previše novih hipoteza kod Đorđa Jankovića zasmetalo mnogim njegovim kolegama i dovelo ga u situaciju da ga optuže za kvazinauku. Štaviše, i za tihi uticaj na studente i njihovo naučno oblikovanje shodno volji njihovog tutora. Sam Janković kaže: “Kad se držim Porfirogenita, hvale me, a kada ga kritikujem, tada me napadaju. Šalu na stranu, u našoj arheologiji postoji već niz godina jedna tendencija gušenja slovenske arheologije. Vidi se to i po tome što arheolozi srednjeg veka imaju najmanje zvanja, što teže napreduju... Mislim da taj trend ima veze sa političkim prilikama i tendencijama. Prošlost je veoma upotrebljiva u savremene političke svrhe, a da je to tako, potvrđuju i pokušaji, na primer, novopečenih Dukljana, da ono što je stvarno bilo srpsko primorje, a što je i Porfirogenit tvrdio, proglase starom Dukljom. I vrlo su spremni da to dokazuju i netačnim tumačenjem arheološkog materijala! Da ne pominjemo ideje da su ličnosti poput Samuila, Aleksandra Makedonskog ili Ahila bili ovih ili onih nacionalnosti! A koliko puta se desilo da kolege predatiraju neka nalazišta u mnogo starija no što ona realno jesu pa da slovenske spomenike stave u vizantijske, i obratno!” Slučaj “Janković” bije u srce naše nauke, što zbog različitih tumačenja povesti, što zbog činjenice da mnogo koja pitanja iz naše prošlosti zaista nisu osvetljena a kamoli dobro upoznata. Mnogi istoričari i arheolozi će reći da o nekim periodima naše istorije znamo veoma malo, uglavnom zbog već pomenutog nedostatka nalaza i podataka, ali i zato što smo neke naučne discipline pomalo zapostavili. Na primer, mi nemamo sopstvenu školu zapadnih, ili pak arapskih izvora o Slovenima (za razliku od Rusa koji su, na primer, pre nekoliko godina izdali izvanrednu zbirku arapskih izvora o Slovenima), što prostor istraživanja sužava. Ipak, to za mnoge ovdašnje naučnike nije razlog da olako prihvataju senzacionalistička tumačenja, nedovoljno proučavane podatke ili arheološke nalaze. Arheolog Marko Popović, naučni savetnik Arheološkog instituta i žestoki kritičar Jankovićevog rada, tvrdi u razgovoru za NIN da upravo Jankovićeva metodologija ispitivanja gromila nije bila dobra i da su tumulusi Balkana nešto što tek čeka naučne dokaze i verifikaciju: “Rasprava o gromilama traje već duže vreme. Imate sjajne nalaze kod Novog Pazara koji su, verovatno, srednjovekovni. Ipak, većina balkanskih tumulusa su prazni i teško je utvrditi kome su pripadali. Ali otvoriti rov preko tumulusa a ne uraditi preseke, što je osnovna metoda iskopavanja tumulusa, svakako nećete tačno odgovoriti na pitanje čiji su to grobovi bili!” Pored gromila, još je mnogo tajni koje imamo da otkrivamo o sopstvenoj prošlosti i prošlosti prostora koji naseljavamo. Da li su Srbi došli na Balkan ili su tu ponikli, ako su došli, s kim, kada i kako? Jesmo li primili hrišćanstvo još u vreme vizantijskog cara Iraklija, u prvoj polovini sedmog veka, kako to tvrdi car pisac Konstantin Porfirogenit, ili nekoliko vekova docnije? Ili smo novu veru primali i gubili u talasima dok nisu došli Nemanjići? Mnogo pitanja na koje nauka traži odgovore dugo, sporo i uz mnogo kritičnosti, a pseudonaučnici ih nalaze koristeći se neproverenim metodama i dolaze do fantastičnih teza koje, po pravilu, idu naruku nacionalnim teorijama. A tu preveliku primesu nekritičkog i nacionalnog u tumačenjima arheoloških nalaza, mnoge kolege su zamerile upravo Đorđu Jankoviću. Đorđe Janković, ipak, po mnogima, ne spada u pseudo-naučnike. Radivoj Radić, ugledni vizantolog i upravnik Odeljenja za istoriju, autor jednog od najboljih radova kod nas na temu pseudoistorije, kaže za NIN: “Ja bih rekao da je tu reč o metodološkoj nedisciplinovanosti, iz koje proizlazi nedovoljna kritičnost.” Radić, međutim, podseća na odgovor koji je, još 1996. godine, u Vizantološkom zborniku, na teze Đorđa Jankovića napisao akademik Božidar Ferjančić. Janković je u jednom od svojih radova u kojima se pozivao na Porfirogenita, izneo da je car-pisac pogrešio u tvrdnji da su se Srbi doselili u okolinu Soluna. Po Jankoviću, reč je o Saloni (pored Splita) i mestu Srb kod Knina. Akademik Ferjančić je, međutim, izneo jednostavan dokaz: malo je verovatno da car pogreši i pobrka Solun, koji se na grčkom zove Tesaloniki, sa Salonom, glavnim gradom rimske provincije Dalmacije. Nekritičan ili ne, tek, Đorđe Janković se našao na udaru. Do te mere da su u optužbama korišćeni i izrazi koji više dolikuju NKVD-u no argumentovanoj raspravi. Aleksandar Kostić, dekan Filozofskog, u ovom poslednjem vidi najveći problem: “Ovde je izostala akademska rasprava. Zamerke na rad Jankovića su brojne i nisu iznesene prvi put. Ali, za sve ove godine, niko od arheologa se nije postarao da ih pobroji i iznese u respektabilnom glasilu, gde bi se povela prava, stručna debata. Pa neka argumenti struke govore.” S ovim se slaže i Radivoj Radić. On, međutim, u razgovoru za NIN ističe da srpsko društvo ima daleko veći problem i da je slučaj Đorđa Jankovića samo deo tog problema: “Mi, inače, nemamo ni pravu književnu kritiku, a kamoli naučnu. Isuviše volimo da se nikome ne zameramo, da ne drmamo sujete. A samo kroz žestoku i argumentovanu naučnu raspravu možemo doći do činjenica.” Drugim rečima, poodavno je prošlo vreme Ilariona Ruvarca, Stojana Protića i Nikole Radojčića, koji su svojim žestokim raspravama rušili mitove, otvarali prolaze za suvu nauku i nepobitne činjenice. To jest, ono što je u tom trenutku bilo potrebno – izgradnji nacije i zauzimanju veoma visokog mesta srpske istoriografije i arheologije u svetskoj nauci. Istoričari pamte žestoka obrušavanja Ruvarčeva na jednog Pantu Srećkovića, koji je u svojim raspravama o Kosovskoj bici iznosio i šta je koji turski paša govorio za večerom uoči bitke! Pri tome, valja podsetiti da nijedan od velikih naučnika nije ostavio amanet da njegovi navodi nikada ne smeju biti preispitivani. Ni nauka u svetu se nije dogmatski držala “nepobitnih” istina. Da je drugačije bilo, Biblija bi, kao i mnogi drugi verski tekstovi koji su se u međuvremenu pokazali kao izvanredan izvor, bila i dalje samo knjiga za vernike i ništa više (kako NIN saznaje, sličan tretman ima danas kod nekih naših arheologa). Bitka kod Kadeša bi i danas bila neki mali sukob a faraon Ramzes Drugi, koji je u toj bici vodio egipatsku vojsku, mali vladar i grandoman koji je podizao sebi spomenike gde je stigao i sasvim se slučajno održao šezdeset godina na vlasti. Tako ga je, naime, tumačila jedno vreme sovjetska istoriografija. Nauka, na sreću, ne trpi dogmatizam. Ali ni olako upuštanje u neproverene tvrdnje, sa premalo dokaza. Sve drugo ne bi bila nauka već religija ili mitologija. Ukoliko se ovaj sukob ne prenese u stručne časopise i rasprave, razvodniće se i pretvoriti u potpuno ličnu priču. A ako se to desi, trpeće samo nauka.